уторак, 20. август 2013.
''Заповести онима који се одричу од света'' ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА
ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА
ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА
СЛОВА ПРЕПОДОБНОГ ИСАИЈЕ УЧЕНИЦИМА
ШЕСТО СЛОВО
Савет онима који желе да безмолствују добрим безмолвијем да пазе на себе и да одбијају лопове који их поткрадају, да не троше своје време у ропству и горким делима, нити да срце своје предају делима која им не приличе, заборављајући на грехе своје
Савет онима који желе да безмолствују добрим безмолвијем да пазе на себе и да одбијају лопове који их поткрадају, да не троше своје време у ропству и горким делима, нити да срце своје предају делима која им не приличе, заборављајући на грехе своје
1. Склоност ка испитивању Писма рађа спорове и сукобе, а плач за грехе доноси мир. За монаха је грех ако, седећи у својој келији, остави своја сагрешења и почне да се бави истраживањем Писма. Онај ко своје срце предаје (испитивању) због чега у Писму пише тако и тако, пре него што је стекао самог себе (тј. пре него што се ослободио од страсти), крајње је заробљен и има радознало срце. Онај, пак, ко бодро пази да га ништа не зароби, воли да се пружа пред лице Божије.
2. Онај ко се труди да нађе са чиме би упоредио Бога, [у ствари] хули на Бога. Онај, међутим, ко тражи како да га (савршеније) успоштује, воли чистоту у страху Божијем.
3. Ко се држи речи Божије, познао је Бога (1.Јн.2,3). Такав је и испуњава као дужник.
4. Немој искати више (дарове) Божије све док се молиш за помоћ и спасење од греха. Божије ће само од себе доћи када (примети) неупрљано и чисто место.
5. Ко се ослања на свој разум и ко се држи своје воље, привлачи мноштво демона. Он не може бити од Духа (Божијег) који у срце доноси тугу (тј. скрушеност).
6. Онај ко, видећи речи Божије, себе утврђује на тумачењима сопственог разума, не познаје славу Божију и Његово богатство, а онај ко говори: "Човек сам, и не знам", те узноси славу Богу, стиче богатство Божије по сили својој и по помисли својој.
7. Немој свима откривати своје помисли, већ само оцима својим, да не би навукао тугу на срце своје.
8. Чувај уста своја да би частан био пред тобом ближњи твој.
9. Приучи језик свој на речи Божије са разумом и лаж ће побећи од тебе.
10. Љубав према људској слави рађа лаж, а понижавање себе у смирењу у срце твоје доводи страх Божији.
11. Немој желети да си пријатељ оних који су славни у овом свету, да се осећај [штетности славе] у теби не би притупио.
12. Немој прихватати нерасположење према брату кога други клевета, понижава и према коме показује злобу, да те не би постигло оно што не желиш.
13. Простодушност и семопорицање чисти срце од лукавства. Онога ко се са лукавством односи према брату неће заобићи туга у срцу. Ономе ко говори једно, а у срцу своме лукаво држи друго, сва молитва постаје узалудна - Немој да се приближаваш таквима да се не би оскрнавио његовим скверним отровом. Иди са незлобивима да би постао учесник њихове славе и чистоте.
14. Немој бити злобан према људима да не би поништио свој труд. Са свима буди чистог срца како би у себи угледао мир Божији. Кад шкорпион уједе човека, отров пролази кроз цело тело и трује и само срце. Исто чини и злоба у срцу: њен отров рањава душу и она се налази у невољи од тога зла. Ко, дакле, жели да поштеди свој труд, и да га не изгуби ни за шта, нека се пожури да из себе избаци шкорпиона, тј. лукавство и злобу.
