Поуке Светих Отаца: Митарства за грехе - Братство Светог краља Милутина

Поуке Светих Отаца: Митарства за грехе

-Наши дани брзо пролазе и крај се приближава (свети Јефрем Сиријац).
-Као што је хлеб неопходнији од сваке друге хране, тако је и мисао о смрти потребнија од сваког другог делања (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
- Човек се рађа као смртан и мудрост (философија) се састоји у томе, да се боји грехова, а не смрти, сна и успења нашег (свети Јован Златоуст).
- Једеш укусну храну, али имај на уму да ће тело постати плен црва. Спаваш на удобном кревету, али сећај се и тврдих дасака у гробу (старац Варнава Гетсиманијски).
- Сваки дан очекуј свој исход и спремај се за тај пут; јер страшна заповест ће доћи у тренутку када не будеш очекивао; и тешко ономе ко не буде спреман! Чудесна је скрушеност срца – она лечи људске душе (свети Јефрем Сиријац).
- Све пролази, све ишчезава, и ништа нам у онај час неће донети користи, осим добрих дела, која имамо овде (свети Јефрем Сиријац).
- Из семена се не рађа само плод, него претходно влат, стабло, клас, цвет и на крају плод који жели земљорадник. Тако и промене које се човеку догађају у овом животу служе као припрема за блажени живот после смрти, на који треба гледати са радошћу (свети Григорије Ниски).
- Дакле, док имамо времена, потрудимо се да се покајањем очистимо од страсти и да напорима око самоумртвљивања и чињења добра уместо њих у срцу засадимо врлине, које ће нас по исходу нашем заступати, и заједно са Анђелима Божијим стаће пред нашег Владику и Господа, привлачећи нам Његову благонаклоност (свети Јефрем Сиријац).
- Крај овог живота неправедно се назива смрћу; боље је да се назива – избављењем од смрти, удаљавањем из области труљења, ослобађањем из ропства, престанком немира, пресецањем борбе, предахом од напора, избегавањем срамоте, краће – прекидом свих зала (свети Максим Исповедник).
- Ево – скончао је; нема га више; одживео је свој век и сад лежи непокретан, без даха, без гласа. Шта је човек? Сан и сенка (свети Јефрем Сиријац).
- Свакоме ко је почео да живи по Богу, користан је страх од мука и бол срца који се из тога рађа. Ко без таквог бола и без таквих уза страха мисли да постави почетак (доброг живота), тај не само да темељ својих дела поставља на песку, него машта да на ваздуху подигне дом без темеља, што је свакако немогуће (свети Симеон Нови Богослов).
- Вера у Христа, истинитог Бога, рађа жељу за вечним добрима и страх од мука; жеља за овим добрима и страх од мука доводе до строгог испуњавања заповести, док строго испуњавање заповести учи људе дубокој свести о сопственој немоћи; а ова свест о нашој истинској немоћи рађа сећање на смрт (свети Симеон Нови Богослов).
- Нека сећање на смрт одлази на починак и устаје са тобом, а уједно и молитва Исусова; јер ништа не може да ти пружи тако силну заштиту током сна, као ова дела (свети Јован Лествичник).
- Ми смо у овом животу странци и дошљаци; али не знамо када ћемо бити узети одавде. Многи који су се ујутро пробудили, нису дочекали вече; други, који су увече уснули, нису дочекали јутро (свети Јефрем Сиријац).
-Непрестано очекуј смрт, раздвајање и излазак пред Суд Господњи. А пошто онај ко се мудро стара о спасењу увек има припремљену своју светиљку – свакога часа мотри у сузама и молитвама (свети Јефрем Сиријац).
- Немој да мислиш брате, да ћеш још много година проживети на земљи и не буде лењ, попуштајући греховним помислима и делима. Заповест Господња доћи ће изненада и затећи ће грешника без довољно времена за покајање и добијање опроштаја. И шта ћеш рећи, брате, смрти у час разлучења?! (свети Јефрем Сиријац).
- Ко размишља о близини смрти, тај лако кроти страсти. А ко се нада да ће дуго живети, уплиће се у многе грехове (авва Исаија).
