Владика Артемије беседи на Литургији 28-8-2013

ПОУКЕ БРАТИЈИ КОЈИ ЖИВЕ У ОПШТЕЖИЋУ И ГОСТОПРИМНИЦАМА

ДОБРОТОЉУБЉЕ
АВА ЕВАГРИЈЕ

IX

ПОУКЕ БРАТИЈИ КОЈИ ЖИВЕ У ОПШТЕЖИЋУ И ГОСТОПРИМНИЦАМА

1. Наследници Божији, чујте реч Божију! Санаследници Христови, пазите на заповести Христове!

2. Вера је почетак љубави, а крај љубави - познање Бога.

3. Страх Божији чува душу, а трезвоумље је утврђује.

4. Трпљење рађа наду, а добра нада прославља човека.

5. Ко своје тело држи у строгој потчињености, достићи ће бестрашће, а ко га храни, пострадаће од њега.

6. Дух блуда [обитава] у телима неуздржљивих, а дух чисте стидљивости у душама уздржљивих.

7. Усамљеност са љубављу чисти срце, а удаљавање од других са гневом га смућује.

8. Боље је бити усред хиљада са љубављу, него сам у пећини са мржњом.

9. Ко храни злопамћење у својој души, личи на онога који сакрива пламен у плеви.

10. Немој давати много хране свом телу па у сну нећеш видети рђаво маштање. Јер, као што вода гаси огањ, тако глад [потире] скверно маштање.

11. Гневљив човек је плашљив, а кротки се не боји страха.

12. Силан ветар гони облаке, а злопамћење добра осећања из душе.

13. Ко се моли за непријатеље, не памти зло, а ко чува језик, неће увредити ближњег.

14. Ако те увреди брат твој, уведи га у дом свој и немој се олењити да одеш код њега и да са њим поделиш хлеб свој. Чинећи тако, избавићеш душу своју (од метежа) и нећеш се саплитати за време молитве.

15. Богаташ не стиче знање и камила неће проћи кроз иглене уши. Ипак, Богу ништа није немогуће.

16. Ко воли новац, неће видети знања, и ко га сабира помрачује се (незањем).

17. У обиталишту смирених почива Господ, а у дому гордих умножава се проклетство.

18. Бешчасти Бога онај ко преступа Његов закон, а ко га чува, прославља свог Творца.

19. Душе праведних воде анђели, а душе злих узимају демони.

20. Где улази грех, тамо [иде] и незнање. Срца праведних ће се испунити познања.

21. Боље је сиромаштво са знањем, него богатство са незнањем.

22. Највиши украс главе јесте круна, а највиши украс срца - познање Бога.

23. Ко је милосрдан према беднима, искорењује гнев, а онај ко их храни напуниће се добрима.

24. У кротком срцу почива премудрост, а душа која чини добро јесте почивалиште бестрашћа.

25. Ко се често моли, избећи ће искушења, а срце немарног ће смутити помисли.

26. Не наслађуј се вином па те неће примамити тело.

27. Немој обилно насићавати тело своје, па ће скверне помисли понестати у теби.

28. Немој говорити: "Празник је, попићу вина", или: "Сутра је Педесетница, јешћу месо". За монахе не постоји празник за пуњење стомака.

29. Христова Пасха је прелаз од греха (ка врлини и покајању), а Педесетница је васкрсење душе.

30. Празник Господњи је заборав зла. Оног, пак, ко памти зло, обузеће плач.

31. Празник Божији је истинско знање. Ко обраћа пажњу на лаж и заблуду, умреће ружном смрћу.

32. Бољи је пост са чистим срцем, него ситост у нечистој души.

33. Ко истреби рђаве помисли из свог срца, личи на онога који разбија младенце о камен.

34. Снољубиви монах ће пасти у свако зло, а онај који воли бдење узлетеће као птица.

35. За време бдења се немој предавати празним разговорима и немој одбијати духовне речи, зато што Бог гледа на срце твоје и неће занемарити грех твој.

36. Дуги сан наводи искушење, а бдење га одгони.

37. Много спавање огрубљује срце, а бдење изоштрава ум.

38. Као што огањ растапа восак, тако добро бдење [уништава] зле помисли.

39. Међутим, боље је спавати, него време проводити у празнословљу.

40. Анђелско сновиђење весели срце, а демонско га смућује.

41. Покајање и смирење подижу душу, а милостиња и кротост је крепе.

42. Увек се сећај Оца небеског и никад не заборављај на последњи Суд, па душа твоја неће упасти у грех.

43. Немој остављати своју келију када те напада дух унинија и немој се уклањати (на друго место) у врема туге. Јер, као што се сребро чисти (трењем), тако ће и твоје срце заблистати, ако непоколебиво претрпиш.

44. Дух унинија удаљује сузе, а дух туге дави молитву.

45. Као што не задржаваш шкорпију под пазухом, тако немој ни рђаве помисли задржавати у срцу своме.

46. Као што огањ испробава злато и сребро, тако срце монаха [испитује] искушење.

47. Ко не достиже славу којој тежи, жалости се, а ко је достигне - горди се.

48. Не препуштај гордости срце своје и немој рећи пред Богом: "Могу и сам", да Господ не би оставио твоју душу да је смире демони. Тада ће те смутити твоји ваздушни непријатељи и ноћни ужас ће те обузети.

