''ГНЕВ'' ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАЈСКИ

г) О ГНЕВУ

1. Гнев је бесна страст која лако изводи из уравнотежености чак и оне који имају познање. Он душу чини сличном звери и наводи је да се удаљава од општења.

2. Силни ветар не колеба стуб, као што ни негневљиву душу не узнемирава раздражљивост.

3. Вода се колеба дејством ветра, док се раздражљиви узнемирује нерасудним помислима.

4. Гневљиви монах је пустињски вепар. Чим види некога - открива зубе.

5. Увећање магле згушњава ваздух, а покрет раздражљивости огрубљује ум гневљивца.

6. Облак заклања сунце, а помисао злопамћења - ум.

7. Лав у кавезу непрестано потреса запоре на вратима, а раздражљиви у келији пребира гневљиве помисли.

8. Мирно море је пријатан призор, премда не толико колико - мирно настројење духа.

9. У тихом мору играју делфини, и у мирном настројењу духа ничу богодоличне мисли.

10. Дуготрпељиви монах је тихи извор који свима пружа пријатно пиће, а ум гневљивог је свагда помућен и жедноме не пружа воду. Уколико се, пак, и деси да је пружи, биће мутна и неприкладна.

11. Код гневљивца су очи мутне и крваве, те изобличавају смућеност срца. Лице, пак, дуготрпељивог је спокојно, док су му очи добронамерне и гледају право.

12. Кротост човекова ће се поменути код Бога (Пс.131,1), и негневљива душа постаје храм Светога Духа.

13. Христос приклања главу ка дуготрпељивом духу, а умирени ум постаје обитељ Свете Тројице.

14. У злопамтљивој души живе лисице, а у узнемиреном срцу се крију звери.

15. Частан човек избегава срамно место, а Бог - злопамтљиво срце.

16. Воду помућује камен који падне, а срце човека - рђава реч.

17. Удаљи гневљиве помисли из своје душе и не допуштај да се раздражљивост усели у твоје срце, те нећеш бити смућен у време молитве.

18. Дим од труле сламе уједа очи, а злопамћење - ум за време молитве.

19. Помисли гневљивца су пород аспиде, који изједа срце које га је родило.

20. Молитва раздраженог је мрзак дим, а псалмопојање гневљивог - непријатан звук.

21. Дар злопамтљивог је црвљива жртва, која не треба да се приближи олтару очишћења.

22. Раздражљивац види смутљиве снове, а гневљиви маштају о нападу звери.

23. Дуготрпељиви човек у виђењу види саборе светих анђела, а незлопамтљиви се упражњава у духовним речима, ноћу примајући разрешење тајни.

24. Видевши да се нисмо запалили у самој ватри увреде, демони се старају да у тишини побуде оно што је владалачко у нама (ум) како бисмо накнадно устали против оних према којима смо сачували мир док су били са нама лицем у лице.

25. Када се мирно заврши твој спор или размирица са братом поводом неког незадовољства, сматрај да си сам погрешио како се у безмолвију у твом срцу не би развила борба помисли од којих би једне истицале ништавност увреде (прекоревајући због задржавања на ожалошћењу), а друге - њену важност (наводећи на тебе жаљење због тога што ниси узвратио истом увредом).

26. Уколико силно раздражење огорчи неке од братије у општежићу, помисли пред њима почињу да ублажавају оне који живе у усамљености како би их лишиле благодушног трпљења или их удаљиле од попришта љубави.

27. Онај ко благодушним трпљењем од себе одбија гнев, и љубављу - огорчење, двема врлинама одгурује две зле и гневљиве звери.

28. Онај ко на коленима огорченог моли да прекине гнев, одједном обојицу удаљује од раздражљивости.

29. Ко измирује гневљивце побеђује сам дух гнева.

30. Ко ради мира трпи срдитог, заиста јесте син мира.

31. Припреми се да будеш кротак и ратоборан: кротак са људима, а ратоборан са нашим непријатељем. Јер, природна употреба гнева се и састоји у непријатељевању против змије.

32. Кротост кротког се састоји у томе да, ради љубави, буде великодушан према брату и да се бори са (гневљивом) помисли.

33. Кротки треба да буде спреман и за борбу, не распростирући кротост на зле помисли и не ширећи борбу на ближње по природи.

34. Немој природну употребу гнева преокретати у против-природну, тј. немој се гневити против брата, уподобљавајући се змији, нити се саглашуј са злобним помислима, братимећи се са змијом.

35. Ако и претрпи нешто скорбно, кротки не оставља љубав, већ ради ње све сноси, све трпи (1.Кор.13).

36. Ако је дело љубави - имати дуготрпљење, онда је борба против брата ствар нељубавности.

37. Гнев буди огорчење и мржњу, а љубав их сво троје одгони.

38. Ако си утврђен у љубави, онда више пази на њу неголи на онога ко те вређа.

39. Онај ко је стекао врлину љубави лови страсти које су својствене рђавима.

40. Онај ко од Свете Тројице има три врлине - веру, наду и љубав, биће као град са три зида, утврђен кулама врлина као пушкарницама.

41. Онај ко се рањава увредама других, не односећи их на ђавола као на извор, још више изазива непријатеља да припрема стреле против њега, будући да му душа пада, рањена опањкавањем.

42. Трпећи и највећу увреду или тешку клевету, немој бити злопамтљив, већ благосиљај.

43. Ко је злопамтљив према демонима, неће бити злопамтљив према људима. Међутим, онај ко је злопамтљив према брату, са демонима је склопио мир.

44. Гнев и мржња су пожар срца, а душа незлопамтљивих се орошује духовном росом.

45. Огњено угљевље од себе испушта искре, а злопамтљиве душе из себе избацују злобне помисли.

46. Као што ујед шкорпије изазива жесток бол, тако и злопамтљива душа у себи држи најгорчи отров.

47. Када су га вређали, Давид није ништа одговарао, већ је зауставио и Авесину осветољубивост (2.Цар.16,10). Ни ти не узвраћај увредом када те клевећу, већ укроти и онога ко би хтео да те освети.

48. Трпељиво подноси увреду и устима закључај врата гневу: у томе се састоји твој напредак.

49. Ништа не одговарај онима који ти прете, како би ћутањем затворио уста која дишу пламеном.

50. Ставивши узду на своја уста, ти ћеш причинити осетљив бол онима који ти прете и који те вређају.

51. Ћутећи, ти нећеш бити прогутан увредом. И онај ко те вређа биће силно рањен твојим ћутањем, видећи како великодушно подносиш његову дрскост.

''ТУГА'' ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАЈСКИ

д) О ТУЗИ

1. Ожалошћени монах не зна за духовну сладост. Туга је увенулост душе и јавља се као последица гневних помисли. Јер, гнев иште освету, а неуспех у освети рађа тугу.

2. Туга је лавља страст која лако гута ожалошћенога.

3. Туга је црв у срцу који изједа мајку која га је родила.

4. Мајка се мучи када рађа дете, али се ослобађа муке када га роди. Туга, међутим, и за време рађања изазива велики бол, и по рођењу мучи не мањим болом.

5. Ожалошћени монах не зна за духовну радост, као што онај ко пати од велике грознице не осећа укус меда.

6. Ожалошћени монах свој ум неће подићи ка сагледавању и никада неће уздићи чисту молитву, будући да туга омета свако добро.

7. Узе на ногама ометају брзи ход, а туга је сметња сагледавању.

8. Онај кога заробе варвари бива закован у гвожђе, а заробљен страстима се везује тугом.

9. Туга нема силу ако нема других страсти, као што ни узе не вежу уколико нема свезаних.

10. Свезани тугом је побеђен страстима и као изобличење свог пораза носи узе. Јер, туга је последица незадовољене самољубиве жеље, а жеља је повезана са свим страстима.

11. Ко је савладао жеље, савладао је страсти, а ко је победио страсти, избегао је тугу.

12. Уздржљиви се не жалости због тога што није дошао до хране, целомудрени се не жалости због тога што није упао у срамну неприличност, негневљиви - што му није успело да се освети, смиреноумни - што је лишен људске почасти, неграмжљиви - што је претрпео неуспех. Они су потпуно у себи погасили све такве жеље и стога не осећају такву тугу. Јер, бестрасног не рањава туга, као што одевеног у оклоп не пробија стрела.