- Смрт се не може избећи, не постоји начин. Знајући то, паметни људи смрт дочекују без уздисања, страха и плача, имајући на уму да је она, с једне стране, неизбежна, а са друге, да избавља од зала којима смо подвргнути током живота (свети Антоније Велики).
- Постоји један сигуран, неминован сусрет: сусрет са смрћу (свети Филарет, митрополит Московски).
- Сећање на смрт, то је свакодневно умирање. Страх од смрти потиче од Адамовог преступа, док је нелагодност показатељ грехова неочишћених покајањем (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
- Све земаљске радости насладе су ништавне и сујетне; и овдашњи углед је ништаван по исходу душе у загробни живот и њеној осуди на вечне муке (свети Кирил, архиепископ Александријски).
- Одавно већ раст оно дрвеће од кога ће бити начињен и наш сандук.
- Када душа изађе из тела, она остаје сама са својим страстима које је муче и трзају, и не може да се сети Бога. Оптужбе савести и сећања на учињено муче је у тами. Јер душе се, како веле оци, сећају свега што је овде било: и речи, и дела, и помисли, и ништа од тога оне тада не могу да забораве (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
- Увек се сећај исхода из тела и не заборављај на вечну осуду (свети Антоније Велики).
- Од Бога се шаље мисао о исходу душе – ако је човек не угаси него је претвара у безмолвије, она ће довести до дубоког сазерцања (свети Исак Сиријац).
- Ми смо заборавили на борбу са ђаволом, неугасиви огањ пакла, најцрњу таму, црва који не спава, плач и шкргут зуба, вечну срамоту пред створењима која су виша и нижа од нас (авва Исаија).
- Не треба се плашити смрти, јер она је бесмртност (свети Антоније Велики).
- Раздвајање душе од тела сматрај за ослобођење од сваког зла (Древни монашки устави).
- После гроба све је исто – исти прах – исто место за слуге и цареве. Сваки дан умири да би живео. Смртни живот посвети небеском животу (свети Григорије Богослов).
- Као разуман човек, унапред води рачуна о будућем; као смртан, пази на садашње (свети Јефрем Сиријац).
- Сећање на смрт треба са нама да леже и устаје.
- Нека нас не плаши немоћ тела и дуготрајност напора, јер нећемо вечно живети овде (Древни монашки устави).
- Стално имај сећање на смрт, јер оно је узрочник смирења (свети Симеон Нови Богослов).
- Ништа није тако поуздано као смрт; али и ништа није тако скривено од човека, као време њеног појављивања.
- Смрт невидљиво ходи за човеком. Стигне га тамо, где се уопште није надао; задеси га онда, кад је није очекивао; и то на начин који није могао ни да замисли (свети Игњатије Брјанчанинов).
- Ако љубиш покајање, љуби и безмолвије и ишчекивање смрти (свети Исак Сиријац).
- Смрт је налик лопову и грабљивцу: кад и не помишљаш, тад она најпре дође и прикраде ти се (свети Димитрије Ростовски).
- Када се пробудимо, сасвим је несигурно – хоћемо ли дочекати вече? Опет, када желимо да тело умиримо сном, једнако је непоуздано – хоћемо ли угледати светлост наступајућег дана? (свети Василије Велики).
- Неко увече легне у кревет да спава, а ујутро га положе на одар за покојника (свети Тихон Задонски).
- Бог је време нашег упокојења учинио непознатим управо зато, да бисмо показали своју бригу и обазривост (свети Јован Златоуст).
- У каквој би побожности и светости провео данашњи дан, кад би знао да ћеш данас умрети! Тако проводи читав свој живот, јер не знаш хоћеш ли доживети сутрашњи дан и можеш да умреш свакога трена.
- Сваки дан живи тако, као да сваког дана треба да умреш.
- Ако човек може да умре свакога трена, онда свакога трена треба да буде и спреман за смрт.
- Увек буди онакав, какав би желео да будеш у тренутку упокојења (свети Игњатије Брјанчанинов).
- Смрт нам није обећала да ће сачекати док се не припремимо да је дочекамо (свети Филарет митрополит Московски).