''САВЕЗ СА ЗЛИМ ДОНОСИ ЗЛО'' из књиге ''РАТ И БИБЛИЈА'' Светог Владике Николаја
Мој генерале, како је о томе сасвим помрачена свест код многих властодржаца западних! Без икаквог моралног и духовног мерила они су готови у тренутку опасности да направе савез и са ђаволом, само да у даном случају однесу победу. Они не гледају ни на дух ни на морал једнога народа, с којим праве савезе, него само и једино на његову такозвану материјалну снагу, то јест на количину војника, бајонета, ратног материјала, ратне производње и новаца. Савршено слепи према одлучујућој улози Створитеља људи у рату они су просто на просто претворили рат у међусобно крваво коцкање и надигравање. Бонапарта је био готов да пређе у Ислам, када је ратовао на Истоку, само да би дошао до успеха! Аустрија је на почетку XIX столећа помагала ослобођење Хришћана на Балкану од Турака, а на крају столећа стварала је пријатељство с Турском против истих тих Хришћана. Најзад је створила савез с Турском у Светском Рату, и заједно с њом била поражена. Треба се сетити, како су Савезници у време рата најпре ласкали Турској, да би је придобили за себе, а после је грдили и обрицали на смрт. Како су је даље за време рата грдили а одмах по свршетку рата неки од њих отимали се о другарство с Турском сплеткарећи један против других и тајно помажући Турке против Грка, док тиме најзад нису изазвали преужасни покољ у Анадолији, чему је најзад следовало изгнање свих Грка из те земље. Но није ли довољно сетити се само судбе Јермена, - овога камена спотицања како за ђорду муслиманску тако и за савест хришћанску - па оценити како је код западних властодржаца тешко помрачена свест у погледу истине и морала? Ко на пример од њих и помишља на то, да савез са злим доноси зло? Ваистину, правилно се могу на њих однети пророчке речи, толико пута обистињене кроз историју људи:заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова да не виде очима ни срцем разумеју (Јов. 12, 40).
А да савез са злим савезником доноси зло нека покажу ова три библијска примера:
Цар јудејски Аса, који иначе чињаше што је право пред Господом, и коме Господ дарова сјајну победу над Етиопљанима, сагреши само у једном. Наиме узе благо из храма Божјега и њиме потплати Вен-Адада, цара сирског из Дамаска, да би покварио савез овога цара са израиљским царем и постао његов, Асин, савезник. Цар сирски узе благо, па учини више од онога зашто је био потплаћен, то јест, не само прекиде савез с царем израиљским него и зарати против овога изненадно и узе му неколико градова. Али од тога се Аса ништа не користи. Силно благо, узето из храма, би страћено забадава. Тада се пријави цару видовити човек божји Ананија, па му од стране Божје изрече следећи укор: Што си се поуздао у цара сирскога а ниси се поуздао у Господа Бога својега, за то се војска цара сирскога измаче из твојих руку. Нијесу ли Етиопљани и Ливеји имали велике војске с врло много кола и коњаника? па кад си се поуздао у Господа, даде ти их у руке? Тако укоревши цара Асу додаде пророк још ове значајне речи: Јер очи Господње гледају по земљи да би показао силу своју према онима којима је срце цијело према њему. Најзад још додаде ово пророштво за цара Асу: зато ће одселе бити ратови на те. И би тако.
Цар јудејски Јосафат, који иначе чињаше што је право пред Господом, одазва се понуди покваренога цара израиљског Ахава, да у савезу са њим удари на Сирце. После једне велике гозбе кренуше оба цара с војскама својим против Сираца. Цар Ахав, коме беше проречено од пророка да се неће жив вратити из тога рата, преобуче се у одело проста војника - из страха или лукавства - а свога савезника цара Јосафата усаветова да он остане у свом царском оделу. Рат би изгубљен, Ахав погибе, а с њим за мало не погибе и Јосафат. Јер неки ратници сирски на колима јурнуше на Јосафата, па мислећи да је он цар Ахав хтедоше га копљем пробости. Устрашени Јосафат повика Бога у помоћ, и Господ му поможе, и одврати их Бог од њега.Тако Јосафат претрпе страх и изгуби многу војску, па се врати из злога савеза дома празан. А на путу га срете један видовит Божји човек, Јуј, син Ананијев, и објасни му узрок његова пораза укоревши га речима: безбожнику ли помажеш, оне који мрзе на Господа љубиш? зато се подигао на те гњев Господњи.
Али се Јосафат не опамети, него доцније опет направи савез с Охозијом, неваљалим и безбожним царем Израиљевим. А тај савез направише њих двојица у циљу, да лађама ударе на Тарсис и освоје га. Лађе беху направљене и опремљене у Есион-Гаверу. Тада изобличи Јосафата други један пророк, Елијезер син Додавин: што си се здружио с Охозијом, зато Господ разметну дјела твоја.
И заиста, ускоро после овог пророчанства удари бура и разметну се дело савезничко. И разбише се лађе и не моготе ићи у Тарсис.
Други пример: Јудејски цар Охозија иначе чињаше што је зло пред Господом благодарећи зато у главном његовој опакој мајци Готолији. Па између других зала учини још и то што склопи савез са безбожним и опаким Јорамом, сином Ахавовим. И тако пођоше њих двојица на Азаила цара Сирског, да освајају од Сираца Рамот Галатски. Рат би за савезнике изгубљен. Јорам беше љуто рањен, и као такав једва пренет у Језраел, престоницу своју. Цар Охозија враћајући се из рата сврати у Језраел, да обиђе свога рањеног савезника. Али бијаше од Бога на пропаст Охозији што дође к Јораму. Јер баш тих дана беше се побунио против Јорама и зацарио војвода Јуј. Он уби Јорама. Охозија побеже и стаде се крити по Самарији. Али га ухватише, доведоше пред Јуја, и погубише.