49. Душа чиста је изабран сасуд, а нечиста ће се испунити горчином.

50. Без млека дете не може да се одоји, а без бестрашћа неће узликовати душа.

51. Љубави претходи бестрашће, а знању претходи љубав.

52. Страх Божији рађа мудрост, а вера Христова даје страх Божији.

53. Огњена стрела пали душу, али је врлински муж гаси.

54. Слушај, монаше, речи оца свога и немој чинити узалудним његове поуке. Тако ћеш избећи зле помисли и зли демони те неће савладати.

55. Рђав економ смућује душе братије, а ко расипа манастирско добро, врши крађу светиње.

56. Ко рђаво говори о брату своме, биће истребљен, а ко презире невољнога, неће угледати светлости.

57. Не говори: "Сада ћу остати, а сутра ћу поћи (из манастира)", зато што ниси мудро смислио.

58. Колебљив монах измишља лажљиве речи и вара срце своје.

59. Ко се лепо одева и пуни свој стомак, пасе срамне помисли и неће ући у збор праведних.

60. Пошавши у село, немој се приближавати женама и не започињи разговор са њима. У супротном ће твоја душа поћи за њима, као риба која прогута удицу.

61. Великодушни монах ће достићи бестрашће, а онај који огорчује братију биће омражен.

62. Кротког монаха љуби Господ, а свадљивог одбацује од себе.

63. Ако је брат тужан, утеши га, а ако је жалостан, саосећај са њим. Чинећи тако, обрадоваћеш срце његово и велико благо ћеш сакупити на небу.

64. Немој слушати речи уперене против твог старца и не распаљуј против њега душе које га не поштују, да се Господ не би разгневио на твоја дела и да те не би избрисао из књиге живих.

65. Лењиви монах ће претрпети много штете. Уколико, пак, буде упоран у својој нарави, и монашку одећу ће збацити.

66. Двојезичан монах смућује братију, а веран уводи мир.

67. Ко се узда у своју крепост, пашће, а ко се смирава, биће узнесен.

68. Немој се предавати ситости стомака и неће те савлађивати ноћни сан. Тако ћеш убрзо постати чист и Дух Господњи ће сићи на тебе.

69. Певањем Псалама кроти се гнев, а великодушношћу се одгони страх.

70. Светлост онога ко умножава гозбе ће потамнети и његову душу ће покрити тама.

71. На меру узимај хлеб и воду и дух блуда ће побећи од тебе.

72. Немој подметати ногу брату своме и не радуј се његовом паду, јер Господ види срце твоје и за то ће те предати у дан смрти.

73. Ко саблажњава световњаке, неће остати без казне, а ко их жалости, бешчасти своје име.

74. Ко воли мир, окусиће његово саће, а ко га умножава, напуниће се меда.

75. Поштуј Бога па ћеш упознати бестелесне. Служи му и Он ће ти показати разум векова.

76. Тело Христово су делатне врлине. Ко их једе, постаће бестрастан.

77. Крв Христова је разликовање делатности. Ко је пије, просветиће се.

78. Груди Господње су познање Бога. Ко леже на њих биће богослов.

79. Испуњен знањем и делатељ добра се сретоше, а Господ беше међу њима.

80. Не напуштај веру крштења свога и не нарушавај духовни печат, да би Господ пребивао са твојом душом и покривао те у дане зла.

81. Речи јеретика су весници смрти. Ко их прима, погубиће своју душу.

82. И сада ме полушај, сине мој: Не прилази вратима неверних људи и немој ићи преко њихових мрежи, да се не би заплео.

83. Удаљи своју душу од лажног знања. Ја сам често говорио са њима (тј. заблуделима) и испитивао њихове мрачне речи, и у њима сам нашао змијски отров. Ко их прима, погинуће, а ко их воли, испуниће се зла.

84. Видео сам оце њиховог мудровања и не угледах светлост истине у њиховим речима.

85. Путеви промисла су покривени примраком и разуму су недостижни Његови судови. Међутим, врлински муж ће их спознати.

О ПОКАЈАЊУ ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН ЛЕСТВИЧНИК

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН ЛЕСТВИЧНИК

II

О ПОКАЈАЊУ

1. Покајање је обнова крштења. Покајање је завет са Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је извор смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је самосудна мисао и брига о себи без бриге о спољним стварима. Покајање је кћер наде, и порицање безнадежности.

2. Када паднемо у јаму безакоња, ми се не можемо извући на други начин до да се спустимо у дубину покајничке смирености.

3. Једна је ствар сетно смирење покајника; друго је грижа савести оних који још греше; а друго је, опет, блажена и богата смиреност која по дејству Божијем улази у савршене. Ми нећемо ни покушавати да речима објаснимо у чему је суштина ове треће врсте смирења, јер бисмо се само узалуд трудили. Знак друге врсте смирења јесте свецело трпљење срамоте. Навика често тирански мучи и оне који плачу због својих грехова. Није ни чудо: наука о Суду и паду је веома тајанствена. Ниједна душа није у стању да схвати какви се греси догађају са нама због нашег нехата, какви по промислитељском Божанском напуштању, а какви због тога што се Бог од нас одвраћа. Уосталом, неко ми је и то причао: када нам се то деси по промислу Божијем, брзо се спасавамо од невоље. Онај, наиме, који је допустио да паднемо, не дозвољава да дуго будемо обузети тиме.