- Увек очекуј смрт, али се не плаши: и једно и друго су обележја истинске мудрости (свети Нил Синајски).
- Ми се смрти бојимо зато што живимо немарно и немамо чисту савест (свети Јован Златоуст).
- Страх од смрти оптерећује човека кога осуђује сопствена савест. А ко у себи има добро сведочанство, тај једнако жели смрт, као и живот (свети Исак Сиријац).
- Смрт ти неће бити тако страшна, када је будеш очекивао сваки дан и сваки сат, као што није страшан непријатељ чији напад стално очекујемо (свети Тихон Задонски).
- Најбоље средство против страха од смрти је – стално мислити на њу, стално је очекивати. Она опасност коју предвидимо дуго пре но што нас задеси, не плаши нас и не узнемирава тако као неочекивана.
- Не бој се смрти, него се припремај за њу, водећи свет живот: ако будеш спреман за смрт, нећеш се плашити; ако свим срцем заволиш Господа, сам ћеш је унапред пожелети (свети Димитрије Ростовски).
- Не бој се смрти, јер Бог ти је све припремио да би био изнад ње (свети Исак Сиријац).
- Ми не треба да се ужасавамо при помисли на смрт, него да се радујемо и благодаримо Богу, јер кроз смрт поставља границу нашим мукама и страдањима, нераздвојно сједињеним са греховним стањем наше природе.
- Родио си се да би умро, умиреш да би живео.
- Љуби смрт као пријатеља који те води ка Богу.
- Људи желе да живе дуго: а ти хришћанине жели да блажено умреш! (свети Тихон Задонски).
- Живи свето, да би умро свето.
- Не наслађуј се светским насладама: јер ћеш умрети несрећном смрћу (свети Антоније Велики).
- Смрт није зло; али зло је рђава смрт (свети Јован Златоуст).
- Наг си дошао на свет: о, када би из живота изашао обнажен од грехова (свети Василије Велики).
- Не дај Боже да у гресима одемо тамо где их више не можемо скинути са себе!
часа твога упокојења – и нећеш сагрешити пред Богом (авва Исихије).
- Мисли да ћеш умрети данас или сутра: тада ће из твога срца да ишчезне свака сујета (свети Игњатије Брјанчанинов).
- Чешће и пажљивије размишљај о смрти, па никада нећеш пожелети ни част, ни славу, ни богатство, нити икаква дуга преимућства и насладе света.
Митарства за грехе:
Митарство речи – празнословље, псовке, подсмеси, богохуљење, песме, неуздржан смех. За сваку празну реч коју рекну људи даће одговор у дан суда.
Митарство лажи – олако призивање имена Божијег, неиспуњавање обећања, скривање грехова.
Митарство клевете – осуђивање, понижавање, изругивање, подсмеси.
Митарство стомакоугађања – преједање, пијанство, једење без молитве, нарушавање постова, једење у тајности, гозбе.
Митарство лењости – тамо су избројани сви дани и сати проведени у лењости, у немару за службе, затим униније, остављање црквених и домаћих молитава, готованство, живот на туђ рачун и избегавање посла.
Митарство лоповлука, на коме се разматрају крађа и отимање свих врста – јавно и тајно, грубо и наизглед ситно.
Митарство среброљубља и тврдичлука.
Митарство лихварства, где се оптужују лихвари, каматари и они који присвајају туђе.
Митарство неправде, где се хватају неправедне судије, они који су ослобађали криве и осуђивали невине, као и они који су користили лажне ваге и мере.
Митарство зависти.
Митарство гордости, где надмени духови муче због гордости, сујете, умишљености, презира, непоштовања родитеља и духовних лица.
Митарство гнева и јарости.
Митарство злопамћења.
Митарство убиства.
Митарство врачања, где се ставља на муке због врачања, бајања, справљање отрова, гатања, призивања демона.
Митарство блуда – где се мучи због маштања помислима, пристајања на грех, наслађивања грехом, сладострасних погледа, нечистих осећаја и додира.
Митарство прељубе – мучење ради блудних грехова лица која живе у браку, затим оних који нису сачували супружанску верност и брачну постељу неоскврњеном, ради насилног отимања, као и падова оних који су се посветили Богу.

