Беседа на Обрезање Господа Исуса Христа 1993. године у Призрену

 

У Име Оца и Сина и Светога Духа

__________________________

… у гресима, у пијанчењу, и који сада крмељају и спавају! Где су Православни Призренци? Где су они из нашег царског града? Како дочекују Нову годину? Исто онако као и ону безбожничку, католичку, пре четрнаест дана! Ако будемо тако радили, залуд се ми овде Богу молимо за наш народ! Потребно је да сви дођемо к себи, цео народ, па тек онда да Бог погледа на нас и да нас помилује, и да нам дарује и мир, и слободу, и сваки напредак у животу. А како смо се ми Срби припремали за дочек Божића? Славећи католичку Нову годину, уз печене прасиће и јагањце, уз музику и весеље, а браћа наша на фронту крв проливају! Јесмо ли ми један народ? Да ли смо ми једно тело, да ли смо ми сви потомци светога Саве? Никада ниједан народ у историји света није славио Нову годину пре Божића. Зна се шта долази прво, а шта долази друго. Једино безумни Срби то раде! Славе Нову годину! Чију? Оних који су нас вековима клали! Њихову Нову годину славимо и скрнавимо свој Божић! Зато нас данас нема у цркви. Зато, немојте се чудити за све оно што нас буде снашло у овој наступајућој години. Ја то не желим, ја се молим Богу да нас мимоиђе гнев Његов, али, верујте ми, Бог нас не може другачије опаметити. Он је покушавао благим казнама, благим инјекцијама - ништа није помогло. Мора Господ да употреби јаче инјекције, да пусти јаче страдање на нас, еда би се безумни Срби најзад сетили себе и вратили својим коренима, својим претцима и својим оцима.

Нека би дао Бог да и молитве нас овде мало сабраних отклоне гнев Божији од нас и народа нашег, а привуку милост и благодат  и благослов Његов на нас, да бисмо се, помоћу Његовом, освестили и опаметили и почели већ једном да будемо прави Срби, онакви као што су били Срби за време светога Саве, за време косовске битке. Ко би данас бранио Косово? Ко би онда изашао на бој на Косово да су Срби овакви били? Нека Бог благослови све вас који сте дошли, ваше на дому, ваше сроднике и пријатеље, па и цео наш народ, да му Господ опрости грехе његове и да се смилује. Амин.

Владика Артемије 

СВЕТИ ОЦИ О СМИРЕЊУ

СВЕТИ ОЦИ О СМИРЕЊУ 

1. Ко је слаб телом, а учинио је много тешких безакоња, тај нека иде путем смирења и томе сродних врлина, јер друго спасење не може да нађе (св. Јован Лествичник).

 

2. Понизити себе – то је оно место на коме се налази спокојство (авва Исаија).

 

3. Изабраници Божији су у слави смирени и у убогости славни (св. Симеон Нови Богослов).

 

4. Нико од људи Божијих не воли да буде у слави међу људима (св. Филарет митроп. Московски).

 

5. Ако хоћеш да будеш смирен, онда немој да будеш кротак са једнима, а дрзак са другима, него буди кротак са свима, био то пријатељ или непријатељ, велики или мали (св. Јован Златоуст).

 

6. Смирење је – мислити о себи да си грешник и да ништа добро не чиниш пред Богом (авва Исаија).

 

7. Кад душа види Господа, како је Он кротак и смирен, онда се и сама смирује до краја, и ништа тако не жели као спасење Христово; и колико год душа живела на земљи, она ће увек желети и тражити недостижно смирење, које не може да заборави ( старац Силуан Атонски).

 

8. О, смирење Христово! Оно души даје неописиву радост у Богу. Од љубави Божије душа заборавља и земљу и небо, и сва се жељно устремљује ка Богу ( старац Силуан Атонски).

 

9. Да би човек задобио смирење, није му довољно самоукоревање, потребна су и људска понижења (св. Варсонуфије Велики и Јован).

 

10. Од послушања се рађа истинско смирење; од смирења истинско духовно расуђивање, или разум ( св. Јован Лествичник).