13. Штит војнику пружа заштиту, а граду - зидине. Међутим, монаху највећу заштиту пружа бестрашће. Јер, штит често пробија стрела која лети, и зид руши мноштво војника. Бестрашће, међутим, туга не може савладати.

14. Ко је савладао страсти, надвладао је тугу. Онај, пак, ко је савладан страсном слашћу, неће избећи њене узе.

15. Ко се често растужује, а себи приписује бестрашће, личи на болесника који се претвара да је здрав. Јер, као што болесника открива боја лица, тако страснога изобличава туга.

16. Ко воли свет имаће велику тугу, а ко презире све што је у свету - увек је весео.

17. Када грамжљиви претрпи губитак, горко тугује, а онај који презире имање - нема брига.

18. Славољубиви се жалости када трпи бешчашће, а смиреноумни га прима као пријатеља.

19. Топионица чисти нечисто сребро, а туга по Богу - срце у гресима.

20. Често претапање умањује олово, и светске жалости слабе ум.

21. Мрак умањује енергију очију, а туга притупљује сагледавање ума.

22. Сунчева светлост не допире у дубину водену, и срце у тузи не озарује светло сагледавање ума.

23. Сунчев излазак је мио сваком човеку. Међутим, жалосна душа се не наслађује њиме.

24. Болест желуца пресеца дејство укуса, и туга одузима осећање душе.

25. Онај ко презире светска задовољства неће бити смућен помислима туге.

26. Када у себи савезом мира будеш сјединио тројицу (тј. дух, душу и тело) ти ћеш, као онај ко се објединио по заповести Божанствене Тројице, чути: Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт.5,9).

27. Велики је тај савез мира зато што се са њим сједињује и радост која просвећује мислено око за сагледавање виших добара.

28. Уколико стекнемо миротворну радост у тешким околностима, лако ћемо са благодарношћу одбијати жалост и демона туге који риче и иште да прогута душу, највише је нападајући у скорби, и који припрема место и духу унинија како би заједно силније помрачили душу и упропастили њен труд.

29. Нека радост мира за нас буде закон који је написан у срцу. Нека она прогони тугу, гаси гнев, одбија мржњу, уништава осветољубивост, расејава униније и скорб претвара у весеље.

30. Скривајући се у мирној благодушности, та радостје море врлина које крстом потапа ђаволску војску.

31. Међутим, треба да разумеш да постоји и супротна радост - смућујућа. Пази да се не превариш сенком и да уместо једне не примиш другу. Јер, демони се сакривају и испод [наводних] духовних дарова како би призраком увели ум у заблуду и довели га до беснила. Духовна радост прилази без икаквог спољашњег разлога, налазећи премудрог водича у тузи по Богу.

32. Туга по Богу сузама обнавља душу, весели брижљиво старање о смрти и суду који се приближавају, и мало по мало учи да се они очекују са жељом.

33. Неиспуњене жеље рађају тугу, а молитве и благодарење их исушују.

34. Међу гневљивцима се креће туга која посредује. Уколико се неко од њих отрезни и другом пружи руку са извињењем, прогнаће горку тугу.

35. Туга постаје болест душе и тела. Душу она поробљава, а тело исушује.

36. Туга се рађа од онога што је противно (од беде, скорби, огорчења). Од туге произилази мрачно расположење духа (као што се каже: "Он није у духу"). Од њих заједно се рађа бесмислена свадљивост (гунђање на све).

37. Ако хоћеш да савладаш тугу са мрачним расположењем духа, загрли благодушну љубав и обуци се у незлобиву радост.

38. У скорби изнад свега буди благодаран. Кроз њих се, наиме, јасније осећа благодат заступништва. Благодарењем прогањајући тугу од скорби које су те постигле ти нећеш помрачити блиставу красоту храбре благодушности.

''УНИНИЈЕ'' ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАЈСКИ

ђ) О УНИНИЈУ

1. Униније је изнемоглост душе. Изнемогла душа, пак, немајући оно што јој је својствено по природи, губи храбру истрајност пред искушењима.

2. Оно што је храна за здраво тело, то је искушење за храбру душу.

3. Северни ветар храни растиње, а искушења крепе трпељивост душе.

4. Безводни облак носи ветар, а ум који нема трпљење - дух унинија.

5. Пролећна роса потпомаже раст растињу у пољу, а духовна реч узвишује устројство душе.

6. Дух унинија монаха изгони из његовог станишта, а ко има трпљење - свагда пребива у безмолвију.

7. [Монах] кога је ухватило униније као разлог за напуштање [келије] наводи посећивање болесних, премда, у ствари, има свој циљ.

8. Монах је у унинију брз за служење, сматрајући га заповешћу којом задовољава своју жељу.

9. Лагани ветар савија слабо растиње, а мисао о туђиновању лако обузима [монаха] са унинијем.

10. Дрво које се добро укоренило не померају ветрови, као што ни униније не савлађује крепке душе.

11. Монах који лута је као осушена пустињска грана. Он ће за кратко поседети у келији, да би се опет упутио било где.

12. Дрво које се пресађује са места на место неће донети плода, и монах који лута неће донети плод врлине.

13. Болесник се не задовољава једино са храном, и монах у унинију - једино са послом.

14. Сластољубивоме није довољна једна жена, и монаху у унинију није довољна једна келија.

15. Поглед онога који је у унинију непрестано се окреће према вратима и његова мисао машта о посетиоцима. Чим шкрипну врата он скаче, чим се чује глас он погледа на прозор и не одлази од њега док му не досади.

16. Онај кога је [напало] униније често зева док чита књигу. Док га обузима сан, он отире лице, протеже се, подиже руке и одваја очи од књиге, упорно гледајући у зид. Окренувши се опет књизи, он чита кратко време, обрће листове, занима се за крај текста, броји странице, пребраја целе листове, оштећује рукопис и украсе. Најзад, склопивши књигу и ставивши је под главу, он пада у лаган сан, будући да и глад већ почиње да узнемирава његову душу, приморавајући га да се побрине о њој.

17. Монах у унинијује лењив за молитву и никада не изговара молитвене речи.

18. Као што болесник не подноси тешко бреме, тако ни онај ко је [обузет] унинијем није у стању да марљиво испуни дела Божија. Јер, код првог су телесне снаге растројене, а другом недостају душевне силе.

19. Од унинија лечи трпељивост и истрајност на свом делу, са сваким самопринуђивањем из страха Божијег.

20. На сваком делу определи себи меру и не остављај га све док је не испуниш. Такође, моли се разумно и упорно, па ће дух унинија побећи од тебе.

21. Свим твојим напорима нека претходи храбро трпљење. Јер, против тебе ће се са свом злобом подићи униније. Оно прати твоје напоре и испитује их све. И уколико нађе да неки од њих није укрепљен трпљењем, оно га чини неподношљиво тешким.

22. Дух унинија који напада за време службе Божије нашаптава души да је псалмопојање врло заморно, истичући лењост као противницу усрдности. Он наговара да се убрза псалмопојање како би се телу дао одмор, будући да је, наводно, из неког разлога врло уморно.

23. На ноћном бдењу, за време службе, немојмо седети са унинијем, будући да ће одмах прићи демони, сабрати плеву помисли, и посејати је у наше срце.

24. Пробудивши се пре службе, испунимо срце светлим помислима како бисмо, припремивши се њима, са бодром мишљу могли да затим стојимо на псалмопојању.

25. Као што наш спољашњи човек ради својим рукама како не би друге обременио, тако нека и наш унутрашњи човек ради (на свом послу) како не би допустио да му се ум обремени помислима. Јер, помисли задају свој посао души уколико је нађу слободном од помисли по Богу.

26. Труди се око рукодеља из човекољубља и око мислене силе из мудрољубља: првим да би послужио исхрањивању странаца и ради уништења или савршеног прогнања лењости, а другим да би имао путеводитеља ка сагледавању и савршеном очишћењу ума од помисли.

27. Немојмо се селити са места на место, већ боље потрпимо у безмолвију и труду. Јер, због лењости помисли нас надјачавају.

28. Помисли нас најпре орасположавају да заволимо одређено место и да пређемо на њега, да би нас, затим, подстицале да се раскајемо због тога како би нас у свему учиниле непостојаним и бесплодним.

29. Промена места нека буде условљена духовнијим, а не спокојнијим животом.