Митарство содомије – противприродни греси и родоскрвљење.
Митарство јереси – греси против јединог истинитог исповедања вере.
Митарство немилосрдности. Ако је неко учинио многе подвиге – поста, бдења, преклањања колена, молитве, ако је девственост сачувао неупрљаном и тело исцрпио уздржањем, али је био немилосрдан и затворио своје срце за ближње, тај се са овог митарства баца доле и заувек затвара у адске тамнице (свети Игњатије Брјанчанинов).
- Као што сакупљачи даџбина седе покрај уских пролаза и заустављају пролазнике, тако и демони муче неочишћене душе приликом изласка (свети Макарије Велики).

Свети старац Макарије Оптински: Смрт

Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања. Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас назначена од Бога смрт – када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот.         И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо „да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду”. А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде. Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то – када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11–12) – како каже Свето Писмо.

За оне који верују, смрт није вечно раздвајање него привремени одлазак. Судове Божије не можемо да искажемо. Свакоме је поставио границе живота које не можемо да пређемо, док вечност нема краја!.. За нас, верне хришћане, смрт није вечно раздвајање, него привремени одлазак. Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо (Рим. 14,8) – вели Апостол, а пред Богом сви смо живи, јер је душа бесмртна и вечна. Овакво расуђивање нека вам пружи утеху у жалости због смрти ваше мајке. Ви се и сада налазите у молитвеном општењу са њом када испуњавате ваш дуг – приносите молитве за упокојење њене душе и на богослужењима чините помене и доброчинства онима који имају потребе. Њена душа од тога има велику корист, а ви налазите утеху.

Смрт је пресељење из времена у вечност -Немој смрт себи да представљаш с лоше стране, него веруј да она служи као пресељење из времена у вечност; а време Господ држи у својој власти.Ти се бојиш смрти: но ко је од нас бесмртан? Смрт није уништење нашег бића, него прелазак из садашњег краткотрајног и лошијег у бољи живот. Господ каже: који верује у Мене ако и умре, живеће (Јн. 11,25), јер Он није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20,38).

Сећању на смрт стран је малодушни страх-Заиста је тужно читати о твојим сталним болестима… Уз то, постала си тако малодушна и бојиш се смрти. Милостив је Господ, поживећеш ти још с нама, не плаши се. Истинском сећању на смрт стран је такав малодушни страх какав видим код тебе, напротив, она подстиче на мудрост и добар живот.Од срца жалим што си и даље болесна; а још више зато што си малодушна – што се бојиш смрти; дај Боже да још много година будеш здрава; али ако Његова воља буде да некога од нас позове из овог у будући живот, само нека нам подари хришћански крај, непостидан, миран, уз причешће Пречистим Тајнама Христовим; како се може упоредити овдашњи живот са оним вечним, блаженим, који нема краја? Отпуштајући одавде блажено упокојене очеве и мајке, код нас су у умилењу помешани туга и радост због наде у будући живот. Расуђујући тако, бићете спокојни и убудуће нећете клонути духом. Ко се појави помисао да смо грешни – положимо наду на милосрђе нашег Искупитеља, Господа Исуса Христа, Који је пострадао и пролио Своју пречисту крв за грешнике, и Заступника пред Оцем Небеским, пуног љубави, који не жели смрт грешника, него очекује њихово обраћење.