4. Док је још свежа и запаљења, рана се лако лечи; но застареле, нелечене и запуштене ране се тешко лече: да би се исцелиле, потребно је већ много рада и свестраног заузимања лекара. Многе ране са временом постају и неизлечиве. Али, Богу је све могуће (уп. Мт.19,26).

5. Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да је Бог човекољубив.

6. Не веруј ономе који ти по паду твоме говори о твоме греху као о малој погрешки: "Само то и то немој ти да учиниш, а ово - па то није ништа". Често су, наиме, и мали поклони велики гнев судије стишавали.

7. Човек који истински полаже рачуна својој савести, сматра изгубљемим сваки онај дан у који није плакао, макар учинио тог дана не знам каква добра дела.

8. Нека нико од оних што плачу не очекује да ће у часу своје смрти добити потврду о томе да му је опроштено: оно што није јасно, није ни сигурно. Ослободи ме страха доказом да ми је опроштено, да се одморим пре но што одем одавде без потврде да ми је опроштено (Пс.38,14). Где је Дух Господњи, тамо се раскидају окови. Где је најдубља смиреност - и тамо се окови раскидају. А онај који је и без једног и без другог, нека се не вара: окован је!

9. Они који живе у свету, не добијају такве потврде. Нарочито не ону прву. Уосталом, они који чине милостињу ће у часу свог одласка из овог света сазнати колика им је корист од ње.

10. Онај који плаче над собом, не види плач, и пад, и грижу савести код другог. Пас кога уједе звер, још више се на њу разјари и од бола што га осећа у рани лаје без престанка.

11. Пазимо да савест наша није престала да нас гризе услед тога што се, на известан начин, уморила, а не услед чистоте наше. Знак разрешења од греха је у томе што човек увек сматра себе дужником.

12. Сви, а нарочито пали у грех, треба да пазимо да нам се у срце не увуче болест безбожног Оригена. Његово погано учење о Божијем човекољубљу веома је прихватљиво за људе који воле уживања.

13. Пре свега, исповедимо се нашем добром судији, не само насамо него и пред свима, ако заповеди. Ране које се откривају, не само што се не погоршавају него се лакше и лече.

14. На исповести буди и по спољашњем изгледу и у дубини душе као осуђеник: ником поникни и ако је могуће ороси сузама ноге судије и лекара као да су Христове.

15. Демони често имају обичај да нам саветују или да се уопште не исповедамо, или да се исповедамо у трећем лицу, или да кривицу за свој сопствени грех пребацујемо на друге.

16. Нека те не прелести дух гордости: немој казивати своје грехове учитељу као у трећем лицу. Јер, без срамоте се од срама не може ослободити. Покажи слободно своју озледу лекару. Не стиди се, реци: "Моја је то рана, оче. Мој је то ожиљак. Није га нико други направио него моја сопствена лакоумност. Нико други није крив - ни човек, ни дух, ни тело, нити шта друго - већ једино мој немар".

17. Јован Претеча је од оних што су му долазили тражио да се пре крштења исповеде (уп. Мт.3,6; Мк.1,5) не стога што је њихова исповест њему самоме била потребна, већ зато што му је стало до њиховог спасења.

18. Ништа толико није недолично онима који се кају, као узбуђење гнева. Јер, обраћање [Богу са покајањем] захтева велико смирење, а срдитост је знак велике гордости.

19. Као што зрак сунца, који кроз прозор уђе у кућу, све осветљава, тако да се може видети и најситнији трун прашине што лебди у ваздуху, тако и страх Господњи који уђе у срце, показује све његове грехе.

20. Као што вода може избрисати слова, тако и сузе могу избрисати грехе.

21. Као што слова, у недостатку воде, бришемо и другим средствима, тако и душе које немају суза изглађују и одстрањују своје грехе туговањем, уздасима и дубоком сетом.

22. Као год што се свежа рана лако да излечити, тако и запуштене ране у души тешко зацељују, премда се и могу излечити.

23. Као што би било нечасно да неко ко је сахранио свог оца одмах по повратку са погреба оде на свадбу, тако ни онима који плачу због својих грехова не одговара да траже од људи било какву част, или спокојство, или славу у садашњем животу.

24. Као што се станови грађана разликују од обиталишта осуђеника, тако и живот покајника треба да буде различит од живота невиних.

25. Осећање душе је њено природно својство, а грех је његово мрцварење. То осећање доводи или до престанка или до смањивања зла. А саосећање је плод савести. Савест, пак, јесте глас и прекор нашег анђела чувара, који нам је још приликом крштења додељен. Због тога се некрштени и не муче толико у својој души због својих злих дела, већ сaмо некако слабо.

26. Ко напусти свет да би са себе збацио бреме грехова, нека се угледа на оне што седе на гробљу ван града, и нека не зауставља вреле и горке своје сузе, ни нечујни лелек срца, док и сам не угледа Исуса где долази да одвали стену окорелости са срца и ослободи ум од веза грехова - као што је Лазара ослободио (уп. Јн.11,44) - заповедајући својим послушним анђелима: "Раздрешите га од страсти, и пустите да иде к блаженом бестрашћу".