30. Трпљење, благодушност и љубав су благодарни и у невољама, а униније, лагодност и самољубље се радују спокојном животу.

''О БЛУДУ'' АСКЕТСКЕ ПОУКЕ ПРЕПОДОБНОГ НИЛА СИНАЈСКОГ

б) О БЛУДУ

1. Уздржање рађа целомудреност, а стомакоугађање јесте мајка блудне похотљивости.

2. Уље храни пламен светилника, а општење са женама распаљује огањ похотне сласти.

3. Ударцима таласа се носи тамо-амо ненатоварени брод, а блудним помислима - неуздржљиви ум.

4. Блуд себи присваја преједање и стаје у ред са противницима ума, до краја се борећи против њега заједно са његовим непријатељима.

5. Љубитељ безмолвија се тешко рањава стрелама непријатеља, а онај ко се меша са гомилом непрестано од њега прима ране.

6. Гледање на жену је отровна стрела која рањава душу и у њу уноси отров. И што више застарева та рана, утолико прави већу озледу.

7. Ко се чува од тих стрела не иде на многољудна сабрања и не лута расејано по празницима. Јер, боље је спокојно остајати кући и пребивати у молитвама, неголи, са намером да се успоштују празници, постати лаки плен непријатеља.

8. Ако хоћеш да будеш целомудрен, избегавај општење са женама и никад им немој дати слободу смелог обраћања. Јер, у почетку оне или истински имају, или лицемерно показују суздржљиву стидљивост, док се касније одважују на све. И то за тебе постаје удица која лови на смрт, вешта замка која вуче у погибао. Нека те оне не доведу у обману скромним речима, будући да се у њима крије зли отров зверињи (звери из бездана).

9. Боље је да приђеш јаркој ватри, неголи младој жени док си и сам млад. Јер, осетивши бол од огња ка коме се приближиш, одмах ћеш одскочити даље. Разнеживши се, пак, женским речима, нећеш одједном отићи.

10. Буја трава која расте поред воде, као и страст нечистоте у општењу са женама.

11. Онај ко пуни стомак и обећава да ће бити целомудрен личи на онога ко тврди да ће сламом зауставити дејство огња. Као што је, међутим, немогуће сламом зауставити силу распламсалог огња, тако је немогуће преједањем зауставити ватрено стремљење похоте.

12. Стуб се опире на своју основу, а блудна страст се покоји на преједању.

13. Лађа у бури жури у пристаниште, а целомудрена душа иште пустињу. Лађа бежи од морских таласа који прете опас-ошћу, а душа од женских лица која изазивају погибао.

14. Изглед украшене жене потапа горе него таласи. Из валова се, из љубави према животу, још и може испливати, док привлачни изглед жене наводи на презирање и самог живота.

15. Пустињско шибље је безбедно од пламена, и целомудрени [монах], који је далеко од жена, заштићен је од распаљивања страсти похоте. Јер, као што сећање на огањ неће сагорети мисли, тако ни страст нема силу када нема хране.

16. Ако се смилујеш на противника, остаће ти непријатељ, а ако поштедиш ту страст - устаће на тебе.

17. Поглед на жену код неуздржљивог изазива нечисту страст, док целомудреног подстиче на прослављање Бога.

18. Чак и ако похотна страст при обраћању са женама буде покојна, немој веровати бестрашћу које обећава. Јер, и пас, окружен гомилом, маше репом све док не изађе из ње, да би одмах затим показао љутину која му је својствена.

19. Када сећање на жену постане бестрасно можеш закључити да си ступио у предео целомудрености. Уколико ти, пак, њен лик обузима душу, знај да си још далеко од те врлине. Међутим, ни у првом случају се немој задржавати на таквим помислима, нити беседи мислено са женским ликом, будући да се та страст лако враћа назад. Опасност од ње је врло близу.

20. Умерено топљење чисти сребро, а претерано га оштећује. Тако и целомудрена навика квари дуготрајно представљање жене у мислима.

21. Немој дуго разговарати са лицем које ти се представило да се у теби не би запалио пламен сластољубља, те да се не би запалило гумно твоје душе.

22. Као што искра, која се дуго остави у слами, изазива пламен, тако и дуготрајно сећање на жену подиже похоту.

23. Уколико тело које похотствује на дух смириш подвижничким трудовима, иза граница овог века ћеш имати славу која је обећана речима о блаженствима, будући да си у борби победио онога ко се у твоме телу бори против закона твога умаи поробљава те законом греха који је у твојим удовима (Рим.7,23).

24. Треба да схватиш да се одвојени видови блуда, наиме, телесни и духовни блуд, остварују заједно. Када се блудна помисао раствори у твом духу, твоја душа се спаја са прелесном представом. Немој да се заносиш призраком који нема стварности да и телом не би учинио нешто слично. Духом блуда бивају преварени сви који унутрашњу прељубу не одбијају крстом.

25. Демон на себе узима женски лик како би душу навео на сједињење са њим. Облик женског лика на себе узима бесплотни демон како би похотљивом помишљу душу навео на блуд.

26. Кажњавај помисли оскудношћу хране како би мислиле о глади, а не о блуду.

27. Са молитвеним бдењем сједини сузе како би стекао помоћ у борби.

28. За време блудне борбе немој прихватати позив на гозбу.

29. Демон похоте на ревносног борца напада брзо, изненада га обасипајући стрелама страсне похоте, будући да не може дуго да подноси опаљивање светлоносним огњем који исходи из његових подвижничких трудова. Ка ономе, пак, ко је, услед варљиве сласти похоте, ослабио у строгости самообуздавања он мало по мало приступа и његово срце наводи на разговор како би се оно, разгоревши се злом похотом, предало беседи са њом, било њом заробљено и потпуно напустило мржњу према том греху.

30. Најопасније је ако се срце погрузило у навику на сласти похоте. Биће потребно много труда да се то растиње ишчупа из корена.

31. Немој приучавати помисао да ступа у беседу са сластима похоте стога што се у гомили страсних мисли и покрета разгорева огањ (Пс.105,18). Распаљујући те, они те наводе на мишљење да је тешко задржати огањ природе и да више ниси у стању да чиниш насиље над природом. [Они те наводе на мисао да није толико страшно ако] данас по невољи згрешиш, јер ћеш се сутра покајати по заповести. Јер, (хришћански) закон је човекољубив, те лако опрашта грех онима који се кају. При томе, они ти наводе пример како су неки пали после уздржања и како су се опет покајали, придајући вероватност своме варљивом савету како би, срушивши чврстину противљења надом лаког обраћења кроз покајање, храм целомудрености претворили у дом блуда.

32. Пази, човече уздржања, да се под изговором покајања не вараш неизвесном надом. Јер, многи су, павши, одмах били покошени смрћу, док други нису имали снаге да устану (од пада), везани навиком на сласт похоте као законом. Јер, како, човече, знаш да ћеш бити жив и да ћеш се покајати и како себи назначујеш године живота? Падајући, ти попушташ телу, уместо да се предајеш сећању на смрт, како би у срцу свом живље представио страшну одлуку суда и тиме угасио мудровање распаљеног тела.

33. Природни начин живота и за нас и за животиње је, по Саздатељевом опредељењу, један исти: Ето, дах вам, говори Бог човеку, сваку траву у пољу. Вама и зверињу ће то бити храна (Пост.1,29-30). Добивши заједничку храну са бесловеснима и својим досеткама је претворивши у много раскошнију, са правом треба да се сматрамо неразумнији од животиња, будући да оне остају у границама природе, не нарушавајући оно што је Бог поставио, док ми људи, обдарени разумом, потпуно одступамо од древног устава. Јер, где је лакомство код бесловесних? Какви пекари и кувари на хиљаде начина припремају насладу њиховом бедном стомаку? Не воле ли они древну оскудност, хранећи се травом и задовољавајући се оним што се нађе, користећи за пиће воду, и то понекад и ретко? Стога се они и телесним насладама предају ређе, не распаљујући жеље никаквом храном која гоји, и не препознајући увек разлику између мушког и женског пола. Јер, то осећање им се даје једном годишње када природни закон, као начин за продужење рода, одређује њихово спајање ради сејања њима сличних. У остало време они се до те мере удаљују међусобно да потпуно заборављају на ту жељу. У људима је, пак, скупоценим јелима ненасита похота прељубе посејала махните жеље које ни у какво време не дозвољавају да се страст смири.