Они који су умрли млади избегли су многе невоље – таква је воља Божија-Твоје дете Господ је узео к Себи… јер је Његовој вољи било угодно да је пресели у вечно блаженство у том невином узрасту. Ми не знамо, а Богу је познато и оно што још нисмо учинили: Он зна каква би она била када порасте – или несрећна или шта друго. Зато ју је узео Себи. Зато ни твоја молитва није примљена и испуњена, јер је премудрим Промислом Божијим њој било одређено да сада оде одавде. Речи Светог писма које си навела: колико ће више Отац ваш Небески дати добра онима који му ишту (Мт. 7,11), уопште се не односе на тебе. „Дати добра” (блага) – па зар си ти тражила добра (блага)? Тражила си живот ћерке, но да ли си могла знати хоће ли ти он на крају послужити за утеху или ће ти донети муку? А Богу је све то познато и Он ти је, коначно, дао „добра” тако што је твоју ћерку примио у вечно блаженство. Веруј несумњиво у то и благодари Господу Који све чини за твоју корист.Жалост која вас је посетила престављењем ваше вољене ћерке примите као послану од руке Божије. Она не само да ништа није изгубила због тога што се упокојила у младим годинама, него је још и избегла многе изопачености и невоље овога века. И све је то део промисла Божијег. Њему је познато све што би могло са нама да се догоди, а ми не знамо и не схватамо ништа, и жалостимо се не схватајући Божије промишљање о нама. Молите се Богу за упокојење њене душе. Вама ће то бити утешно а њој угодно…Мада је за родитеље и ближње тешко да се у лише своје наде и утехе, и то у најлепшим годинама, Бог боље предвиђа њега, како злоба не би изменила разум његов, или лаж прелестила душу његову (Прем. 4,11); стога му је било угодно да га нетакнутог и неповређеног пресели у вечност, ради наслађивања вечним и истинским добрима.Из твог писма видим да си клонула духом и да тугујеш, да смрт (сина) тешко погађа твоје срце. Мени је веома жао због тога, тим пре што си ти добар хришћанин, који верује у Бога и Његов свепремудри Промисао; али твоја вера овде посустаје, и зато подлежеш унинију. Како да не верујемо у Његову благост, када на сваком кораку видимо Његов очински Промисао? Ко више воли твог сина, ти или Он? Ми тврдо верујемо, у шта ни ти не сумњаш, да га је Он примио у вечно блаженство; а да је остао жив, ко зна каквим би искушењима, саблазнима и греховима могао да се подвргне, као и безбожности. И да ли би ти могао да га избавиш од свега тога? Поготово не би имао силе ни разума да га припремиш за Царство Небеско. 

Тешко греше они који се предају силној жалости због умрлих-Апостол Павле нам у Посланици Солуњанима каже: нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде (1. Сол. 4,13). Погледајте, коме је својствено да се жалости? Онима који немају вере и наде у будући живот, они се заувек раздвајају са својим ближњима, њима не сија луча наде из удаљене вечности. Али ми који верујемо имамо наду: ова смрт је само прелазак у вечни живот, од невоља и болести ка спокоју. Зашто бисте се препуштали таквој жалости која изједа ваше срце и уништава плодове вере и наде?Колико год трајао овдашњи живот – то је ништа у поређењу са будућим, који нема краја. Зато она (ћерка) није умрла, него је прешла у други, савршени живот. Саветујем вам да се не предајете неприкладној жалости због ње, као они који немају наду на будући живот. За њих, тј. за неверујуће, онај ко умире – умире заувек, и њихова је туга неутешна. За њих у удаљеној вечности не светли луча наде. Ми, који верујемо, имамо наду у васкрсење мртвих и живот будућег века.Кроз оно што се у вашем животу догађа, виде се одређене црте ваше слабости, а пре свега, иако је то било давно, ваша силна туга за умрлом ћерком. Ви у том случају нисте имали покорност вољи Божијој – када је Њему било угодно да узме вашу ћерку ради њеног вечног наслађивања у Царству Небеском; много сте туговали и грешили због тога; јесте ли могли да знате шта је све у животу очекује? Јер није реткост да видимо родитеље који много тугују због своје деце, видећи како несрећан живот они воде, па им чак кажу: «боље би било да се ниси ни родио». 