 

11. Смирење је нешто највеће међу врлинама: јер оне у којима се укорени, кроз најискреније покајање и примивши као сапутницу молитву са уздржањем, истога трена чини слободнима од страсти ( св. Никита Ститат).

 

12. Ако нас је сатана погубио гордошћу и завишћу у односу на Сина Божијег, у односу на Бога, Који је био моћнији од њега, Господ нас спасава смирењем ( св. Јован Шангајски).

 

13. Смиреној души Господ открива своје тајне ( старац Силуан Атонски).

 

 

14. Ако човек не буде напуштен и поражен и савладан, ако се не потчини свакој страсти и помисли, и ако, духовно побеђиван, не буде остављен без икакве помоћи, од Бога или било кога другог, па услед тога готово падне у очајање, јер је искушаван са свих страна, он неће моћи да дође у скрушеност духа и да себе сматра мањим од свих, последњим слугом свима, и потчињеним демонима који га муче и побеђују. То је - Божјим Промислом пажљиво допуштено кажњавајуће смирење, за којим Бог одмах дарује и друго, узвишено, која је Божанска сила што делује Богом и Њиме све усавршава; њу човек у себи види као оруђе и тим оруђем твори чудеса Божија ( св. Григорије Синаит).

 

15. Онај ко хоће да буде мудар јер је прошао све науке и упућен је у спољашњу мудрост, никада се неће удостојити да проникне у тајне Божије и да их спозна, ако се претходно не смири...одбацујући заједно са умишљеношћу и тако добијену ученост (св. Симеон Нови Богослов).

 

16. Бежи од сујете, моли се непрестано, пој псалме пре и после сна, изучавај заповести које су ти дате у Светом Писму, сећај се дела светих...Нарочито се труди да испуниш апостолску поуку: сунце да не зађе у гневу вашем (Еф,4,26) (св. Антоније Велики).

 

 

17. Кад ђаво види некога да живи плачући, он тамо не борави, јер се боји смирења које долази од плача (св. Григорије Синаит).

 

18. Свим својим осећањем сматрај себе за мрава и црва, да би постао Богом саздаван. Кад схватиш да немаш и не знаш ништа, онда си богат и делима и знањем, похвалнима у Господу ( св. Теогност).

 

19. Трпим увреде од некога. Шта да чиним? Чини му добро (св. Варсануфије Велики и Јован).

 

20. Оно што људима изгледа као понижење, у очима Господњим често представља славу и људи добијају венац од Њега (св. Јован Шангајски).

 

21. Душа не може другачије да доспе у смирење, него смањивањем хране која се даје телу (авва Пимен).

 

22. Прво смирење састоји се у томе да брата сматраш разумнијим и у свему бољим од себе, или да себе сматраш најмањим од свих. Друго пак смирење састоји се у томе да своје подвиге приписујеш Богу. То је савршено смирење светих ( св. Варсануфије Велики и Јован).

 

23. У последња времена они који заиста буду служили Богу благоразумно ће се сакрити од људи и неће савршавати знамења и чудеса међу њима. Они ће поћи путем делања раствореног смирења и у Царству Небеском показаће се већим од Отаца који су се прославили знамењима ( преподобни Нифонт).

 

24. Ко је спознао немоћ људске природе, тај је добио и опитно познање силе Божје која помаже. Такав никад неће понизити никог од људи. Јер зна да као што је њему сила Божја помогла да се избави од многих страсти и невоља, тако ће помоћи свакоме ко се обрати Господу, иако Он по некаквом промислу не ослобађа од свих страсти одједном, него као благ и човекољубив Лекар, свакога ко му прибегава исцељује у своје време ( св. Максим Исповедник).

 

25. Пре свега, нама је потребна смиреномудреност, ми треба да будемо спремни да против сваке речи коју чујемо кажемо «опрости», јер се смиреномудреношћу ломе све стреле ђавола и противника ( преподобни авва Доротеј).

 

26. Смирење и без подвига многа прегрешења чини опростивим; а без смирења и подвизи су бескорисни, па нам чак припремају много тога лошег ( св. Исак Сиријски).

 

27. Немој желети да живиш окружен утехама, нити да будеш богат, ни славан; јер то је обична трулеж, а ми нисмо створени за трулење ( св. Нил Синајски).