''ПОУКЕ'' СВЕТИ МАРКО ПОДВИЖНИК

ДОБРОТОЉУБЉЕ
СВЕТИ МАРКО ПОДВИЖНИК

ПОУКЕ МАРКА ПОДВИЖНИКА О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

IV
O ОНИМА КОЈИ МИСЛЕ ДА СЕ ОПРАВДАЈУ ДЕЛИМА

1. У следећем (поглављима) мањкавост вере оних који само споља исправно живе изобличиће они који осведочено верују и који су упознали истину.

2. Желећи да покаже да је усиновљење људима даровано Његовом крвљу, премда свака заповест за нас и јесте обавезна, Господ каже: Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк.17,10). Због тога Царство небеско није награда за дела, него благодат Владике, припремљена верним слугама.

3. Роб не тражи слободу као плату, већ угађа као дужник, очекујући је по благодати.

4. Христос умре за наше грехе по Писму (1.Кор.15,3), и онима који му верно служе дарива слободу. Јер каже: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога (Мт.25,23).

5. Још није верни слуга онај који се ослања само на голо знање, већ онај који послушањем верује Христу, који је дао заповести.

6. Ко поштује Господа, испуњава Његове заповести. Ако погреши или се оглуши о нешто, он оно што наиђе на њега трпи као заслужено.

7. Ако си љубитељ знања, буди и трудољубив. Јер, голо знање надима човека.

8. Искушења која се неочекивано дешавају по Божанском домостроју, уче нас да будемо трудољубиви те нас и без наше воље воде покајању.

9. Невоље које сналазе људе, последица су њихових рђавих дела. Међутим, уколико их претрпимо уз молитву, умножићемо добро.

10. Има [људи] који се, будући похваљени за врлину, радују, мислећи да је та сласт таштине утеха (свише). Други су се, изобличени за грех, нашли увређени сматрајући тај корисни бол дејством злобе (непријатеља).

11. Они који се због својих подвига узносе над немарнима, свакако мисле да се оправдају спољним делима. Ми, пак, који се ослањамо на голо знање и презиремо оне који мало знају, много смо неразумнији од њих.

12. Знање без врлинских дела јесте несигурно, па макар било и истинско. Јер, потврда свега јесте дело.

13. Често се због немарности према делу помрачује и знање. Јер, временом ишчезава чак и сећање на оне ствари које занемарујемо.

14. Писмо нам саветује да упознамо Бога разумом како бисмо му правилно служили делима.

15. Приметно испуњавајући заповест, ми добијамо одговарајућу награду од Господа, док корист примамо сагласно са циљем свог произвољења.

16. Пред срцезналцем Богом је онај који нешто жели да учини, али нема довољно снаге, једнак ономе који је то учинио. То важи и у односу на добро и на зло.

17. Ум и без тела чини много тога и доброг и рђавог, док тело без ума не може ништа слично да уради. Јер, слободна одлука претходи делу.

18. Неки [људи] мисле да правилно верују иако не извршавају заповести, док их други испуњавају и очекују Царство као обавезну награду. И једни и други греше против истине.

19. Господар није дужан да да плату слугама. Ни они, опет, који не служе исправно, неће добити слободу.

20. Ако је Христос, по Писму (Рим.5,8), умро за нас, и ми не живимо више себи, него Ономе који је за нас умро и васкрсао (2.Кор.5,15), јасно је да смо се обавезали да му служимо до смрти. Како онда можемо усиновљење сматрати наградом која нам се дугује?

21. Христос је Владика по природи и Владика по домостроју (спасења): Он нас је саздао из небића, а затим нас је, умрле грехом, Својом крвљу искупио, те дао благодат онима који тако верују.

22. Када чујеш речи Писма да ће Господ "дати свакоме по делима његовим" (Пс.61,13), немој да мислиш да дела (сама по себи) заслужују пакао или Царство. Напротив, Христос ће, као Бог Саздатељ и Искупитељ наш, а не као Мерилац ствари (тј. дела и награда), свакоме дати по делима неверја или вере у Њега.

23. Удостојивши се бање препорода (тј. крштења), ми чинимо добра дела не ради награде, већ због очувања дароване нам чистоте.

24. Добро дело које чинимо својим природним моћима удаљава нас од противног му зла, али нам без благодати не може придодати освећење.

25. Уздржљивац се удаљава од стомакоугађања, сиромаштвољубив од наклоности ка стицању, безмолвник од празнословља, чисти од пристрашћа према чулним задовољствима, целомудрен од блуда, онај који је задовољан оним што има од среброљубља, кротки од гнева, смиреноумни од таштине, послушан од препирања, онај који сам себе укорева од лицемерја. На исти начин се и молитвеник удаљава од безнађа, добровољно сиромашан од великог имања, исповедник од богоодрицања, мученик од идолослужења. Видиш ли да свака врлина која се врши до смрти није ништа друго до уклањање од греха. Уклањање од греха јесте ствар природе, а не нешто чиме се може задобити Царство.

26. Човек једва успева да сачува оно што мује даровано путем природе. Христос, пак, Крстом дарује усиновљење.

27. Постоји посебна и постоји општа (тј. потпуна) заповест. Једном се заповеда да се даје ономе ко нема (Лк.3,11), а другом да се [човек] одрекне свега што има (Лк. 14,33).

28. Постоји дејство благодати непознато почетнику у духовном узрастању; постоји и дејство зла налик на истину. Не треба да се много загледамо у таква дејства да не бисмо пали у заблуду, нити треба да их проклињемо, јер се може десити да су истинита. Зато све треба приносити Богу са надом, будући да Он зна користи и једног и другог.

29. Онај ко жели да преплива мислено море - дуго трпи, смирава се, бди, уздржава се. Уколико покуша да га преплива без ове четири [врлине], само ће смутити своје срце, будући да га неће моћи препливати.

30. Безмолвије је удаљавање од свакога зла. Уколико се сједини са молитвом и са оне четири врлине, постаће најкраћи пут ка бестрашћу.

31. Ум не може да безмолвствује без [умиреног] тела, нити без тишине и молитве може уклонити препреку која их раздваја.

32. Тело жели против духа, а дух против тела (Гал.5,17), а они који живе у духу, неће испуњавати жеље тела (Гал.5,16).

33. Без умног призивања не постоји савршена молитва. Господ чује ум који нерасејано вапије.

34. Ум који се нерасејано моли, скрушава срце. Срце скрушено и смирено Бог неће понизити (Пс.50,19).

35. И молитва се назива врлином, иако је мати свих врлина. Јер, она их рађа кроз сједињење са Христом.

36. Све што радимо без молитве и без добре наде, касније се показује као штетно или [барем] несавршено.

37. Кад чујеш да ће први бити последњи и последњи први (Мт. 19,30), разуми да се ове речи односе на оне који имају врлине и љубав. Јер, љубав је по реду последња од свих врлина, иако је прва по достојанству. Она оставља иза себе све врлине које су се пре ње родиле.

38. Када те обузме униније [тј. малодушност] за време молитве или због разноврсних притисака непријатеља, сети се смрти и ужасних мука. Уосталом, боље је да се са молитвом и надом приљубиш уз Бога, него да се сећаш спољашњости, па макар она било и корисна.

39. Ниједна од врлина не може сама по себи да отвори наша природна врата, већ све заједно, уколико по редоследу зависе једна од друге.

40. Није уздржљив онај који се храни помислима, чак и ако су корисне. Јер, оне не могу бити корисније од наде.

41. Смртни грех је онај за који се човек не каје. Чак ни светитељ, који би се помолио за тај грех уместо њега, неће бити услишен.

42. Онај ко се правилно каје, не супротставља свој труд пређашњим гресима, већ њиме умилостивљава Бога.

43. Ако смо дужни да свакодневно чинимо добра која може да оствари наша природа, чиме ћемо онда узвратити Богу за своје пређашње грехе.

44. Са данашњим умножавањем своје врлине, ми нећемо надокнадити свој ранији немар, већ ћемо само обелоданити његову присутност у прошлости.

45. Онај ко се скрушава душом (због грехова), а упокојава тело (тј. ништа му не ускраћује), сличан је ономе који се телесно злопати, а умом се расејава.

46. Добровољна обострана мука - и телесна и душевна, делује повратно: телесна на душевну и душевна на телесну. Њихово раздвајање бива још мучније.