Трећи пример, нешто другачији. Цар Амасија, који иначе чињаше што је право пред Господом, спремаше се да удари на Сирце. И спреми у својој Јудеји 300.000 војника изабраних са копљима и штитовима. Али му се учини мало, па најми од Израиљаца још 100.000. А Израиљци беху одбачени од Бога због грехова својих. Утом дође човек Божји цару Амасији и рече му: царе, да не иде с тобом војска израиљска, јер Господ није с Израиљцима. Амасија се ожалости, јер беше дао велике новце најамницима, па упита човека Божјег: а шта ће бити од сто таланата што сам дао војсци израиљској На то му одмах одговори човек Божји: има Господ да ти да више од тога. Онда Амасија послуша глас Божји и распусти сву најамничку војску, па пође сам са својом војском на Сирце. И однесе над овима сјајну победу.
Ова три примера јасно показују, како од моралне каквоће савезника зависи исход једнога рата. Срби су ово добро знали, и према томе се управљали кроз своју историју. Ова истина још увек је будна и жива у свести народној на Балкану. По предању, Краљевић Марко је био савезник Турака у рату против Румуна. Тада је Марко рекао: желим да хришћани победе, па ма ја први погинуо! И заиста хришћани су победили али Марко је погинуо у томе рату.
Из наведених библијских примера следује јасан наук:
1. Да безбожан и неваљао савезник у рату навлачи несрећу како на себе тако и на своје добре савезнике;
2. Да с народима у рату бива исто што и с појединцима у миру, то јест ортаклук са злим доноси свима ортацима зло;
3. Да је праведни Бог увек и вазда најпоузданији савезник оних, који се Њега држе и Њему моле;
4. Да никаква материјална множина, на коју безбожници и лакоми рачунају, не помаже ништа.
-РАТ ГЛАД И ПОМОР КАО СИГНАЛИ- СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
1. Ова три бича могу се узети најпре као символи, јер спољним догађајем изражавају унутрашње стање душа и духова људских. Као што говори апостол Јаков: откуда ратови и распре међу вама? Не отуда ли - од сласти вашијех, које се боре у вашијем тјелима? (Јаков 4, 1). Унутрашње богоборство свршава се спољашњим човекоборством; унутарњи рат спољашњим ратом. То је тајна и трајна символика свих ратова. Но рат као тренутно бивање у једном времену и једном поколењу јесте сигнал Божји томе времену и томе поколењу.
2. Послаћу на њих мач, глад и помор, говори Господ; на тврдоврате и непослушне, на иструлеле од покварених мисли и покварених жеља као котарица трулих смокава. И гонићу их мачем, глађу и помором, опет говори Господ кроз Јеремију. Гле вихор Господњи, вихор који не престаје пашће на главу безбожницима. То ће бити знак Божји, да би људи разумели, да је Бог - Бог. На пошљетку ћете разумјети то, вели Господ (Јер. 24,10; 29, 18; 30, 23).
3. Глад као сигнал. У време цара Давида беше глад у народу три године узастопце. А Давид потражи лице Господње, да сазна, због чега би та невоља. И сазнаде цар, и рече му се, да је то дошло због погажене заклетве, коју цар Саул даде Гаваоњанима, даде па погази, намами их на веру и поби (II Сам. 21, 1). Није, дакле, глад у једној земљи због тога што су облаци случајно заборавили да проспу кишу, или што је земља случајно заборавила да рађа род, или што је уродица случајноугушила жито, или што су скакавци случајно наишли и појели храну људима, како то бесловесно тумаче неки бесловесни. Него је глад казнени сигнал живога Промислитеља, да би се људи сетили, тргли и поправили.
4. Помор као сигнал. Погорди се једном цар Давид, и у гордости нареди, да се преброји народ. А то Богу не би угодно. Јер, Богу нашем ништа није угодно што се по гордости чини. Па рече Бог Давиду преко пророка, да као казну изабере једно од три зла: или глад, или рат, или помор. У тескоби љутој цар изабра помор. И удари тешка болезања у народ. И посла Бог анђела у Јерусалим да га убија. И кад убијаше, погледа Господ и сажали му се и рече: доста, спусти руку своју (I Днев. 21). Није, дакле, ни помор у људима тек онако случајно, него због јаког узрока, и то моралног. Помором Свевишњи даје сигнал људима, да су сишли с правог пута и залутали. Онај који све види и над свим бди сигнализира путницима земаљским,да би се тргли са беспућа и упутили правим путем.