 

28. Ако желиш да одвратиш од дома твога сваки бич казне, не клевећи човека који је исте природе као и ти; јер Онај Који га је створио, оправдано се љути због тога ( св. Нил Синајски).

 

29. Смирење је – залог у срцу, свето својство срца, Божанска навика која се на неприметан начин рађа у срцу од испуњавања јеванђелских заповести ( св. Игњатије Брјанчанинов).

 

30. Научити се смирењу Христовом – то је велико благо, са њим је лако и радосно живети, и све бива мило срцу. Господ се Духом Светим јавља само смиренима, а ако се не смиримо, нећемо видети Бога ( старац Силуан Атонски).

 

31. Ако хоћеш да будеш изнад сваког греха, онда не истражуј о туђим делима, јер и у теби има много тога због чега другог сматраш кривим (св. Нил Синајски).

 

32. Свети Оци примећују да насупрот сујети, која расејава човекове мисли по васељени, смирење их усредсређује у души: од бесмисленог и лакомисленог посматрања света, премешта их на многоплодно и дубоко самопосматрање, на духовно тиховање, на стање које потребно за истинску молитву и које се постиже пажљивом молитвом. Коначно, благодатно дејство смирења и благодатно дејство молитве јесте једно те исто дејство ( св. Игњатије Брјанчанинов).

 

33. У домовима смирених почива Господ, а у домовима гордих умножава се проклетство (авва Еварије).

 

34. Кад ступиш у подвиг, труди се да се супротставиш духу сујете и да га савладаш. Појавиће се сила Божија која ће ти у свако време давати ревност и топлоту, од које нема ничег вреднијег ( св. Антоније Велики).

 

35. Стичите смирење и немојте ходити са гордошћу срца, која је својствена ђаволима. Горд човек је свима омражен, јер су његова дела разметљива, услед чега пада у многе грехе ( св. Антоније Велики).

 

36. Почетак смирења је – сиромаштво духа; средина напредовања у њему је – мир Христов, који превазилази сваки ум и појам; крај и савршенство је – љубав Христова (св. Игњатије Брјанчанинов).

 

37. Ако те вређају, ћути, док не престану (авва Исаија).

 

38. Жудећи за тиме да све више и више угађа Господу, човек који је примио благодат, осећа се незнатним и слабим у свему. У њему је укорењен осећај смирења. То је услов сваког даљег успеха ( св. Макарије Велики).

 

39. Смирен човек је неспособан за зло и мржњу: он нема непријатеље. Ако га неко од људи вређа, он у том човеку види оруђе праведног суда и Промисла Божијег. Смирени човек се у потпуности предаје вољи Божијој. Смирени не живи сопственим животом, него Богом ( св. Игњатије Брјанчанинов).

 

40. Нико да не сматра себе праведнијим од другога, него да свако на себе гледа као на најгорег од свих, јер сваки који себе узвисује, понизиће се, а који себе понизује, узвисиће се (Лк,14,11) (Древни монашки устави).

 

41. Бити сиромашан духом – то значи немати високо мишљење о себи, чак и ако би дошао до познања и разумевања тајни Божијих ( св. Макарије Велики).

 

42. Шта значи веровати? Веровати значи – пребивати у смирењу и милости ( авва Пимен).

 

43. Када постоји усрдност и ревност, онда ће све ићи добро. Али истинска ревност је немилосрдна према себи. Темељ је овај: дубоки осећај грешности и немање одговора пред Богом ( св. теофан Затворник).

 

44. Они који се труде да живе у врлинама и богољубиво, треба да се одрекну умишљености и сваке пусте и лажне славе, и да се труде око доброг исправљања живота и срца. Богољубив и непоколебљив ум је руководство и пут ка Богу ( св. Антоније Велики).

 

45. Без смирујућих дела – смирење не долази ( св. Теофан Затворник).

 

46. Која су главна обележја смирења? Као што самопреузношење душе представља њено расточење, јер је приморава да блуди (посредством маштања које производи) и не спречава је да се размахне у облацима својих помисли, на којима она обилази целокупну творевину, док (насупрот преузношењу) смирење сабира душу у тиховање; посредством смирења душа се усредсређује на саму себе (св. Исак Сиријски).

