ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG ALEKSANDRA SVIRSKOG

Blaženi Aleksandar rodio se petnaestog maja 1448 godine u oblasti Velikog Novgoroda u selu Manderi, u blizini Ostrovskog manastira Vavedenja Presvete Bogorodice. On se rodio od oca Stefana i matere Vasilise po nekom javljenju Božje sile, i bi osvećen svetim krštenjem. Kada stiže za školu, roditelji ga dadoše da uči Božansko Pismo. No dok drugovi njegovi brže uspevahu u učenju, on u tome beše spor. Ali to bi po naročitom promislu Božjem, da bi mu razumevanje bilo dato od Boga a ne od ljudi, što se i dogodi. Jednom Aleksandar ode u crkvu, pade pred ikonu Gospoda našeg Isusa Hrista i Prečiste Matere Njegove i sa suzama se moljaše da mu se da razumevanje za izučavanje Svetoga Pisma. I na njegovu molitvu njemu odmah dođe odgovor: on ču glas koji mu reče: "Ustani, ne boj se, dobićeš što si molio".

Obradovan, dečko ustade i ode k ocu svom. Otac i mati primetiše njegovu duševnu radost, i dosetiše se da ga je milost Božija posetila, i blagodarahu Boga za to. A blaženi dečak od toga vremena poče brzo napredovati u učenju, pri čemu pažljivo slušaše čitanje Božanskih knjiga i u svemu beše poslušan svojim roditeljima. U to vreme on držaše i strogi post, jer jedanput dnevno jeđaše samo hleb, i to pod meru; pri tome i vrlo malo spavaše noću. Tome se čuđahu roditelji. I mati, savetujući ga, reče mu jednom: Čedo moje, zašto tako zatireš sebe? Jedi zajedno s nama i spavaj, kao i mi. - Na to on odgovori: Zašto mi tako govoriš, majko, odstranjujući me od slatkoga uzdržanja? Ta rečeno je u Svetom Pismu, da nas jelo i piće ne postavljaju pred Bogom (1 Kor. 8, 8). Stoga me ostavi da produžim kao što sam počeo. - Diveći se tako mudrom odgovoru njegovom, a naročito videći njegovo usrđe prema takvom podvigu, mati mu reče: Radi, kako ti je volja.

Divni dečak sav se odavaše podvizima, a vidljiva blaga i bogatstvo smatraše kao paučinu, i na sve ljudsko na zemlji gledaše kao na tašte i ništavno. Kada pak Aleksandar postade punoletan, roditelji namisliše da ga ožene. Međutim božanstveni junoša i ne pomišljaše na to; naprotiv, on je stalno želeo i razmišljao kako da se udalji iz sveta. I tu svoju želju on i ostvari. I to na ovaj način: uze blagoslov od oca kao da hoće da ide u obližnje selo, i ode od roditeljske kuće; i vođen Bogom, ili bolje reći, imajući anđela za svog saputnika, on dođe u manastir svetog Preobraženja Spasova, što je na Valaamu[25]. U manastiru on umoli nastojatelja da ga postriže u monaštvo. U to vreme njemu beše dvadeset šest godina. U manastiru on se s takim usrđem podvizavaše u vrlinama, da ga svi stadoše hvaliti. Uznemiren time, on izmoli od tamošnjeg nastojatelja blagoslov, i iziđe iz manastira noću, ne ponevši sa sobom ništa osim mantije na sebi. I dođe na mesto, gde je hteo najpre da se nastani po odlasku iz roditeljske kuće. To se mesto nalazilo na obali Roščnjeskog Jezera, na četiri potrkališta od reke Svire. Tu prepodobni napravi sebi malu kolibu, u kojoj se po malo odmarao od svojih podviga.

Jednom prepodobni obilažaše okolna mesta i razgledaše gde bi sebi načinio obitalište; i ugleda divno mesto, obasjano nekom božanskom svetlošću, na kome i do sada postoji manastir. Živeći na tom mestu, on jednom, kada beše izašao iz svoje kelije na jezero da zahvati vodu, ču s neba glas koji ga zovnu po imenu i reče mu: "Pošto si bio izvršilac mojih zapovesti, to ću sabrati k tebi bezbrojno mnoštvo ljudi; a ti ih ne odbacuj, nego ih primi raširenih ruku i budi im nastavnik ka spasenju". - Čuvši ove reči, prepodobni pade ničice na zemlju i uznese Bogu blagodarne molitve; zatim zahvati vodu i vrati se u svoju kolibu.