47. Велика врлина јесте да трпимо оно што нас снађе, и да, по речима Господњим (Мт.5,44), љубимо ближњега који нас мрзи.

48. Знак нелицемерне љубави јесте опраштање увреда. Тако је Господ заволео свет.

49. Немогуће је да неко од свег срца другом опрости увреду уколико не поседује истинско знање. Јер, оно свакоме показује да оно што га је снашло лично њему и припада.

50. Ништа нећеш изгубити од онога што си оставио опраштајући ради Господа. У своје време оно ће ти се вратити многоструко.

51. Када ум заборави циљ побожности, видно дело врлине постаје бескорисно.

52. Зао савет је сваком човеку штетан, утолико пре онима који прихватају да живе исправно.

53. Делима покажи себе мудрим у односу на људску вољу и на захвалност Богу. Јер, реч није мудрија од дела.

54. Због труда око побожности следи награда. То можемо да сазнамо на основу Божанског закона и савести.

55. Неко је прихватио једно мишљење и задржао га без провере, а други га је прихватио и упоредио са истином. Питање је ко је од њих двојице поступио побожније.

56. Истинско знање састоји се у трпљењу невоље и неосуђивању других због својих мука.

57. Ко чини добро и тражи награду - не служи Богу, него својој вољи.

58. Ко греши, не може да избегне казну, изузев ако се покаје по мери греха.

59. Неки говоре да не можемо да чинимо добро док делотворно не примимо благодат Духа Светога.

60. Они који су самовљно свагда склони уживањима, не покушавају да учине ни оно што могу, под изговором да немају помоћи одозго.

61. Благодат се тајанствено даје онима који се крштавају у име Христово, али делује сразмерно испуњавању заповести. Благодат не престаје да нас помаже тајно, али од нас зависи да ли ћемо да чинимо добро по својој снази.

62. У почетку она богодолично буди савест. Због тога и злочинци који се покајаше угодише Богу.

63. Понекад је она скривена у поуци нашег ближњег. Некада, пак, прати разум за време читања и помоћу природних закључака поучава ум својој истини. Ако, дакле, у таквим и сличним случајевима не будемо скривали свој талант, заиста ћемо ући у радост Господара свога (Мт.25,14-30).

64. Онај ко пре него што испуни и изврши заповести тражи да задобије делотворну [благодат] Духа Светога, сличан је робу купљеном за новац, који тек што је откупљен, тражи да му заједно са уплатом новца за његов откуп потпишу и документ о слободи.

65. Ко је схватио да невоље које га сналазе долазе по Божијој правди, у свом тражењу Господа, заједно са правдом, налази и знање.

66. Ако, по Писму, будеш имао на уму да су по свој земљи судови Господњи (Пс.104,7), свака ће ти невоља бити учитељ богопознања.

67. У зависности од помисли, свако добија оно што заслужује. Међутим, подробност одговарајућих унутрашњих искушења познаје само Бог.

68. Када ти људи учине какву срамоту, одмах се сети да ће ти доћи и слава од Бога (Јов.5,44), те за учињену ти срамоту нећеш осетити тугу и смућеност, него ћеш и у слави, када дође, остати веран и беспрекоран.

69. Када те по Божијем благовољењу хвали мноштво, немој додавати Господњој икономији ништа ради показивања, како не би због измене доживео супротно.

70. Семе не расте без земље и воде. Ни човек неће обрести корист без добровољног труда и Божијег заступништва.

71. Није могуће да киша пада без облака. Ни без чисте савести није могуће угодити Богу.

72. Не одричи се учења, па макар био и веома мудар. Јер, икономија Божија је кориснија од наше разборитости.

73. Померено са места трудољубивости због неког уживања, срце се, као тежак камен покренут по стрмој падини, тешко зауставља.

74. Као што се неискусно теле, тражећи траву, нађе на ивици понора, тако се и душа, мало-помало, обмањује помислима.

75. Када ум, охрабрен у Господу, одвраћа душу од дугогодишњег предубеђења, срце као да трпи муку од џелата, јер га ум и страсти вуку, сваки на своју страну.

76. Као што они који пловећи по мору, због наде у добит, радо подносе сунчеву жегу, тако и они који мрзе зло воле изобличавање. Једни се боре са ветровима, а други са страстима.

77. Бежање у зиму или у суботу (Мт.24,20) повређује тело и скрнави душу. Исто [се дешава] кад се пробуде страсти у остарелом телу и души посвећеној (Богу).

78. Нико није толико добар и милостив као Господ. Па ипак, ономе ко се не каје, Он не опрашта грехе.

79. Многи смо који тугујемо због грехова, премда њихове узроке прихватамо са великим задовољством.

80. Кртица која рије под земљом не види звезде, јер је слепа. Исто бива и са оним који не верује у оно што је пролазно - он, наиме, не може да верује ни у оно што је вечно.

81. Као благодат пре благодати, истинско знање људи добијају од Бога. Оне који су га прихватили, оно првенствено учи да верују у Бога као његовог Дародавца.

82. Када грешна душа не прихвата [са смирењем] невоље које је задесе, анђели за њу кажу: Лечисмо Вавилон, али се не исцели (Јер.51,9).

83. Ум, који заборавља истинско знање, бори се са људима за штетно као за нешто корисно.

84. Као што ватра не може да гори у води, тако и срамна мисао не живи у богољубивом срцу. Јер, сваки богољубац је истовремено и трудољубац. Добровољни труд је по природи непријатељ похоте.

85. Страст која се нашом вољом упражњава на делу, касније, и без наше и против наше воље насилно нама влада.

86. Ми волимо узроке нехотимичних помисли. Због тога нам и долазе. А када су хотимичне помисли у питању, сигурно је да волимо и саме предмете [на које се оне односе].

87. Надменост и хвалисање су узрочници хуле, а среброљубље и таштина - немилосрдности и лицемерја.

88. Увидевши да је ум почео да се моли из срца, ђаво га напада са великим и лукавим помислима. Мале, пак, врлине он не жели да спречи великим нападима.

89. Помисао која се дуго задржава у човеку открива његову пристрасност. Њено, пак, брзо одстрањење указује на борбу и супротстављање.

90. Постоје три мислена места у која улази ум после измене: природно, противприродно и натприродно. Када се налази у природном месту, он себе сматра узроком злих помисли и страсти, и своје грехе исповеда Богу. Када се затекне у противприродном месту, он заборавља правду Божију и војује са људима као виновницима неправде према њему. А када доспе у натприродно место, он налази плодове Духа Светога на које је указао апостол: љубав, радост, мир (Гал.5,22). И он зна да ту неће моћи да остане уколико буде претпостављао телесне бриге. А отпавши одатле, он пада у грех и страшна искушења која следе, ако не одмах, а оно у своје време, како удеси правда Божија.

91. Знање човека је истинито у мери у којој га потврђују кротост, смиреност и љубав.

92. Свако ко је православно крштен, тајинстено прима сву благодат. У то он се осведочује по мери испуњавања заповести.

93. Заповест Христова која се испуњава савесно, саобразно болу срца дарује утеху. Уосталом, и једно и друго бива у своје време.

94. За сваку ствар се моли упорно, будући да ништа не можеш учинити без помоћи [Божије].

95. За добијање помоћи [Божије] ништа није јаче од молитве, као што, уосталом, за стицање благовољења Божијег од ње ништа није корисније.

96. Свако вршење заповести је обухваћено њоме (тј. молитвом). Јер, од љубави Божије нема ничег узвишенијег.

97. Пажљива молитва, која не лута тамо-амо, знак је богољубивости онога ко се моли. Немарност, пак, према њој и расејаност, знак је сластољубивости.

98. Ко без жалости бди и дуготрпи и моли се, делатни је причасник Духа Светога. Али, и онај ко за време молитве осећа тескобу, али је ипак добровољно истрајан, убрзо ће примити помоћ [од Бога].

99. Заповест се од заповести разликује. Тако и вера једнога бива чвршћа од вере другога.

100. Вера, по апостолу, бива од проповеди (Рим.10,17). Она је основ свега чему се надамо (Јев.11,1).

101. Добро је да помажемо речима оне који питају, али је много боље да их помогнемо молитвом и врлином. Јер, онај ко себе помоћу њих приноси Богу, помаже и себи и своме ближњем.