Утеха онима који тугују због умрлих-…Она се одвојила од нас у своју вечну отаџбину, ка којој и ми морамо да стремимо, само нам време одласка онамо још није одређено: нама је непознато, али познато је нашем Једином Творцу. Време боравка овде дато нам је да бисмо се постарали да га употребимо за корист наших душа и душа наших ближњих. Уколико се будеш предавала непотребној жалости, сасвим ћеш да се растројиш и изгубићеш здравље. Тако ћеш много да сагрешиш пред Богом. Мисли о томе да је границе свачијег живота одредио Сам Бог, и нека те то храбри – другачије и не може да буде. Господ ју је узео баш сада, у непорочности и чистоти; коликих ли се саблазни она избавила, коликих замки ђавола, света и тела? Колико је невоља које чекају на животном путу избегла, невоља које би морала тешко да подноси, а можда би и тешко сагрешила. Но, сада је то све далеко од ње, и она ће се наслађивати вечним блаженством. Чак и да је дуго поживела, смрт је ипак не би заобишла. Свето Писмо нас теши, да не бринемо за мртве, јер то је својствено онима који немају наду, тј. онима који не верују. За њих заиста нема утехе… за њих онај ко умре, тај је вечно мртав; а ми, који верујемо и убеђени смо у дејство Промисла Божијег, треба да будемо тврдо уверени, да је њено пресељене у вечност баш сада, воља Божија, и да је то на њену велику корист. Ако је и отишла у младости, старост се не огледа у броју година, и мудрост је – седина људска, а чист живот – узраст старости (Прем. 4, 8–9)… Закратко испуни лета дуга: јер угодна беше Господу душа његова, тога ради похита да је узме из зле средине (Прем. 4,13-14).…То што се ви, оставши без ње, предајете туговању, то није по разуму духовном, него дејствују тело и крв; није ли свеједно – умрла би и да је поживела много лета; али колико би бура, невоља и преокрета доживела? Они који су плакали нису је жалили у том смислу, него су у својој машти представљали слику њеног срећног живота; но, то се веома ретко догађа.

О СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ

Отац Сава Вазнесењски: Како да нам причешће не буде на суд или осуду

Ко хоће да приступи Причешћу ван ова четири уобичајена поста, да пости седам дана пре тога, пребивајући у црквеној и домаћој молитви, и да се припреме за подробно исповедање грехова својих. Који су у браку, да се у те дане свакако уздржавају од супружанских веза. Пред осми дан, да пред свештеником исповеде све своје грехе, и од вечери ништа да не окушају: ко не може због детињег доба, болести или престарелости, нека поједе нешто мало, и од поноћи сви да се уздрже, пребивајући у молитвама, метанијама и духовним размишљањима, по својој моћи се припремајући. Свети су људи одредили колико мора да се пости за причест. Нико не сме да брља; нико не сме да прекраћује то. Јер кад прекратиш данас, ти ћеш и сутра, и прекосутра. Зато је метар; зато је сат; зато је сунце; у исто време излази и залази. Права мера, право време. Тако су и Свети Оци одредили за причест потпун пост, без зејтина. Некад људи нису јели семенке од дулека; неко је чепутао оно сунцокретово семе, ал` кад је хтео да се причести, нико није чепутао сунцокретово семе, а камоли орас… И ти слушаш и мислиш како је то баш тако? И слушаш како те неко разрешио да не постиш и суботу и недељу кад хоћеш да се причестиш. Побогу и забога! Како може да се сједињење са Богом поравња са суботом и недељом? Ти хоћеш да се сјединиш са Богом кроз причест: „ Ко једе Тело Моје…“ То је Тело Божије и Крв; ти имаш да се спремаш без обзира да ли је субота или недеља, јер је то захватила и субота и недеља. Ако се субота и недеља не пости у обично време, данима преко године, али кад хоћеш да се причестиш, онда је то за тебе посно, и субота и недеља. Ако се субота и недеља не пости у обично време, данима преко године, али кад хоћеш да се причестиш, онда је то за тебе посно, и субота и недеља…Тако се пости и Божић и Васкрс ако човек хоће да се причести, а камоли недеља. Они попови и теолози што кажу, да човек може да се причести, а да не сме у суботу и недељу да пости, ако га то закачиње тих дана, које треба да пости, тај број дана- не знају они ништа. Они не знају ни до носа, нису они никакве учитеље имали; то су шарлатани – не знају они ништа. Погледајте њихово служење: то је једно ништа то ти је њихово служење. Немој да се причешћујете са три дана поста. Никада са три дана! То никада није такав јавашлук био, као данас. Да овакав свет, овако неваљао свет, недисциплинован, без побожности, тако раскошан и непристојан, да се причешћује са три дана поста; и то на зејтину! Па то је против… Па то је, то је против памети, то је начисто шашаво. Шта још хоћемо ми да радимо, да ни мало не постимо? На шта личимо? Какав је то Причест ако ја ни мало не постим? Да л` ће он мени да помогне, кад ја тако се спремам за Причест? Мора то добро да знате: сваки човек прво себе упропасти, па другог. Пијандура никад неће да буде строг према пијаници; неморалан неће никад да буде строг према неморалном. Неће да буде ни лажов строг према лажову. Исто и непобожан неће да буде строг према непобожном. Само ће исправни и побожни људи да захтевају дисциплину. И у Цркви, поставили су Свети Оци закон, дисциплину, за озбиљно спремање за Причест, а не како му драго. Ми смо нечисти, и тело наше, и душа наша је нечиста, па како да се причушћујемо без припреме? Господ улази у нашу душу, а она сва прљава. И кад постимо нисмо достојни – а камоли без припреме. Знамање последњих времена да се `лади однос према Причешћу, да то постаје обична ствар. Тако је почело – неки су рекли да нафора није ништа, да може да се једе пре нафоре, а сад се иде тако да се и Причешће на то сведе. Не дај Боже да постанемо к`o католици! Католици немају Причест. И протестанти, они немају Причест; могу и да не посте, могу и да се не причешћују. Или се причешћивали, или се не причешћивали, они немају везе са Христом; и са правом вером. А ми, који примамо Бога у себе и сједињујемо се са Богом, морамо да постимо онако како су свети људи прописали: недеља дана без зејтина. Немој мени нико да дође другачије. Рани хришћани су живели светим животом, па су се чешће причешћивали. А данашњи човек је у Цркви по милости Божјој, и мора да се пази да не мисли о себи више него што јесте. Рана Црква је строго држала дисциплину – за блуд и прељубу од Причешћа је одлучивала по 10-15 година, а за абортус по двадесет. Кад би се тога данас држали, ко би се причестио? Кад вам кажу: „Треба дете да се причешћује; чим може да сиса, може да се причести.“ Где му стављаш Причест? Па где му меташ Причест? Је л` му меташ на усницу? Је л` му меташ на језик? Хоће л` оно тај Причест да прогуне? Хоће л` да остане тај Причест у устима? Ако је то најмање Причешћа, оно остаје у балицама; дете балице не прогуне, па што се правите шашави? Оно и балице пљује, њему мајка стално чисти, брише уста, а ти си му дао Причест. Ко је крив за то? Је л` криво дете? Што је оно криво? А родитељи, они јесу донекле криви, а највише поп. Тај који препоручује. Докле дете не може да једе, и не једе, и не рани га мајка- не може да се причести. Пост је некада био, није се нико бојао да ће се разболети од поста, да л` су то деца мала престала да доје, само престала, учвршћују се са маторима у пост. Пече им се кромпир. Прави им се сладак пиринач. Даје им се чорбица од пасуља, или попарица или качамак. Све се то радило и нико се није бојао болести. Зато што су били здрави, уздали се у Бога. Ја сам се данас причестио зато што сам служио, а да нисам служио не бих могао да се причестим; ни свештеник не може да се причести ако не служи. Морао би да пости седмицу, па онда да се причести, а не само да се причести а да није служио. Јер сама служба чини скуп, чини сабор Апостола и Господа. Сам тај скуп он је везан за самога Бога и за Апостоле, за оно време, за онај догађај. И свештеници само који служе, они могу и да се причесте.

Данашњи Срби све више личе на безбожне људе са запада. Западни свет – то је свет пун безакоња; источни свет- то су све мухамеданци, као идолопоклоници; немају човечије дужности и осећања, моралност…Бог је дао православни свет, и ради православнога света држи се кугла земаљска. Кад буде нестало православног света, да живи православно, свет ће да нестане.
Јер то мора тако да буде. Је л` да се одрже Хрвати и да се одрже Ватиканци, који су убијали народ будацима, и дете у колевци!? Је л` то побожност? Каква то побожност и каква то вера? Каква је то мухамеданска вера , кад они узимају два брата две рођене сестре? Какав је то брак кад он има десет жена, и кој зна каква су му и ко су та деца, та, између себе, шта су они од сто жена, каква браћа, какве сестре? То се види, по здравом разуму, да то није свети закон, да то није света праведна вера.

СХИ-ИГУМАН САВА (1924-2004) из манастира Вазнесење