Nakon nešto vremena posle toga k prepodobnome dođe njegov rođeni brat Jovan, koji ga je tražio. Ugledavši brata, prepodobni Aleksandar mu se obradova, i oni se zajedno dadoše na posao da sagrade prostrano obitalište, pošto su hteli da žive zajedno. No posle ne mnogo vremena prestavi se brat prepodobnoga Jovan, i blaženi ga opoja i sahrani. Potom blaženi se i nadalje držaše strogog isposništva, a broj bratije se uvećavaše. Prebivajući u pobožnom molitvenom tihovanju. oni življahu odvojeno jedan od drugoga i podražavahu prepodobnoga svaki prema svojim moćima.

Tako provođaše svoj život prepodobni i dostiže to, da molitvom svojom progonjaše demone, i da anđele imađaše za svoje sabesednike. Jednom se on udostoji videti samoga Boga, koji mu se javi u Tri Lica, i razgovarati s Njim o tome kako da podigne crkvu, sagradi manastir i sabere bratiju. A kada se zatim on pomoli Bogu o tome na kom mestu da podigne crkvu, njemu anđeo Gospodnji pokaza mesto. Potom ga bratija primoraše da primi sveštenički čin. Nakon nekog vremena prepodobni sagradi crkvu u ime Svete Trojice, i osveti je, a bratstvo se množaše sve više i više.

Mada prepodobni i primi starešinstvo nad bratijom, on ipak ne izmeni svoje pravilo, no i u tom zvanju on svima davaše primer smirenja, sećajući se reči Gospodnje: Koji hoće među vama da bude prvi, neka bude od sviju najzadnji i svima sluga (Mk. 9, 35). Stoga prepodobni smiravaše sebe, i činjaše sebe manjim od svih, i služaše svima, i sobom davaše primer svima, i pre sviju odlažaše na posao. On svaki dan rađaše svojim rukama, i u kujnu odlažaše, i testo sam mesijaše, i hleb pecijaše, ponekad i vodu sa jezera donošaše, drva secijaše i u manastir nošaše. Katkad blaženi odlažaše u vodenicu, gde su bratija žito mleli, i dok bratija još spavahu on bi samleo sve spremljeno žito, i onda odlazio u svoju keliju. U crkvu on dolažaše pre sviju i izlažaše posle sviju. Njega niko nikada ne vide da leži na rogoži, ili da izliva vodu na svoje telo. Njegova odeća beše: mantija izrađena od grube tkanine, i toliko poderana, da je na njoj bilo mnoštvo zakrpa. Mnogi mu se nerazumni ljudi podsmevahu i rugahu, ali on sve to s radošću primaše.

Posle nekog vremena, po Božjem saizvoljenju, prepodobni sazida od kamena crkvu u ime Presvete Životvorne Trojice[26] proširi manastir, naredi da se sa sve četiri strane izgrade kelije, a u sredini podiže veliku crkvu i trapezu, i ustroji sve ostalo što beše od potrebe za bratiju.

Tako bogougodno požive prepodobni u podvizima sve dane na zemlji, zbog čega i dobi od Boga dar čudotvorstva još za života ovoga. Naposletku, osećajući da nastupa vreme njegovog odlaska k Bogu, on pozva bratiju i reče im: "Braćo, evo već se približuje kraj moga života, i ja odlazim iz ovog života, a vas predajem u ruke Božije; On neka vas sačuva i utvrdi u ljubavi Svojoj". - Rekavši to, prepodobni pouči bratiju o međusobnoj ljubavi, i o međusobnoj snishodljivosti, i o drugim vrlinama. Najzad im zavešta da i posle njegove smrti niko od njih ne drži kod sebe alkoholna pića. A kada nastupi čas u koji duša prepodobnoga imaše otići k Bogu, prepodobni podiže ruke svoje k nebu i satvori molitvu, završivši je rečima: "Gospode, u ruke Tvoje predajem duh moj".

I tako, s molitvom na ustima prepodobni predade Gospodu česnu dušu svoju, u trideseti dan meseca avgusta 1533 godine, kada mu beše osamdeset pet godina. Česno telo njegovo bi česno pogrebeno kraj crkve Preobraženja, s desne strane oltara. Ono podaje mnoga isceljenja onima koji sa verom pristupaju k svetoj raci prepodobnoga.
Arhimandrit JUSTIN Popović