102. Ако желиш да са мало речи помогнеш ономе ко је жељан знања, укажи му на молитву, исправну веру и на трпљење онога што нам се дешава. Јер, помоћу њих стичемо свако друго добро дело.

103. Због ствари које смо [са вером] препустили Богу, ми се више нећемо препирати са својим ближњима.

104. Ако, по Писму, све невољно има свој узрок у [своје]вољном, онда нико није већи непријатељ човеку од њега самога.

105. Од свих зала прво је незнање, а затим неверовање.

106. Искушење избегавај трпљењем и молитвом. Ко се без њих бори против искушења, само ће га укрепити.

107. Кротак по Богу је мудрији од свих мудраца, и смирен у срцу је јачи од најјчих. Јер, он јарам Христов (Мт.11,29) носи са знањем.

108. Све што говоримо или радимо без молитве, на крају се показује као погрешно или штетно, и без нашег знања нас изобличава на делу.

109. По делима, речима и помислима само Један је праведан, док кроз веру, благодат и покајање, многи постају праведни.

110. Као што ономе који се каје није својствено да се горди, тако и ономе који добровољно греши, није својствено да смиреноумно размишља.

111. Смиреноумље није осуда савести, већ исповедање благодати Божије и поимање [Његове] снисходљивости.

112. Што је чулна кућа за ваздух, то је словесан ум за Божанску благодат. Колико ствари изнесеш из куће, толико ваздуха уђе у кућу. И колико ствари унесеш у кућу, толико ваздуха изађе напоље.

113. Ствари у кући су посуђе и јела. А ствари ума су таштина и уживање.

114. Ширина срца јесте нада у Бога, а његова тескоба - телесна брига.

115. Благодат Духа је иста и неизмењива, али у свакоме дејствује како хоће (1.Кор.12,11).

116. Као што киша која пада на земљу даје храну биљкама, саобразно њиховим потребама: слатко-слатким, горко-горким, тако и благодат, непромењиво улазећи у срца верујућих, дарује врлинама одговарајућа дејства.

117. Ономе који Христа ради гладује, благодат постаје храна, жедноме, пак - најслађа вода, нагоме који зебе - одећа, уморноме - одмор, ономе који се моли - услишење, ономе који плаче - утеха.

118. Чувши, дакле, речи Писма, да Дух Свети сиђе на свакога апостола (Дап.2,3), или да је сишао на пророка (1.Цар.11,6; 16,13), или да дела (1.Кор.12,11), или се жалости (Еф.4,30), или се гаси (1.Сол.5,19), или се жести (Ис.63,10; Дап.17,16), или да једни имају прве дарове Духа (Рим.8,23), а да се други испунише Духа Светога (Дап.2,4) - немој да мислиш да у Духу бива раздељивање, претварање или измена, него веруј као што смо раније рекли, тј. да је непромењив, неизмењив и свемогућ. Према томе, и када дејствује, Он остаје један и исти, и свакоме богодолично дарује оно што му приличи. Он се, слично сунцу, свецело излива на крштене, али се свако од нас просвећује (освећује) у мери у којој је замрзео и одстранио од себе страсти које га помрачују. По мери, међутим, своје наклоности према њима, он се помрачује.

119. Ко мрзи страсти, одсеца и њихове узроке. А ко је наклоњен њиховим узроцима, и не хотећи бива мучен од страсти.

120. Када нас муче зле мисли, треба да осуђујемо сами себе, а не прародитељски грех.

121. Корење помисли су јавна зла која чинимо рукама, ногама и устима.

122. Није могуће да неко у свом разуму разговара са неком страшћу, а да не воли њене узроке.

123. Јер, да ли ће претрпети срамоту онај ко у разуму беседи са таштином? И да ли ће онај ко се узбуђује кад га бешчасте волети да буде презрен? Да ли ће онај ко прихвата телесно уживање имати скрушено и смирено срце (Пс.50,19)? Да ли ће онај ко верује у Христа бринути и борити се за оно што је пролазно?

124. Онај ко трпи увреду и при томе се ни речима, ни мислима не препире са увредиоцем, стекао је истинско знање и показује тврду веру у Владику.

125. Људи варају на ваги (теразијама) да би нанели неправду, али Бог свакоме даје по правди.

126. Ако ономе који наноси неправду не претиче, и ако се онај који трпи неправду не лишава, онда човек пролази кроз овај свет као сенка сна, и узалуд се узбуђује (Пс.38,7).

127. Када видиш да је неко крајње огорчен због нанесене му увреде, знај да је препун помисли таштине и да сада са незадовољством жање оно што је посејао у свом срцу.

128. Онај ко се преко мере наслађује у телесним уживањима, стоструким мукама и невољама ће платити њихово изобиље.

129. Старешина је дужан да послушнику каже шта му је дужност. Уколико га не послуша, треба да му саопшти какво ће га зло због тога снаћи.

130. Онај ко трпи неправду, а не покушава да узврати истом мером, показује да верује у Христа. Он ће стоструко примити у садашњем животу и живот вечни наследити (Мк.10,30).

131. Сећање на Бога постаје бол срца због побожности. Сваки ко заборавља Бога постаје самоугодљив и безосећајан.

132. Не говори да онај ко нема страсти не може туговати. Јер, ако не тугује за самим собом, дужан је да тугује за својим ближњим.

133. Прикупивши у своје руке много записа о гресима који су заборављени, непријатељ спретно употребљава закон греха, принуђавајући дужника да исте грехе чини и у сећању (Рим.7, 23).

134. Ако желиш да се непрестано сећаш Бога, не одбацуј недаће које те сналазе, па макар биле и неправедне, већ их подноси, сматрајући да те праведно сустижу. Јер, трпљење у сваком случају подстиче сећање на Бога, а одбацивање недаћа умањује мисаону разборитост срца и кроз лагодност проузрокује заборавност.

135. Ако желиш да Господ покрије твоје грехе (Пс.31,1), немој откривати људима да имаш врлине. Јер, како ми поступамо са нашим врлинама, тако Господ поступа са нашим гресима.

136. Ако прикријеш своју врлину, немој да се надмеш мислећи да си добро поступио. Јер, врлина није само да кријемо оно што је добро, него и да не размишљамо о ономе што је забрањено.

137. Не радуј се када некоме чиниш добро дело, него када без злопамћења подносиш непријатељство због добра које си учинио. Јер, као што ноћ долази за даном, тако и зло долази после добра.

138. Таштина, среброљубље и уживање не дозвољавају да доброчинство остане чисто, изузев ако претходно не нестану због страха Божијег.

139. У невољним мукама скривена је милост Божија која онога који показује трпљење води ка покајању и спасава од вечног мучења.

140. Неки [људи] очекују да им испуњавање заповести на теразијама (Божијег правосуђа) послужи као противтежа њиховим гресима. Други, опет, мисле да тиме умилостиве Онога који је умро за наше грехе. Запитајмо се које је од та два мишљења правилно.

141. Страх од геене и љубав према Царству небеском подстичу на трпљење у невољама. То, дакле, није од нас, него од Онога који познаје наше мисли.

142. Ко верује у будући живот врло се радо одриче садашњих наслада. Онај, пак, који не верује, наслађује се садашњим и постаје безосећајан.

143. Немој питати како може сиромашан да живи у насладама када нема неопходне услове. Јер, и у помислима се може похотно живети горе [него на делу].

144. Једно је познавање ствари, а друго је истинско познање. Колико се сунце разликује од месеца, толико је друго корисније од првог.

145. Знање ствари се стиче по мери испуњавања заповести, а познање истине по мери наде у Христа.

146. Ако желиш да се спасеш и дођеш у познање истине (1.Тим.2,4), труди се увек да победиш чула, и са надом се прилепљуј Јединоме Богу. Јер, ако се нехотично поведеш за чулима, прогониће те демонска начала и власти. Али, побеђујући их молитвом, и имајући наду на Бога, примићеш Божију благодат која ће те избавити од будућег гнева.

147. Онај ко је разумео тајанствене речи Павлове да наша борба бива против злих духова (Еф.6,12), разумеће и Господњу причу о непрестаној молитви и истрајности (Лк.18,1).

