Vracanje duga

Jednom je kod mog muza dosao jedan njegov prijatelj. On je zaradio mnogo novca i hvalio se pokazavsi ogromnu sumu. Zatim je rekao:”Uzmi ovaj novac. Ostavljam ih u zalog, a Oleg ce, - tako se zove moj muz, - ostalo sve odraditi sa kamenom”. “A ako se on ne slozi sa sumom?” – upitala sam. “Nista, dogovoricemo se”, - bio je odgovor. Dao mi je manji deo novca i otisao. Sledeceg dana sam otisla u Crkvu i tamo ugledala veliku ikonu Svetog Nikolaja. Bila je skupa, ali sam je ja ipak kupila. Zatim sam, posto sam kupila svece, setila se da novac nije moj vec muzevljevog prijatelja. Ali Olegu nisam nista rekla. Kada je dosao Vitalij, prijatelj mog muza, upitao me je za novac koji je ostavio u zalog. Muz se uznemirio. Tek tad sam mu sve objasnila. Nismo imali od cega da vratimo dug. Oleg je odbio da radi za tu sumu koju je predlozio Vitalij: rad sa kamenom je zamoran i tezak posao. Obojica su bili ljuti na mene. Ja sam zaplakala. Pocela sam da se molim Svetom Nikolaju Ugodniku: pomozi mi ispasce jos da sam ukrala…I jednog prelepog jutra se budim – i vidim novac. Tacno onoliko koliko mi je trebalo. Odakle? Pitam mamu:”Da li je ovo tvoj novac?” – “Ne”. A ja odem do Olega: “Odakle je ovaj novac?” “Istina, susetka nam je vratila dug”. Odlazim do nje – ona kaze da to nije njen novac. Tada sam shvatila od koga je novac. Dosao je Vitalij i sve smo oduzili i sve se sredilo.

“Moja vera je postala jaca”

Kada sam dobila prevremene grceve, ponela sam sa sobom u bolnicu molitvenik i ikonice Spasitelja, Presvete Bogorodice i Svetog Nikolaja Cudotvorca. Sebe sam umirivala samo time da moje dete nece umreti na praznik. Skoro nedelju dana beba se nalazila na granici zivota i smrti, i svih tih dana sam bila veoma povucena u sebe – stavila sam ikone pred sebe i molila se, molila, molila… 

20-og oktobra se rodio sin. On je sam poceo slobodno da dise – lekari su rekli da je to cudo. I disao je samostalno dane i noci: u bolnici nije bio nijedan slobodan aparat za vestacko disanje. Govorili su mi da budem spremna na sve. Ja sam se molila. Zatim je 10 dana i 10 noci bio na reanimaciji, na decijoj klinici – imao je izliv krvi u mozak, bio je slabasan, lagan…Shvatala sam da mi je to iskusenje od Boga. Moja vera je ojacala. Moj muz je poverovao i krstio se. Uspeli smo da krstimo sina u bolnici i dali smo mu ime Nikolaj. Uskoro se dete oporavilo i otpustili su nas kuci.

Kroz mesec dana su u nas grad doneli ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca, naslikanu s tom, koja se nalazi pored Svetiteljevih Mostiju, za hram Hrista Spasitelja. Naravno ponela sam i sina sa mnom. Detetu su predskazali invalidnost i mnogo hronicnih oboljenja. Ali evo ima vec godina kako je ziv i zdrav. S neobicnim za bebu trepetom pricescuje se Svetim Darovima. Ozbiljan je pred ikonama.

“Sveti oce Nikolaje, moli Boga za nas!”

ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ МАНАСТИР СВЕТИ АРХАНГЕЛИ беседа 1999

"Brzi pomocnik u nevolji"

Znala sam jednu blagocestivu radnicku porodicu, koju su cinili muz, zena i sedmoro dece. Ziveli se u predgradju Moskve. Slucaj koji zelim da vam ispricam se desava pocetkom Velikog Otadzbinskog rata, kada se hleb izdavao na kartice i to u veoma ogranicenim kolicinama. Pritom, mesecne kartice koje nisu bile iskoriscene u toku tog meseca nisu vise vazile.

U toj porodici je u prodavnicu po hleb isao najstariji decak, Kolja, koji je imao 13 godina. Zimi, na praznik Svetog Nikolaja, je poranio po hleb, koga je bilo samo za prve kupce. Dosao je prvi i cekao pred vratima prodavnice. Vidi - idu cetiri mladica. Primetivsi Kolju, uputili su se pravo k njemu. Kao munja mu je kroz glavu sevnula misao: "Otece mi kartice za hleb". A to bi znacilo gladovanje cele porodice. U strahu, je u mislima zavapio: "Sveti Nikolaje, spasi me!" Odjednom se pored pojavio starcic koju mu je prisao i rekao: "Podji sa mnom". Uzima Kolju za ruku i pred ocima iznenadjenih i ukocenih mladica, vodi ga kuci. Pored kuce je nestao. Sveti Nikolaj je "brzi pomocnik u nevolji".