O РАЗЛИЧИТИМ РЂАВИМ ПОМИСЛИМА

ДОБРОТОЉУБЉЕ
АВА ЕВАГРИЈЕ

XI

ПОГЛАВЉА O РАЗЛИЧИТИМ РЂАВИМ ПОМИСЛИМА[1]

1. Први демони који се противе делатном животу јесу они којима је поверена похота, жеља стомакоугађања, они који у нас полажу среброљубље, и који у нама изазивају искање славе човечије. Остали се налазе иза њих, по реду узимајући оне које су претходни већ ранили. Међутим, не може да падне у руке блуда онај ко већ није пао у стомакоугађање; не може да се узнемири гневом ко се не бори за јела, новац, или славу; не може да избегне демона туге онај ко није претрпео штету у нечему од тога; неће избећи гордост, први ђаволски пород, ко није искоренио корен свију зала - среброљубље (1.Тим.6,10), будући да, по Соломону, сиромаштво смирава човека (Прич.10,4). Укратко речено, човек не може да допадне једном демону, уколико није најпре рањен онима из првог реда. Због тога је те три помисли ђаво некада принео и Спаситељу: прву, кад је тражио да камење постане хлеб; другу, кад је обећао читав свет ако падне и поклони му се; трећу, кад га је уверавао да ће се прославити тиме што му се неће ништа десити ако га послуша и баци се са такве висине (са црквеног крова). Показавши се изнад свега тога, Господ је наредио ђаволу да се удаљи, учећи нас да није могуће отерати ђавола уколико не презремо те три помисли.

2. Све демонске помисли уносе у душу представе чулних ствари. Примивши њихов лик, ум их окреће у себи. Према томе, по предмету помисли можемо сазнати који нам се демон приближио. На пример, ако се у мојој мисли појави лице онога који ме је оштетио, или оклеветао, очигледно је да ми се приближио демон злопамћења; ако се, опет, сетимо новца и славе, по самом предмету је могуће сазнати ко нас узнемирава. На исти начин и при другим помислима по предмету можеш определити ко је поред нас и ко их подмеће. Не кажем, уосталом, да сва сећања о тим стварима долазе од демона, стога што и сам ум, кад човек усхте да га покрене, може да обнавља сећања на оно што се десило. Од демона су само она присећања која побуђују раздраженост или похоту, који нису природни. Услед узнемирења тих сила, ум мислено прељубочинствује и свађа се, те више није у стању да се сећа на Бога, свог Законоположника. Јер, та светлозарност (тј. непомућено богомислије) јавља се у владалачком уму под условом да су за време молитве пресечене помисли које лутају по стварима.

3. Погледај 63. поглавље [из Списа]: Поглавља о делатном животу упућена Анатолију.

4. O сновиђењима. Вредно је испитати због чега демони у сненим маштаријама представљају и проузрокују ликове у нашем владалачком (уму). Слично томе са умом обично бива (и најави), када или види очима, или слуша ушима, или неким другим чулом прима оно што је споља и задржава га у памети. Сећање, пак, приводећи у покрет оно што је примило преко тела, уноси ликове у владалачки ум. Према томе, мени се чини да демони (у сновиђењима) уносе ликове у ум и покрећу сећање, будући да органе чула сан држи непокретним. Међутим, поставља се питање како они покрећу сећање. Да ли посредством страсти? Да (уколико се имају на уму страсни снови). То је очигледно стога што чисти и бестрасни не трпе ништа слично. Међутим, дешава се и просто (бестрасно) кретање сећања, које долази од нас самих, или од светих сила, у коме (нам се чини) да разговарамо и вечерамо са светима. Уосталом, треба приметити да душа и без тела може да ствара ликове какве опажа са телом (тј. страсно или бестрасно). Исто се дешава и за време сна када се тело одмара. Јер, као што се воде можемо сећати и кад смо жедни и кад нисмо, тако се и о злату може мислити и са похлепом и без похлепе. Исто се дешава и са осталим предметима (како на јави, тако и у сну). А узрок тога што ум сусреће (или наилази у себи за време сна) овакве или онакве маштарије, лежи у лукавости демона (који увек имају у виду нашу погибао). При томе је још потребно знати да се демони користе и спољашњим стварима ради изазивања маштања, на пример, шумом валова док неко плива.

5. Дејствима демона и свим њиховим лукавствима много помаже и необично користи наша раздражљивост када ступа у неприродан покрет. Због тога ни један од њих не одбија да је даноноћно подстиче. Међутим, када примете да је свезана кротошћу, они се старају да је одреше неким наводно оправданим разлогом, не би ли је довели до напрегнутости и припремили за узнемирење својим зверским помислима. Због тога, ни због оправданих, ни због неоправданих разлога, не треба дозволити да се она узнемири, како не бисмо дали опасан мач у руке оних који нам саветују зло. Ја знам да се многи, чинећи тако, због најбезначајнијих повода запаљују много више него што приличи. Због чега, реци ми, тако брзо доспеваш у свађалачко стање ако си презрео јела, новац и славу? Зашто храниш пса, кад си дао обећање да ништа нећеш имати? Ако он лаје и баца се на људе, очигледно је да имаш нешто унутра и да желиш да га сачуваш. Уверен сам да је такав далеко од чисте молитве, знајући да гнев уништава такву молитву. Осим тога, чудим се како је заборавио свете: Давида, који узвикује:Престани са гневом и остави јарост (Пс.36,8), Проповедника, који заповеда: Отклони јарост од срца свога, и одбаци лукавство од тела свога (Проп.11,10), и апостола који наређује да се у свако време и на сваком месту подижу свете руке [на молитву] без гнева и двоумљења (1.Тим.2,8). Истоме нас учи и древни обичај да се пси изгоне из куће у време молитве: тиме се даје на знање да код молитвеника не сме бити гнева. И један незнабожачки мудрац је тврдио да богови не једу жуч и крило, иако није, како ми се чини, разумевао шта говори: сматрам, наиме, да је жуч символ гнева, а крило - скотске похоте.