148. Закон образно наређује да се шест дана ради, а да се седми дан почине (Изл.20,9). Јер, дело душе се састоји у доброчинству путем новца и ствари. Дан починка се, пак, састоји у томе да се, по речима Господњим, прода све имање и раздели сиромашнима (Мт.18,21). Пошто почине кроз такво одрицање, [човек] ће празновати у мисленој нади. Апостол Павле нас бодри да уђемо у тај починак, говорећи: Постарајмо се, дакле, да уђемо у тај починак (Јев.4,11).

149. Ово смо рекли, не због тога што искључујемо будућност, нити због тога што је овде сва награда, већ стога што најпре треба да у срцима стекнемо дејствену благодат Светога Духа и да потом, саобразно томе, уђемо у Царство небеско. Откривајући ово, и Господ је рекао: Царство Божије унутра је у вама (Лк.17, 21). Исто је рекао и апостол: Вера је основ свега чему се надамо (Јев.11,1), и још: Сами себе испитајте, јесте ли у вери, сами себе испробајте. Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2.Кор.13,5).

150. Ко познаје истину, не противи се тужним околностима, јер зна да га воде ка страху Божијем.

151. Ко се подробно сећа ранијих грехова, повређује добру наду. Ако се поново појављују, праћени тугом, удаљавају нас од наде. Уколико, пак, њихове слике долазе без туге, онда убацују стару прљавштину.

152. Када ум кроз самоодрицање стекне непоколебиву наду, непријатељ му, под изговором исповедања, у сликама приказује његове пређашње грехе са циљем да му тајно нашкоди и оживи страсти које су по Божијој благодати биле заборављене. У том случају, чак и онај ко је јак и мрзи страсти, неминовно ће се помрачити и смутити због својих пређашњих грехова. Уколико је, пак, и даље помрачен и опседнут страстима, пребациће се у оно време и страсно бавити непријатељским прилозима, тако да ће се сећање показати не као исповедање, него као везивање за претходне грехе.

153. Ако желиш да принесеш Богу беспрекорно исповедање, немој спомињати појединачно своје пређашње грехове, већ храбро трпи њихове последице.

154. Непријатности долазе на нас због грехова које смо раније учинили и собом доносе оно што одговара сваком греху.

155. Онај ко има знање и познаје истину, исповеда се Богу, не кроз сећање на оно што је раније учинио, него трпљењем невоља које га постижу.

156. Одбијајући бол и презир, не обећавај да ћеш се покајати помоћу других врлина. Јер, таштина и безосећајност обично служе греху и то са оправданим изговором.

157. Као што се врлине обично рађају од труда и [подношења] увереда, тако се и греси рађају од уживања и таштине.

158. Свако плотско уживање произилази од претходног одмора, а одмор рађа неверје.

159. Онај који се налази под влашћу греха, не може сам да победи телесно мудровање, јер у својим удовима има неугасиву распаљеност.

160. Страсни треба да се моле и да буду послушни, јер тек стицањем помоћи могу да се боре против лоших навика.

161. Онај ко се послушношћу и молитвама бори против [плотских] прохтева јесте борац који користи добар метод и који, удаљавањем од чулног, показује мислену борбу.

162. Ко своју вољу не потчињава вољи Божијој, спотиче се о своја дела и допада у руке својих непријатеља.

163. Видевши двојицу грешника који имају узајамну љубав, знај да се узајамно помажу у [грешним] прохтевима.

164. Горд [човек] и ташт [човек] се међусобно врло добро слажу. Горд хвали таштог, јер се пред њим понаша ропски, док ташти велича гордог који га непрестано хвали.

165. Богољубиви слушалац са две стране прима користи: када говоре похвално о његовим врлинама, он постаје још ревноснији; а кад га изобличавају због грехова, приморава се на покајање. Треба, дакле, да живимо, у складу са својим напретком и да, у складу са живљењем, Богу приносимо своје молитве.

166. Добро је да, по речима Господњим (Мт.6,33), испуњавамо најглавнију заповест, те да се ни за шта друго не бринемо нити молимо, изузев за Царство [Божије]. Ако, дакле, бринемо о свакој потреби, дужни смо да се и за сваку од њих молимо. Јер, онај ко без молитве чини нешто или брине о нечему, не доводи успешно до краја своје дело. То је оно што је рекао Господ: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5).

167. Онај ко пренебрегава заповест о молитви, пада у још неумеснија преслушања, која га једна другом предају као заточеника.

168. Ко због очекиваног будућег блага прихвата постојеће невоље, налази знање истине и успешно се избавља гнева и туге.

169. Онај ко због истине прихвата поругу и презрење, окован је у ланце (Дап.28,20), и, носећи крст, корача апостолским путем. А ко без овога покуша да пази на срце, прелашћује се умом и пада у искушења и вражије замке (1.Тим.6,9).

170. Ми не можемо да победимо ни помисли одвојено од њихових узрока, ни узроке одвојено од помисли. Јер, када само једно од њих одбацимо, ускоро, помоћу другог, бивамо погружени у обоје.

171. Ко се из страха да не претрпи какво зло или увреду препире са људима, или овде у невољама страда или ће у будућем веку без милости бити мучен.

172. Онај ко жели да спречи сваку несрећу, дужанје да Богу у молитви све провери, и да у свом уму држи чврсту наду на Њега, те да колико год може презире бригу о чулном.

173. Када ђаво види да се човек без потребе занима телесним [стварима], прво му одузима дар знања, а затим му, као главу, одсеца наду на Бога.

174. Ако се икад удостојиш да заузмеш ограђено место чисте молитве, немој прихватати знање о стварима које ти у тај час нуди непријатељ, да не би изгубио оно што је веће. Јер, боље је да га молитвеним стрелама устрелиш затвореног негде доле, неголи да разговараш са њим, јер се он, предлажући нам ништавне ствари, довија да нас одврати од молитве против њега.

175. Знање ствари помаже човеку за време искушења и унинија, али му обично шкоди за време молитве.

176. Ако имаш дар од Бога да друге учиш, али те не слушају, тугуј мислено, али се не смућуј видљиво. Јер, ако само тугујеш, нећеш бити осуђен заједно са онима који не слушају, а ако се смутиш, бићеш искушан у истој ствари.

177. Током објашњавања немој скривати од присутних оно што је потребно. Оно што је пријатно излажи јасно, а што је оштро - у загонеткама.

178. Ономе ко ти није потчињен, не говори у лице о преступима, јер је то више дело власти неголи савета.

179. Оно што се говори у множини свима бива корисно, јер се свакоме приказује као садржина његове савести.

180. Онај ко говори исправно, дужан је да верује да је од Бога примио оно што говори. Истина не [припада] ономе који говори, већ Богу који дела.

181. Са онима који ти нису положили заклетву (о) потчињености немој да се препиреш кад се противе истини, да не би изазвао мржњу, као што каже Писмо (2.Тим.2,23).

182. Онај ко своме послушнику допушта да се препире тамо где не треба, обмањује га и припрема да прекрши завет послушности.

183. Онај ко са страхом Божијим поучава и кажњава онога који греши, стиче врлине супротну преступу. Онај, пак, ко је злопамтило и злурад, по духовном закону пада у исту страст.

184. Онај ко је добро научио Закон, боји се Законодавца. Бојећи га се, он се уклања од сваког зла.

185. Не буди дволичан, тј. један на речима, а други у својој савести, будући да таквог Писмо ставља под клетву (Прем.Сир. 28, 15).

186. По апостолу (Гал.4,16), постоји (човек) који говори истину и неразумни који га мрзе; постоји и лицемер који због тога бива вољен. Међутим, ниједна од тих награда није дуготрајна, јер ће Господ у своје време сваком дати оно што је заслужио.

187. Онај ко жели да избегне предстојеће невоље, дужан је да радо подноси садашње. Јер, мењајући једно за друго, он ће преко малих патњи избећи велике муке.

188. Чувај речи своје од самохвалисања и помисли од уображености, да те не би Бог оставио и да не би учинио супротно. Јер, добро човек не чини сам, него уз помоћ Свевидећег Бога.

189. Свевидећи Бог нашим делима даје одговарајућу награду. Исто чини и у односу на наше помисли и намере.

190. Нехотичне помисли се рађају од греха који им претходи, а хотимичне од самовласне воље. Дакле, друге су узрок првих.

191. Зле мисли које навиру без наше воље прати туга, и због тога брзо и ишчезавају. Оне, пак, мисли које долазе нашом вољом прати радост и због тога је тешко отарасити их се.