OTPLATA DUGA

Ovaj dogadjaj se desio dve godine posle mog krstenja. Redovno sam odlazila u hram Boziji, molila se molitvama iz molitvenika, ali neku posebnu potrebu za obracanje Svetim Bozijim Ugodnicima nisam imala. I desilo se tako da sam prvo izgubila dobro placeni posao, a zatim smo ja i moje dete poceli neprimetno da oboljevamo. A jedna slepa starica je vec davno molila da se pobrinem za nju i govorila, da one koji se trude na njivi Bozijoj, Gospod nece ostaviti u nevolji. Ali moja dusa se nije rasplamsala hriscanskom verom, iako sam u Zitijima Svetih citala o raznim primerima blagocestivosti. I tako sam ja trazila posao sa velikom platom, a sirota baka je vreme provodila u molitvi, moleci za pomoc.

Jedno vece me je jedna porodica izbeglica zamolila da prenoci u mojoj kuci. Nimalo ne sumnjajuci, ja sam ih pustila u kucu, a sama sam nocevala kod poznanice koja je otisla da se pobrine za svog bolesnog oca, i meni ostavila svoje kljuceve. U nedelju sam otisla u Crkvu i dugo nisam zelela da se vracam kuci…Sve se desilo po Bozijem Promislu. Putnici, koje sam primila, su odneli sve sto sam stekla i sve vredno sto je moja drugarica imala (nasli su kljuceve).

Tada sam se pomolila Bozijem ugodniku Svetom Nikolaju Cudotvorcu, onako kako sam znala, da bi on molio Boga za mene gresnu.

Pomoc je dosla odande, odakle sam je najmanje ocekivala. Otisla sam kod svoje poznanice – jedne bake, da joj ispricam o svojoj nevolji (mojoj drugarici su odneli skupocene stvari). Ona se sa mnom pomolila i sve smo predali u Ruke Bozije. Kada sam sledeceg puta dosla kod nje, na stolu je stajao koverat za mene, i u njemu tacno onoliko novca, koliko je bilo potrebno za otplatu duga. Pokazalo se, da je stara bakina prijateljica slucajno putovala kroz Petrograd i ostavila taj novac zbog starog prijateljstva. Tada sam zablagodarila Svetom Nikolaju, sto je tako nesto izmolio za mene. Ostala sam da zivim sa tom bakom, i zajedno smo prozivele jos nekoliko blagoslovenih godina. Tako je Sveti arhiepiskop Mirlikijski Nikolaj Cudotvorac, postao moj pokrovitelj i zastupnik.

Kada su lekari nemocni…

Moj sin ima dve godine, i invalid je od detinjstva. Ranije smo ziveli u Ozerku. Kada smo krstili Igora u Suvalovskoj Crkvi, i bacuska mu jelejem pomazao obraze, na njima su se pojavili ekcemi. Od mame sam mnogo slusala o cudesima Svetog Nikolaja Cudotvorca. Na primer, jedna zena je propadala i molila je Svetog Nikolaja za pomoc. Cudo se desilo, i ona je posla u Crkvu i upalila svece pred svakom ikonom. Mi smo uskoro doputovali u centar grada. Ispricacu vam kakvo se cudo nama desilo. 13 septembra 1999-e godine ja sam resila da nahranim svoga malisana kravljim sirem – dala sam mu ga na vrh kasicice i on je odjednom poceo da kaslje, zatim da povraca, odnela sam ga u kadu, i on je poceo da otice, usne su mu se izvrnule, pogled mu je bio zamagljen, a ruke i noge potpuno otekle. Nikada tako nesto nisam videla. Sve se to desilo u roku od nekoliko minuta. Pozvali smo hitnu pomoc, a dete se gusilo. Susetka je skoro golog malisana obukla, i rekla da hitna pomoc nece skoro doci, vec da treba trcati u najblizu bolnicu. Ja sam vikala: “Igore, nemoj da umres, vici…”Ali Igor je vec skoro cutao. I tada sam ja pocela da se molim “Gospode pomozi, Sveti Nikolaje Cudotvorce ucini cudo. Ako Igor sad ozivi - ja to nikad necu zaboraviti, palicu u Crkvi svecu pred svakom ikonom.” Muz nas je kolima odvezao u najblizu bolnicu. Igora su stavili na reanimaciju. Lekari su mislili da se dete zagrcnulo, ali je on imao alergiju – otekao je, dakle uzalud je bilo sve sto su radili. Ali dete je ostalo zivo! Ja sam ispunila svoje obecanje, uzela odredjeni broj sveca, iako za mene to nije bilo jednostavno, i upalila ih pred svakom ikonom u Nikolajevskom hramu (to nam je najblizi hram). Hvala Gospodu i svim Svetima i Svetom Nikolaju za sve!