O томе да не треба бринути о одећи или јелима, излишно је, мислим, и писати, јер сам Спаситељ у Јеванђељима налаже: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни... у шта ћете се оденути (Мт.6,25). Незнабошцима је то приличило као неверницима, који одбацују промисао Владике и који одричу Творца. Хришћанима, међутим, тако нешто треба да је потпуно туђе кад су једном већ поверовали да и врапци који се продају за један новчић стоје под надзором светих анђела. Међутим, демони имају обичај да после нечистих помисли набацују помисли многобрижљивости, како би се Исус повукао због "народа" помисли на мисленом "месту", и да би "реч", загушена брижљивим помислима, остала "без рода" (Мт.13,22). Одбацивши их, положимо на Господа тугу своју (Пс.54,23), будући задовољни оним што имамо (Јев.13,5), како бисмо, водећи скроман живот и употребљавајући убогу одећу, из дана у дан свлачили са себе те родитеље таштине. Коме изгледа срамно да иде у убогој одећи, нека погледа на Светог Павла и види како је он пребивао у зими и голотињи(2.Кор.11,27), загревајући се несумњивим очекивањем "венца правде" (2.Тим.4,8). Међутим, пошто Свети Павле овај свет назива тркалиштем (1.Кор.9,24), погледајмо да ли онај који се обукао у помисли многобрижљивости може трчати ради награде небеског призвања (Фил.3,14) Божијег и борити се против поглаварстава и власти и господара таме овога света (Еф.6,12)? У крајњој мери, то не тврдим, научен самом чулном историјом (оним што бива на тркалиштима), будући да ће томе (борцу) свакако сметати одећа. Она ће га спутавати, као и ум - помисли брижљивости, ако је истинита реч која каже да ум непрекидно пребива поред свога блага. Јер се каже: Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт.6,21).

6. Неке од помисли секу, а неке се одсецају. Зле секу добре, а и добре секу зле. Дух Свети пази на прворођену помисао (која заузима првенство и надмоћ и по њој нас одбија или прима. Ево шта кажем! Рецимо, ја имам помисао гостопримства ради Господа. Њу, пак, наишавши, кушач сече тиме што нашаптава гостопримство ради славе. И опет, ја имам помисао гостопримства да бих се показао пред људима, али долази добра помисао и сече је тиме што нас усмерава да врлину чинимо ради Господа, а не ради људи. И тако, уколико на делу останемо при првим помислима (при чему ће нас друге само искушавати), и награда ће им бити саобразна. Јер, као људи и као они који се налазе у борби са демонима, ми немамо снаге да увек првобитну помисао одржимо ненарушеном, као што, уосталом, ни рђава помисао не може остати у нама, а да добра помисао не покуша да устане против ње, будући да су семена врлина у нама (неуништива). Уосталом, ако нека од помисли истраје, заузеће место (првобитне помисли) и човек ће већ почети да делује покретан њоме.

7. Између анђелских, људских и демонских помисли, као што смо после дугих посматрања сазнали, постоји следећа разлика: анђелске ишту да познају природу ствари и испитују њихово духовно значење, на пример - због чега је створено злато, и ради чега је расуто у виду песка негде у доњим местима земље, те [зашто се] налази тек са великим напором и трудом; зашто се нађено прелива водом и предаје огњу, а затим и рукама уметника, који од њега праве светилнике за скинију, кадионице, "чашице и бочице" (2.Цар.4,21), из којих, по благодати Спаситеља, већ не пије цар Вавилонски (Дан.5,3). Клеопа, пак, од тих тајни приноси горуће срце. Демонске помисли то не знају и не разумеју, већ само бестидно нашаптавају стицање чулног злата и представљају насладу и славу који га прате. А људска помисао не тражи ни стицање, нити се занима за символичко значење злата, већ само у мисао уноси прост изглед злата, без страсти и похлепе. Слично расуђивање може се спровести и о другим стварима, уколико неко хоће свој ум да скривено упражњава по овом обрасцу.