192. Сластољубац се жалости када га прекоревају и кад се злопати, а богољубац када га хвале и када га [окружује] изобиље.

193. Онај ко не познаје судове Божије, умом корача путем који са обе стране има понор и од сваког ветра се лако сурвава: када га хвале - надима се, а када га осуђују - раздражује се; када добро поједе - постаје бестидан; када страда - плаче; када нешто схвата - намеће се, а када не зна - понаша се као да зна; када је богат - размеће се; када је сиромашан - дволичи; када се засити -постаје дрзак; када пости - постаје ташт; са онима који га изобличавају - ступа у расправу, док оне који му опраштају - сматра неразумним.

194. Онај ко од Христа не прими благодат да стекне познање истине и страха Божијег, бива озбиљно рањаван не само од страсти, него и од свих недаћа које га погађају.

195. Желећи да решиш неку замршену ствар, затражи прво оно што је Богу угодно, па ћеш наћи корисно решење.

196. Сва творевина служи стварима које су богоугодне, као што се противи онима од којих се Он одвраћа.

197. Онај ко се противи непријатним догађајима, и не знајући бори се против Божије наредбе. Онај, пак, ко их прихвата са истинским познањем, по Писму - чека Господа (Пс.26,14).

198. Када наиђе искушење, не тражи одакле и због чега је дошло, него га радо и без туге и злопамћења поднеси.

199. Туђе зло нам не додаје грех, уколико га не прихватимо са рђавим помислима.

200. Ако не постоји човек који је без искушења угодио Богу, онда треба да захваљујемо Богу за све оно што нас снађе.

201. Петар не би имао успешан лов у току дана да му ноћно рибарење није било неуспешно (Лк.5,5), и Павле не би прогледао духовно да није телесно ослепео (Дап.9,8), као што се ни Стефану не би отворила небеса, нити би видео Бога, да није био оклеветан као хулитељ (Дап.6,13-7,36).

202. Као што се делање по Богу назива врлином, тако се и неочекивана невоља назива искушењем.

203. Бог је на Аврама послао искушења, тј. ожалостио га ради његове користи и да би му дао повод за савршену веру, а не да би сазнао какав је. Он га је већ познавао, као што зна и све остале ствари, још пре њиховог постанка.

204. Свака недаћа проверава настројење наше воље, тј. да ли нагиње на десно или на лево. Изненадна невоља се назива искушењем, јер искушаваном открива његове скривене намере.

205. Страх Божији нас приморава да се боримо против зла. И када се ми боримо, благодат Божија га истребљује.

206. Мудрост се не састоји само у упознавању истине на основу природних последица, него и у томе да зло које нам неправедно наносе трпимо као своје сопствено. Јер, они који осташе при првом знању, надуше се од гордости, док они који постигоше друго, стекоше смиреноумље.

207. Ако хоћеш да те не узнемирују зле помисли, држи се душевног [само]понижавања и телесног напора, и то не тренутно, него у свако време, на сваком месту и у сваком делу.

208. Онај ко се добровољно подвизава у мукама, неће бити побеђен од нехотичних помисли. Ко, пак, не прихвата [телесни подвиг], и вез своје воље ће њима бити поробљен.

209. Када се због неправде раздражују утроба и срце твоје, немој туговати, јер то се дешава по икономији, већ се радуј, одбацујући помисли које се подижу. Уколико се протерају чим се појаве, знај да са њима нестаје и зло. Уколико, пак, помисли опстану, и оно ће порасти.

210. Без скрушености срца није могуће избавити се од зла. Срце се скрушава овима трима уздржањима: од хране, од спавања и од телесног покоја. Јер, изобиље у њима доноси сладострашће које прима зле помисли које се противе молитви и доличном служењу.

211. Ако ти је удељено да управљаш братијом, чувај свој чин и говори неопходно, иако постоје они који противрече. И ако те послушају, примићеш награду због њихове врлине. А ако те не послушају, ипак им увек опрости да би примио плату Онога који је рекао: Опраштајте и опростиће вам се (Лк.6,37).

212. Сваки животни догађај личи на пазар. Онај ко зна да тргује, зарадиће много. Ко, пак, не зна, губи.

213. Онога ко те не послуша од прве речи, не приморавај препирањем, већ стекни добитак који је он изгубио. Јер, твоја незлобивост ће ти бити кориснија од његовог поправљања.

214. Када се [духовна] болест једнога преноси и на друге. не треба бити дуготрпељив, нити гледати личну корист, већ онo што многима служи на спасење. Јер, општа врлина је боља ол личне.

215. Онај ко падне у неки грех и не покаје се сразмерно величини преступа, опет ће лако пасти у исту замку.

216. Као што се лав не приближава телету пријатељски. тако и бестидност нерадо прихвата жалост која је по Богу (2.Кор. 7,10).

217. Као што се овца не спарује са вуком ради порода, тако се и ситост не спаја са болом срца да би се породила врлина.

218. Нико не може имати бол и жалост по Богу ако претходно не заволи њихове узроке.

219. Страх Божији и самоиспитивање изазивају тугу. Уздржање и бдење удружени су са болом.

220. Ко се не учи заповестима и саветима Писма, биће шибан коњским бичем и магарећим бодилом (Прич.26,3). Ако и то не прихвати, онда га уздом и ђемом треба обуздавати (Пс.31,9).

221. Ко лако бива побеђен малим искушењима, још лакше ће бити побећен великим. Онај ко презире мала (искушења), уз помоћ Господњу, победиће и велика.

222. Не покушавај да изобличавањем помогнеш онога који се хвали врлинама. Јер, исти (човек) не може истовремено волети самоистицање и истину.

223. Свака реч Христова пројављује милост, правду и мудрост Божију, и силу њихову преноси у душе оних који је радо слушају. Због тога, немилостиви и неправедни који су је чули са нерасположењем, не само што нису схватили мудрост Божију, него су и Учитеља разапели. Пазимо дакле и радо слушајмо Онога који је рекао: Ако ме љубите, заповести моје држите... и тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити, и јавићу му се сам (Јн.14,15; 21). Видиш ли како је Своје јављање сакрио испод заповести? Најсвеобухватнија, дакле, врлина јесте љубав према Богу и према ближњем. Она се рађа од одрицања од свега тварног и од безмолвија помисли.

224. Знајући ово, Господ нам заповеда: Не брините се, дакле, за сутра (Мт.6,34)? И право је. Јер, како ће се избавити од порочних помисли онај ко се није одрекао тварног и бриге о њему? И како ће онај ко је окружен помислима открити стварни грех који покривају помисли, који је тама и магла душе, који потиче од порочних помисли и дела. Ђаво искушава помоћу прилога, али не приморава, већ указује на почетак, а човек сластољубљем и таштином радо разговара са њим. Јер, чак ако га по расуђивању неће, ипак се на делу наслађује њиме и прихвата га. Како ће онај ко није видео садржај главног греха знати када се треба помолити да би се избавио од њега? Како ће наћи место чисте природе (Јез.37,27) онај ко се није очистио? И како ће онај који га није нашао видети унутрашњи дом Христов - ако смо ми, по речима пророчким, јеванђелским и апостолским (Зах.2,10; Јн.14,23; 1.Кор.З,16), дом Божији?

225. Треба, дакле, да се придржавамо онога што смо претходно рекли, настојећи да нађемо (овај) дом, те да молитвом упорно "куцамо", како би нам сада или на самртном часу Владика отворио, и како нам због наше немарности не би рекао: Не познајем вас откуда сте (Лк.13,25). Дужни смо не само да тражимо и да примамо, него и да сачувамо све оно што нам је дано. Јер, има неких који су изгубили оно што су примили. Због тога, просто знање или случајно искуство о наведеним стварима могу имати одрасли почетници и младићи, али постојано и трпељиво делање стичу тек побожни и многоискусни старци, који су га због непажње често пута губили, да би га, добровољним трудом, поново тражили и налазили. И ми не треба да престанемо да тако чинимо, све док га не стекнемо за увек.

226. Ми, дакле, издвојисмо нешто мало од великог броја заповести из Духовног закона. Велики псалмопојац (Пс.1,2) саветује да их непрестано учимо и испуњавамо ми, који певамо у Господу нашем Исусу, коме припада слава и поклоњење, сада и у векове. Амин.