ЛЕПА ПРОДАВАЧИЦА

БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА
Христа ради јуродива

ЛЕПА ПРОДАВАЧИЦА

У једној угледној петроградској продавници радила је лепа, млада девојка. Вредна и смерна, веома се свидела свом колеги, који је иначе био један од најбољих трговаца. Убрзо су се венчали и, пуни жеља и планова отиснули се на животно море. Уљуљкани у чамцу своје среће, ни слутили нису да би изненадна бура могла да, без Јединог нашег Крманоша, потопи њихов чамац на дно мора. Силно су се обрадовали новом, великом и светлом таласу који је обећавао још већу срећу. Била је то понуда из Москве да муж, за двоструко већу плату, преузме посао у једној од најугледнијих московских трговачких кућа. Њега су одабрали, између осталог, и због доброг познавања немачког језика.

Сва настојања послодавца у Петрограду да га убеди да остане била су безуспешна. Није прихватио ни повећање плате. Москва је била њихов изазов и искушење, опасни гребен на пучини животног мора. Своју оштрину показао је већ у лику колега на новом послу. Сујета огреховљених није дозвољавала ни помисао да неки тек пристигли трговац из Петрограда добије тако добро намештење и плату. Почели су да снују планове како да га уклоне. Смицалице су постале свакодневне и човек, ненавикнут на такве, нимало добре, међуљудске односе, морао је дати отказ. Жена и он расуђивали су да ниједна плата није довољно велика да би због ње жртвовали свој мир и срећу. Зато су се вратили у Петроград, уверени да ће тамо без проблема добити свој стари посао.

Ипак, није било тако. Стари послодавац, увређен што је био напуштен, није хтео да га поново прими на посао, без обзира на све његове трговачке способности. Почели су дани беде и гладовања. Тек када се положај чинио сасвим безизлазним, жена, у разговору са побожном сусетком, схвати да им једино Господ може помоћи.

- Идите, голубице, к мајчици Ксенији. Одмах идите! Она многима помаже, па ће и вама. Неизоставно и мужа поведите, - посаветова сусетка.

"Нисам била сигурна да ће мој муж прихватити овакав предлог јер он беше лутеран, а не православни хришћанин," прича сама јунакиња ове истините повести. "Али као што се дављеник за сламчицу хвата, тако и мој муж једва дочека овакав предлог. Брзо се спремисмо и отидосмо на Смоленско гробље. Горко сам плакала, молећи Господа да ми опрости моја сагрешења. Ја грешна заборавила сам да нас Једини наш Путовођа може избавити са странпутица.

Свештеник одслужи помен светој Ксенији, помену и нас грешне у молитвама и ми се, умирени, вратисмо у своју бедну, али сада некако чудесно светлу и топлу собицу. Припремих самовар и почесмо да пијемо чај. Изненада нам дође наш познаник, иначе трговац у једној скромној, али лепој продавници. Поздрављајући се са мојим мужем рече:

- Ево ме код вас, Иване Ивановичу, с једном понудом. Упокојио нам се старији продавац. На његово место већ је постављен његов бивши заменик, а место заменика остало је упражњено. Пошто је предуслов знање из области немачког језика, ја сам послодавцу препоручио вас. Он вам нуди радно место и позива вас да већ сутра дођете.

Веровала сам ја у доброту и помоћ блажене Ксеније, али да је тако хитра помоћница, још увек као да нисам могла да поверујем. Топло заблагодарисмо Господу и Његовој угодници и мој муж, с Божијом помоћи, поче да ради. Плата је била солидна и ми почесмо да се опорављамо.

Нови талас, сада мрачан и страшан, запљусну нас. Мој муж се изненада прехлади и за само два месеца, без обзира на сва лекарска и моја настојања, премину. Била сам заиста на самој ивици понора. Годину дана неговала ме је родбина мога мужа. Када сам се мало опоравила, би ми жао ових добрих, сиромашних људи, који су са толико љубави делили са мном и последњу корицу хлеба. Зато одлучих да отпутујем к познаницима у далеку провинцију и да тамо нађем посао. А послови на селу били су тешки и бедно плаћени.