 

47. Када наступи долазак Божји, човек не осећа тежину тела, заборавља на храну, сан и друге потребе. То је од смирења и светог умилења ( св. Теофан Затворник).

 

48. Ако ти и своје, оно што је учињено природним силама, приписујеш Богу, Бог ће ти даровати и Своје сопствено, духовно, Божанско (св. Макарије Велики).

 

49. Смиреномудрени не треба да показују своје смирење смиренословљем (вербалним самопонижавањем): за њега је довољно да говори: «опрости ми» или «помоли се за мене». Не треба такође сам да се прихвата обављања најнижих послова: ово, баш као и прво ( то јест као смиренословље), води ка сујети, омета духовно напредовање и доноси више штете него користи; али када ти нешто заповеде, немој да протиречиш, него послушно изврши – то доноси напредак ( преподобни Јован Пророк).

 

50. Буди смирен у свему – у држању, у приступу, у одећи, у седењу, у стајању и у свему другом ( св. Григорије Богослов).

 

51. Смирење је извор расуђивања (св. Јован Лествичник).

 

52. Вера јесте смирење...Веровати значи – пребивати у смирењу и благости.

 

53. Где нема смирења, тамо нема ни хришћанске врлине, а где је истинско смирење, тамо су све врлине у њиховој пуноти. Где је ситинско смирење, тамо је Христос; а где нема смирења, тамо су страсти и ђаво ( св. Игњатије Брјанчанинов).

 

54. Милост и истина предводе све врлине, а њихов пород је смирење и расуђивање, без којих ни једна врлина не може достићи свој врхунац (презвитер Илија Екдик).

 

55. До највише мере смирења усходе бестрасни, до средње – одважни, а до прве могу доћи сви (св. Јован Лествичник).

 

56. Свет двопрег: љубав и смирење. Љубав уздиже до неба, а смиреност оне који су се уздигли придржава да не падну (св. Јован Лествичник).

 

57. Обележје смирења је – радосно подношење понижења (св. Јован Лествичник).

 

58. Као што скриваш од људи своје грехе, тако од њих сакривај и своје напоре (св. Макарије Велики).

 

59. Смиреноумље се препознаје по мноштву неописиве светлости у себи, по неизмерној љубави према молитви, по томе што се не грде туђи греси, по одбојности према сујети ( св. Јован Лествичник).

 

60. Наше смирење привлачи покров на нас, а гордост га одузима (св. Григорије Богослов).

 

61. Не подносити увреде – то је дело неверовања (св. Јован Лествичник).

 

62. О, човече, сродниче земље, и пепелу, и непостојани створе: данас си богат, а сутра сиромах, данас здрав, сутра болестан, данас весео, сутра тужан, данас у слави, сутра у понижењима, данас млад, сутра стар, данас на престолу, сутра у гробу. Не узноси се, него обуздај гордост (св. Јован Златоуст).