8. Постоји помисао која се долично може назвати скиталицом. Она се код братије обично јавља изјутра и ум води из града у град, из шуме у шуму, из дома у дом. При томе, он најпре води обичне разговоре, да би, затим, заговоривши се са најстаријим познаницима, нарушио своје стање, саобразно са својствима оних које је срео. Тако се он, мало помало, удаљава од сећања на Бога и врлине, заборављајући на своје звање и завет. Према томе, отшелник треба да пази на тог демона, пратећи одакле долази и где прилази, будући да он не прави узалуд и случајно толико велики круг, већ са намером да растроји његово стање и да му се ум, распаљен свим тим и опијен мноштвом разговора, одмах преда демону блуда, или гнева, или туге, који највише оштећују светлост његовог устројства. Уколико хоћемо да јасније упознамо замке тог демона, немојмо му одмах противречити и немојмо одмах (оцима) откривати начин његовог приређивања разговора у нама, те како, мало-помало, ум заводи у област смрти, будући да ће он одмах побећи, не трпећи да гледају његове радње. Тада ми нећемо сазнати оно што смо хтели. Боље му дозволимо да другог или трећег дана доведе до краја своју драму, како бисмо до краја упознали његове лукаве преврате. Најзад га лако можемо отерати у бекство једном разотркивајућом речју. Међутим, поштоје ум за време искушења узнемирен и не види тачно оно што се дешава у нама, после удаљавања демона потребно је учинити следеће: седи и сам се присети шта се са тобом дешавало, одакле си почео и где си ишао, у ком месту си ухваћен демоном блуда, или туге, или гнева, и како је било све остало. Изучи све то и запамти да би, кад опет дође, могао да га изобличиш. Упознај и само место у коме се скрива и више немој ићи за њим. После тога, ако хоћеш да га доведеш до беса, изобличи га одмах чим се појави, и помени прво место у које си ушао (мислено у првом лутању искушења), а затим друго и треће. То ће га силно раздражити, јер не може да трпи посрамљење. Као доказ да је корисно изрећи му такво [изобличење] нека ти послужи бежање помисли. При таквом изобличењу, њој је немогуће да опстане. После победе над тим демоном, долази тежак сан, умртвљење капака са великом хладноћом, стално зевање и отежалост рамена, што, уосталом, при усрдној молитви, све развејава Дух Свети.

9. Мржња према демонима много потпомаже наше спасење и подстиче вршење врлина. Ипак, ми нисмо у стању да је васпитамо у себи као неко добар пород зато што је у нама расипају духови сластољубља, призивајући душу опет ка дружењу са њима и навикавању на њих. Међутим, Лекар душа ово дружење, или пре тешко излечиву гангрену, лечи тиме што нас препушта да даноноћно од њих трпимо нешто страшно. Услед тога душа опет долази до првобитне (нормалне) мржње према њима, научена да Господу говори речима Давида: Пуном мржњом их замрзех; посташе ми непријатељи (Пс.138,22). Јер, савршеном мржњом мрзи непријатеље онај ко ни делом, ни мишљу не греши. То и јесте знак највећег и првог бестрашћа (које је било присутно код Адама).

10. Треба ли говорити нешто о демону који душу чини безосећајном? Ја се, у крајњој мери, страшим да пишем о њему. Како то душа иступа из сопственог устројства у време кад он наилази, како одбацује страх Божији и одлаже сваку побожност, како грех не сматра грехом и безакоње безакоњем, а Страшни суд и вечну муку помиње као просте речи, подсмевајући се огњеном и заиста свепотресајућем преврату, док Бога, додуше, исповеда, али Његове заповести неће да зна? Бијеш себе у груди када се [душа] креће ка греху, али она не осећа; говориш јој из Писма, али она као слепа не види и као глува не чује; представљаш јој увреду од људи, али она ни то не рачуна ни у шта; стид пред њима не осећа, слично свињи која затвори очи и поломи ограду. Тог демона приводе помисли таштине уколико се дуго задржавају у [души], а од њега, кад се не би скратили дани они, нико не би остао (Мт.24,22). Он спада у ред оних који ретко нападају братију (тј. општежитељне монахе). Узрок томе је јасан: при погледу на невољу других које хвата или болест или односи изненадна смрт, он се одмах окреће у бекство, будући да душа доспева у скрушеност, испуњавајући се саосећањем, те заслепљеност, коју су на њу навукли демони, спада са њених очију. Ми (отшелници) смо тога лишени због пустиње и реткости немоћних међу нама. Дајући нам средство за одгоњење тог особеног демона, Господ нам је у Јеванђељу наредио да посећујемо болеснике и затворенике, говорећи: Болестан бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми (Мт.25,36). При томе је потребно знати да је отшелник који, подвргнувши се нападу овог демона, није примио помисао блуда или који није оставио своје станиште услед унинија - са небеса примио трпљење и целомудреност. Блажен је, јер се удостојио таквог бестрашћа! Они, пак, који су дали обећање да подвижнички пребивају у побожном богоугађању, претпостављају да се населе међу световњацима, само да се сачувају од тог демона. Међутим, ја се стидим људи да нешто више кажем или напишем о њему.