Туга се настанила у мом срцу и ја нисам имала потребу да се пред пут ни са ким опраштам. Једино сам отишла к блаженој Ксенији. Плакала сам и молила се, сад већ ништа више и не тражећи. Тога дана кренух на пут. Познаници на селу топло ме дочекаше и обећаше да ће ме већ сутра повести у поље на садњу поврћа. Но не беше Божија воља да се бавим тешким сеоским пословима. Нисам била још ни предахнула од пута, а већ наредног дана поштар ми донесе писмо од мог старог послодавца код којег сам радила још као девојка, а касније и са својим покојним мужем. Пријатељски ме је позивао да се вратим у Петроград и нудио ми мој стари посао и плату. Волела сам свој посао, па се одмах вратих у Петроград.

Душа је моја осећала да је и овога пута помоћ пристигла на молитве блажене Ксеније. Она ми у Петрограду беше и отац, и мајка, и све моје најрођеније. Зато прво к њој и отидох, а потом, с Божијом помоћи, почех да радим. Зрачак наде обасја моју уморну душу. Али не задуго. Иако су ме познавали као благу и као ону која се са свима лепо слаже, ипак, управник поче неуобичајено грубо да се понаша према мени. Свакодневно ми је проналазио неке мане и стављао примедбе, толико да већ више нисам могла да издржим. И све то без стварног повода и разлога. Да буде још горе, исто тако поче да се понаша и послодавац. Било је сасвим очито да желе да ме натерају да сама дам отказ. Одлучих да то урадим за седам дана. Свуда око мене спусти се тама; једине светле тачке беху моје сталне молитве. Једва бих чекала да уђем у свој стан и још са врата почињала бих да се молим. Молитва је заиста постала део мога дисања.

О, благи мој Боже, како су само изненадни таласи на животној пучини! Наступили су празнични дани, а ја сам била тако сама и очајна. Одлучих да одем до своје најрођеније, до блажене Ксеније. На њеном гробу исплаках сву своју тугу и јад. И, као и увек, би ми лакше. Знам да ме је чула и на чудесан и невидљив начин миловала и тешила. Била сам срећна због тога јер сам знала да ми тако Господ открива предивну тајну. Кроз благо миловање свете Ксеније појмила сам како су свет нашега живота и свет угодника Божијих уствари један свет, у једној Цркви, раздвојени тек тананом завесом, изатканом од наших грехова. У том трену сва моја туга и јад ишчезоше, посташе ми некако далеки и неважни и ја се потпуно препустих вољи Господњој. У мој ум уреза се јеванђелска реч да Господ жели да се свака душа спасе. Знала сам да ће света Ксенија за мене молитвено посредовати и да ће Господ учинити онако како је за душу моју најбоље. Чему онда јад и туга због хлеба земаљског? И зашто да се плашим људи? Плашити се треба само греха.

Проведох ноћ на молитви и у овим мислима, које ми је, бар тако ми се чини, дошаптавао неко из света блажених. Сасвим спокојна, отидох сутрадан на посао. Али гле чуда! Управник ме, као и некада, поздрави љубазно. На крају ми још захвали на успешном раду тога дана и позва ме да на крају радног времена останем да мало попричамо. Од силних животних ломова била сам сувише уморна да бих размишљала шта то сада значи. Нека буде воља Божија!

У одређено време дође управник са неком лепом младом женом у црнини. Беше то његова рођена сестра. Она ми исприча да је недавно изгубила мужа, да је остала сасвим незбринута, али да је сада, слава Богу, добила добро намештење и да сутра ступа на посао. После њеног одласка управник ми рече да је био веома забринут за своју сестру и искрено, уз горко кајање, признаде да се према мени понашао онако грубо и неправедно желећи да на моје место постави своју удову сестру.

Опроштај је затражио и сам послодавац, признајући да је поверовао многобројним управниковим клеветама. Верујем да су се и Господ и анђели тога трена радовали искреном покајању. Јер, познато је да на небу бива велика радост када се нека душа каје. Били су то тренуци не само искрености и кајања него и праве хришћанске љубави. Придружила нам се и једна незнанка. Да ли је заиста незнанка, нисам баш сигурна, тек ускоро ми пристиже пакет са прелепом одећом и у њему писмо:

- Мила незнанко, молим вас да примите ове ствари које мени сада нису потребне, а вама ће вероватно одговарати. Знам у каквом сте положају, а исто тако и сама добро знам како тешко живе удовице.

У потпису је стајало: Непозната. Ни сама не знам зашто, али писмо показах управнику. Он га прочита и благо се осмехну, рекавши ми:

- Носите од срца и на здравље вам послане ствари. Хвала Господу што на свету има добрих људи који не заборављају сироте и потребите.

Код управника је остало писмо, а у мом срцу и на уснама молитва:

 

Света Ксенијо, моли Бога за нас грешне!