5. Болест појединих људи хришћански народ је од увек схватао као неки сигнал Божји. То схватање је тачно по Светом писму. Кад цар Јорам погази веру својих отаца прорече му пророк Илија: ево: ти ћеш боловати тешко од болести у цријевима, да ће ти цријева изаћи од болести, која ће трајати двије године (II Днев. 21, 15). И болест праведнога Јова служила је као сигнал и сатани и људима: сатани, да би се уверио, како је немоћан против праведника; људима како би сви видели и знали, да Бог не допушта да праведник страда до краја.
6. И болест Лазарева требала је да послужи људима као сигнал моћи Божје. Кад су Господа Исуса известили, да је Лазар из Витаније, пријатељ Његов, болестан, Он рече: ова болест није на смрт него на славу Божју. Међутим Лазар умре. Али не умре да умре него да буде васкрснут од свемоћног Господа. И тако заиста болест његова не би на смрт него да се прослави Син Божји с ње (Јов. 11). Такав је случај и са човеком слепим од рођења (Јов. 9).
-О БЕЗГЛАВОЈ ГОРДОСТИ- Свети Јован Лествичник
(965) Гордост је одрицање Бога, проналазак демона, ниподаштавање људи [1], мајка осуђивања, потомак похвала, знак духовне јаловости, протеривање помоћи Божије, претеча лудила, виновник падова, подлога епилепсије [2], извор гнева, врата лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник немилосрђа, незнање за самилост, сурови иследник, нечовечни судија, противник Бога, корен хуле.
Почетак гордости је тамо где се завршава таштина; средину представља ниподаштавање ближњег, бестидно разглашавање властитих подвига, хвалисавост у срцу, мржња према прекору; а крај је одбацивање Божије помоћи, уздање у своје властите снаге, демонска нарав.
Сви који хоћемо да избегнемо пад у ову јаму, чујмо: ова страст се често и радо храни благодарношћу. (Она нас испочетка и не наводи сасвим отворено да одбацимо Бога). Видео сам људе који су на речима захваљивали Богу, а у мислима величали сами себе. То јасно сведочи онај фарисеј, рекавши: Боже, хвала ти (Лк. 18,11)!
Где се догодио пад, тамо се претходно настанила гордост: друго објављује долазак првога.
Од једног часног старца чуо сам следеће: "Претпоставимо да има дванаест бестидних страсти. И једна од њих, тј. гордост, ако је заволиш свесно, у стању је да заузме место свих осталих једанаест страсти".
Гордоуман монах осорно одговара. А смиреноуман не одговара ни на који начин.
Кипарис се не савија и не вуче по земљи. Тако ни монах охола срца не може стећи послушност.
Човек гордога срца жели да влада. Зна се: он друкчије и не може - боље рећи и не жели - коначно да пропадне. Господ се противи гордима (Јак.4,6). Ко их, онда, (968) може помиловати? Нечист је пред Господом сваки човек охола срца(Приче,16,5). Ко, онда, таквога може да очисти?
Гордоме је човеку поука повод за пад, а подстрекач - демон, док [духовна] извансебност доводи до остављености од Бога. У прва два случаја, људе су често опет људи успевали да излече. Међутим, последње - човек не може да излечи.
Ко не трпи прекоре, испољава страст, а ко их прима - ослобађа се од ланаца којима је био окован.
Ако је неко пао с неба без икакве друге страсти, искључиво услед гордости, треба испитати: није ли могућно смирењем, без сваке друге врлине, узићи на небо.
Гордост означава губитак целокупног духовног богатства, свега оног што се са толико зноја постигло. Завапише - и не беше спасиоца (свакако због тога што су завапили са гордошћу); завапише ка Господу, и не услшии их (без сумње због тога што нису одсецали узроке онога против чега се мољаху) (Пс. 17,42).
Један старац, веома посвећен у тајне духовног живота, саветоваше охолог брата. А овај, заслепљен, рече: "Опрости, оче: ја нисам горд!" А свемудри старац ће на то рећи: "Какав би ми јаснији доказ могао пружити о својој гордости, дете моје, ако не тиме што кажеш: "Ја нисам горд"?" Таквима веома одговара потчињавање, што суровији и неугледнији начин живота и читање о натприродним подвизима светих отаца. Можда у томе има извесне мале наде да ће се ови болесници спасти.