11. O духу туге. Сви демони уче душу сластољубљу, изузев демона туге. Он нарушава помисли оних који ступају у пустињу, пресецајући сваку душевну сладост и сушећи је тугом, будући да се "тужном човеку суше кости" (Прич.17,22). Нападајући, пак, умерено, он отшелника чини икусним, јер га подстиче да презире сва добра овог света и да се удаљује од сваке утехе. Међутим, када дуго и снажно мучи, он порађа помисли које отшелнику саветуjу да испусти душу своју, или га подстичу да бежи далеко од свог места. Тако је некада, мучен од њега, помислио и пострадао Јов, јер је рекао: Кад би било могуће, сам бих себе убио, или бих замолио другог да ми то учини (Јов 30,24). Символ тог духа је аспида чији отров у малој количини уништава друге отрове. Он убија свако живо створење које га прими. Том демону је Павле предао коринтског безаконика. Због тога им је опет брзо писао: Зато вас молим, потврдите љубав према њему... да како тај не би био савладан од превелике жалости (2.Кор.2,7; 8). На такав начин, тај дух који мучи људе бива узрок и доброг покајања. Због тога је и Свети Јован Крститељ, онима које је [тај дух] ујео и који су прибегли Богу, назвао породом аспидиним: Ко вама каза да бежите од гнева који иде? Родите, дакле, род достојан покајања. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути децу Аврааму (Мт.3,7-9). Уосталом, сваки ко је, подражавајући Авраама, изашао из своје земље и од свог рода (Пост.12,1), самим тим је постао јачи од тог демона.

12. Ко је победио гнев, победио је демоне. Ко му робује, далек је од монашког живота и од путева Спаситеља нашег, будући да Господ, како се говори, кротке учи Својим путевима (Пс. 24,9). Ум отшелника је неуловљив баш стога што прибегава у долину кротости. Јер, демони се готово ни једне врлине не плаше толико колико кротости. Њу је стекао онај велики Мојсије, названи кротким изнад свих људи (Број.12,3). И Свети Давид је напоменуо да је достојна спомена Божијег, рекавши: Помени Господе Давида и сву кротост његову (Пс.131,1). И сам Господ је заповедио да подражавамо Његову кротост, говорећи: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим(Мт.11,29). Онај ко се уздржава одјела и пића, а злим помислима у себи распаљује гнев, сличан је броду који плови по мору и којим управља демон. Због тога је потребно, колико год се има сила, пазити на тог нашег пса и обучавати га да гризе само вукове, а не и овце, показујући сваку кротост према свим људима (Тит.3,2).

13. O таштини. Од свих помисли, једино је помисао таштине многопредметна, обухватајући скоро читаву васељену и свим демонима отварајући врата, као неки зли издајник града. Она поткрада ум отшелника и, пунећи га мноштвом речи и ствари, погубљује његове молитве, којима он покушава да излечи ране своје душе. Ту помисао умножавају сви већ побеђени демони, и преко ње поново стичу улаз у душу, чинећи да потоње стање бива... горе од првога (Лк.11,26). Од те помисли рађа се и помисао гордости, која је са небеса на земљу збацила "печат уподобљења и венац доброте" (Јез.28,12). Ти, пак, одскочи од ње, не чекајући ни мало, како не би "другима предао живот" свој, и "живљење" своје немилостивима (Прич.5,9). Тог демона окреће у бекство усрдна молитва и избегавање да се намерно чини или говори било шта што води ка проклетој таштини.

14. Стекавши нешто бестрашћа, ум отшелника узима коња таштине и почиње да се креће по градовима, незадрживо се надајући на похвале и славу. Међутим, по промислу Божијем, сусревши духа блуда који га закључава у неку стају, он се учи да не оставља одар пре него што оздрави и да не подражава нестрпљиве болеснике који, и пре потпуног излечења, крећу на пут и почињу да шетају по бањи, услед чега упадају у ранију болест. Стога, седећи у келији, пазимо на саме себе, како бисмо, напредујући у врлини, постали непокретни на зло, обнављали се у познању и удостојили се мноштва различитих сагледавања. [Тако ћемо], узносећи се у молитви, јасније угледати светлост Спаситеља нашег.

15. Ја нисам у стању да опишем сва демонска лукавства. Чак се стидим да их све набројим, бојећи се уједно за простодушније од читалаца. Уосталом, чуј нешто о лукавствима демона блуда. Он у мисли оних који су стекли извесно бестрашће у желатељном делу [душе] и код којих су се смрадне помисли охладиле, доноси представе мушкараца и жена који играју, и отшелника чини гледаоцем њиховних срамних телесних покрета. Међутим, то искушење није трајно (у уму), зато што га пажљива молитва и крајње оскудна храна са бдењем и упражњавање духовних сагледавања прогони као безводан облак. Ипак, дешава се чак да лукави додирује тело побуђујући у њему неразумну распаљеност, или да припрема хиљаде замки које не треба обнародовати, нити предати хартији. Против таквих помисли много користи успаљеност гнева, устремљена на њиховог демона, будући да се он њега силно боји. Он, наиме, расејава све његове замисли. То и значе речи:Гневите се и не грешите (Пс.4,5). То је корисно лекарство које се прилаже на душу у време искушења. Тог демона подражава и демон гнева, представљајући (уму) отшелника (у маштањима) као да неко од родитеља или пријатеља или сродника трпи увреду од ништавних људи, приводећи у покрет његов гнев, са намером да каже или учини нешто зло онима који му у машти ума изгледају (као увредиоци). То треба приметити и брзо истрзати мисао из таквих маштања, како за време молитве она не би личила на угарак који се дими. Таквим искушењима се обично подвргавају гневљиви људи, који се лако распаљују и устремљују (против других), који су далеко од чисте молитве и од познања Спаситеља нашег Исуса Христа.