Свети Јован Кронштатски Значење и суштина молитве

Свети Јован Кронштатски Значење и суштина молитве

Kаква је неизмерно велика част човечанству, што може да отвара своја уста пред Богом, да ступа с Њим у разговор, да моли Њега за своје потребе, да му благодари за доброчинства, да му славослови за неизрециву велелепоту Његову и да буде уверено да је та жртва благодарности и славословља угодна Богу, да се најбоље, духовне, молбе наше за спас наших душа увек испуне. Како је и у овом односу човек неизмерно уздигнут изнад свих створења, и чулствених и оних који имају душу. Ниједно створење није добило од Бога такву част, мада и она имају свој језик, којим изражавају потребе своје природе, јер речено је да и птићи гавранова призивају Господа (Пс. 146, 9). Користићемо ту високу част ради тога да би смо заслужили од Господа још веће почасти вишњега звања. Тамо на небу је наша пуна слава, а овде су само њени почетци, који се јављају код верних хришћана.
Молитва је узношење ума и срца Богу, созерцање Бога, одважан разговор створења са Творцем, стајање душе пред Њим са страхопоштовањем као пред Царем и Само-Животом, који свима даје живот; заборављање ради Њега свега што нас окружује, храна душе, ваздух и светлост, њена животворна топлота, очишћење грехова, благи јарам Христов, лако бреме Његово. Молитва то је стално осећање (сазнање) своје немоћи или духовног сиромаштва, освећење душе, предокушај будућег блаженства, анђелско блаженство, небесни дажд, који освежава, напаја и земљу душе чини плодоноснијом, сила и моћ душе и тела, освежење и очишћење мисаоног ваздуха, просветљење лица, весеље духа, златна веза, која сједињује створење са Творцем, бодрост и храброст у свим невољама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делима, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави. Молитва то је заједница са Анђелима и Светима, од памтивека Богу угодивших. Молитва је исправљење живота, мати скрушеног срца и суза, снажни подстицај на дела милосрђа; сигурност живота; уништење страха од смрти; пренебрегавање земаљског богатства, жељење небеских блага, очекивање Судије целога света, општег васкрсења и живота будућег века; појачано старање за избављење од вечних мука; непрестано искање милости (помиловања) од Владике; хођење пред очима Божијим; блажено ишчезнуће пред пресаздавајућим и свеиспуњавајућим Творцем, жива вода душе; молитва је смештање у срце свих људи љубављу, низвођење неба у душу; усељење у срце Пресвете Тројице, по реченом: u њему ћемо доћи, иу њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23).

Молитва је доказ моје разумне личности, моје боголикости, залог мог будућег обожења и блаженства. Ја сам саздан ни из чега, ја нисам ништа пред Богом, као онај који ништа своје нема; али ја сам по Његовој милости личност, имам разум, срце, слободну вољу и при свом разуму и слободи могу срдачним обраћањем Њему да постепено увећавам у себи Његово бесконачно Царство, да постепено све више и више умножавам у себи Његове дарове, црпим из Њега као из сталнотекућег неисцрпног Извора разноврсне духовне и телесне дарове, посебно духовне. Молитва изазива у мени убеђење да сам ја икона Божија, да са смиреним и благодарним расположењем своје душе пред Богом, својом слободном вољом, ја, бесконачно умножавајући духовне дарове Божије, могу исто тако у бесконачност да се усавршавам и до бесконачности увећавам моје богоподобије, моје небеско блаженство, за које сам опредељен. O! молитва је знак мог великог достојанства, којим ме је почаствовао Саздатељ. Али, она ме истовремено подсећа на моју ништавност (ја сам ни од чега и ништа своје немам зато и молим Бога за све), као и за своје највише достојанство (ја сам образ Божији, ја сам обожен, ја могу да се назовем Божијим пријатељем као Авраам, отац верујућих, чим бих несумњиво веровао у биће, доброту и свемоћ мога Бога и уподобљавао би се Њему целим животом делима љубави и милосрђа).
Треба се молити ради непоколебљиве и чврсте уверености срца, да све, и наше душе, и наша тела, са њиховим благостањем и неблагостањем, и сва имовина наша, и све околности живота, имамо од Бога, од моћи Његове, а не од природе, не од случаја, не од себе. Ако се не молиш Богу ускоро ћеш срцем заборавити Добротвора, Творца и Господа свега, a са заборављањем Њега упашћеш у свако зло. Тако видиш да ти молитва увек доноси суштинску корист.
Господ је тако милосрдан да се никада не гнуша наше молитве, већ сваку милостиво прихвата, и оно што није савршено у њој Сам исправља, само да би смо се Њему обраћали искрено и да Га не бисмо сасвим заборавили.
Бог зато тражи од нас свагдашње обраћање Њему у молитви, да би нас, који смо подивљали од грехова, и удаљили се од Њега, чеда Своја, привукао Себи, очистио и привио у загрљај Своје љубави, да би нам показао, како је нама с Њим свагда добро. Тако и добри родитељи поступају са својом  злонаравном децом.
Свагдашња топла молитва приводи нас до најискренијег и најчвршћег уверења о бесмртности наше душе и о блаженству оног невештаственог  века: јер сву сладост молитве човек црпе од БогаДуха; сву снагу прима од Њега, исто као, по благодати Његовој, од Мајке Божије (Она избавља наше душе од беда, успокојава, радује, оживљава), од Анђела и Светих.