Срамота је китити се туђим украсом, а крајње је безумље поносити се Божијим даровима. Поноси се искључиво оним врлинама које би извршио пре свог рођења: оне врлине, напротив, које си стекао после свог рођења, даровао ти је Бог, као што ти је даровао и само рођење. Твоје врлине би могле бити једино оне које би извршио пре но што си дошао до свести: Бог ти је, међутим, и сам ум даровао. Своме сопственом труду могао би приписати само оне победе које би постигао без свог тела: тело, пак, није твоја већ Божија творевина.
Немој се осећати сигурним докле год не примиш пресуду, имајући на уму онога коме су везали руке и ноге, и кога су бацили у таму најкрајњу, иако је већ седео за свадбеном трпезом. Не буди охол земљани створе! Многи су свргнути с неба, мада бејаху свети и бестелесни.
Када чврсто заседне у својим служитељима, демон гордости им (у сну или на јави у виду светлог анђела или неког мученика) открива извесне тајне или даје привидну благодат, како би се ти бедници преварили и потпуно изгубили памет.
Када бисмо хиљаде смрти поднели за Христа, ни тада не бисмо одужили свој дуг. Друго је крв Бога, а друго крв робова (по вредности, а не по суштини).
Никада немојмо престати да испитујемо и упоређујемо себе (969) са оцима и светилницима који су живели пре нас. Тако ћемо наћи да још нисмо ни крочили на пут правог подвижништва, да нисмо испунили свој завет онако како треба, те да још живимо светски.
Прави монах је онај човек који има ненадмено око душе и непокретно телесно чуло. Монах је онај који своје невидљиве непријатеље дозива и дражи као звери, чак и када беже од њега. Монах је непрестано усхићење и живоносна туга. Монах је човек који извршује врлине онако како други задовољавају своје страсти. Монах је непрестана светлост у оку срца. Монах је океан смирења, у који је сурвао и утопио свакога злог духа.
Надменост доводи до заборављања грехова, а сећање на грехе је посредник смиреноумља.
Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата. Та погана страст не само што нам не допушта да напредујемо, него нас и са постигнуте висине руши. Гордост је нар, унутра гњио, а споља гладак и леп.
Гордоме монаху демон није потребан: он је самоме себи постао демон и непријатељ.
Тама је туђа светлости. Тако је и гордељивац туђ свакој врлини.
У гордим срцима рађају се богохулне речи, а у смиреним душама - небеска виђења.
Лопов мрзи сунце, а гордељивац ниподаштава кротке.
Већина гордих људи (како, не знам) заварава се све до смрти уверењем да су бестрасни. Тек тада они увиде колика је њихова беда.
Човеку кога је уловила гордост, само Господ може помоћи. Свако људско средство за спасавање било би му некорисно.
Једном приликом сам ухватио ову безглаву варалицу, која се увукла у моје срце на раменима своје матере. Свезавши и једну и другу ужетом послушности и изударавши их бичем скромности, притиснух их да ми кажу како су ушле у мене. Најзад, под ударцима, проговорише: "Ми немамо ни почетка, ни рођења, јер смо саме и почетак и родитељ свих страсти. Скрушеност срца која се рађа у потчињавању - не мало ратује с нама. Ми не трпимо да било ко над нама влада. Са неба смо отпале управо стога што смо и тамо хтеле да владамо. Укратко речено, ми смо родитељ свега онога што се противи смиреноумљу; све што смиреноумљу помаже - нама је супротно. Уосталом, и на небу се бејасмо осилиле: где, онда, да побегнеш од нас? Ми често идемо иза трпљења увреде, иза послушности и безгневља, иза непамћења зла и преданог служења. Наше потомство чине: падови духовних људи, гнев, оговарање, самовоља, непокорност. Постоји само једна једина ствар на коју нисмо у стању да насрнемо. Рећи ћемо ти шта је то, јер нас твоји ударци страшно боле: ако пред Господом искрено окривиш себе, сматраћеш нас за паучину".
Као што видиш, коњ на коме јаши гордост јесте таштина. Преподобно смирење и самоосуђивање, међутим, насмејаће(972) се коњу и јахачу његову, певајући са одушевљењем победничку песму: Запевајмо Господу, јер се славно прослави: коња и јахача бацио је у море (Изл.15,1), и у бездан смирења.
Двадесет други ступањ: онај који се попео, ако је уопште био у стању да се попне, обелоданио је огромну снагу.
НАПОМЕНЕ:
Пријавите се на:
Постови (Atom)