16. Помисли овог века Господ је предао човеку као овце добром пастиру, давши му за помоћнике жељу и раздражљивост, како би јарошћу терао у бекство вучије (демонске) помисли, а жељом душевно волео овце (добре помисли) и пасао их, подвргавајући се много пута [дејству] снажних ветрова и кише. Он му је уз то дао и закон како да напаса овце, као и "место пуно зеленила и воду покоја" (Пс.22,2), и псалтир и гусле, и жезал и палицу, како би се од стада и хранио и одевао и сабирао "горско сено" (Проч.27,25). Ко, каже, чува стадо и од млека стада не једе? (1.Кор.9,7). И тако, отшелник даноноћно треба да чува ово стадо како ни једно младунче (јагње) не би отеле звери или допало у руке разбојника. Ако се и деси нешто слично у шуми, одмах треба да отме (отето) из уста лава или медведице (1.Цар.17,34-35). Зверокрадице су - помисли о брату које пасемо са мржњом; помисли о жени помешане са срамном жељом; помисли о сребру и злату помешане са похлепношћу; па чак и помисли о светим даровима, уколико их ум напаса са таштином. Исто се може рећи и о осталим помислима, уколико их поткрадају страсти. (Своје стадо) треба чувати не само дању, већ и ноћу. Јер, дешава се да неко, узмаштавши срамно и лукаво, губи своје. О томе је рекао Свети Јаков: Растргнуту звером нисам ти доносио. То је био мој губитак. Испитивао си ме да ли је дању или ноћу што пропало. Дању ме је мучила жега, а ноћу студен, и сан је бежао од очију мојих(Пост. 31,39-40). Уколико нам се од премора приближи униније, потрчавши на камен познања, почнимо разговор са псалтиром, ударајући у струне познања врлина. Пасимо опет овце наше под Синајском гором, како би Бога отаца наших и нас позвао из купине (Изл.3,1), и даровао нам силу знамења и чудеса.

17. Словесну природу умртвљену грехом Христос буди (на покајање) сагледавањем свих векова (тј. оног што је било, што јесте и што ће бити). Његов, пак, Отац душу, која умире Христовом смрћу (и која се у крштењу или покајању удаљује од греха), васкрсава познањем Њега самог. То и значи оно што говори апостол Павле: Ако ли умресмо са Христом, верујемо да ћемо и живети са њиме (Рим.6,8).

18. Ум који са себе свуче старог човека и обуче се у оног који је од благодати, у време молитве своје ће угледати устројство слично сафиру или небеској боји, што Писмо именује "местом" Божијим, које су видели старци на Синајској гори (Исх.24,10).

19. Од нечистих демона једни искушавају човека као човека, а други га узнемиравају као бесловесну животињу. Приближивши се, први нам нашаптавају помисли таштине, гордости, зависти или осуђивања, које не нападају ни једну животињу, а други побуђују на гнев или похоту која није у њиховој природи. Те страсти су заједничке нама и бесловесним [животињама] и сакривене у нама испод словесне природе. Имајући у виду помисли које се људима дешавају као људима, Дух Свети говори: Рекох: ви сте богови и сви синови Вишњага, а ви умирете као људи и као кнезови падате (Пс.81,6-7). А шта каже, имајући у виду помисли које се у човеку крећу као у бесловесној [животињи]? Немојте бити као коњ и мазга који немају разума: уздом и ђемом треба им обуздати чељуст кад не иду к теби (Пс.31,9).

20. Уколико те неки непријатељ рани, и ти пожелиш да, по написаном, његов мач заријеш у срце његово (Пс.36,15), поступи као што ћу ти рећи. Разложи помисао која ти се јавила, тј. која је, из чега се састоји и шта у њој нарочито узнемирава ум. Ево на шта мислим. Рецимо да су на тебе послали помисао среброљубља. Ти је разложи на ум који је прихватио, на помисао о злату, на само злато и на страст среброљубља. Најзад постави питање: Шта је од свега тога грех? Да ли ум? Како кад је образ Божији? Да ли помисао на злато? Али, како тако нешто може рећи онај ко има ум? Да ли, онда, само злато? Али, зашто је оно створено? И тако, остаје да се грех смести у оно четврто (тј. у страст среброљубља), која није ни ствар која поседује самостално постојање, нити појам о ствари, већ нека човекомрзна сласт која се рађа из слободног произвољења и која подстиче ум да зло употребљава твар Божију. Закон Божији, пак, наређује да пресецамо такву сласт. Док будеш вршио такво раздељивање, помисао ће ишчезнути, будући разложена на оно што јесте. Демон ће побећи чим се твоја мисао уздигне горе, добивши крила од таквог познања.

Ако, пак, нећеш да против њега окрећеш његов мач, већ пре желиш да га победиш својом праћком, узми камен из своје пастирске торбице и ступи у сагледавање [питања] због чега анђели и демони прилазе нашем свету, а ми не додирујемо њихов свет. Јер, ми ни анђеле не можемо још више приближити Богу, нити нам долази у главу да демоне учинимо још нечистијима. Такође, (уђи у сагледавање) [питања] због чега је "Деница, син зоре, спао са неба" (Ис.14,12), и зашто "чини те ври дубина као лонац, и да се море мути као у ступи" (Јов 41,22). [Због чега] све узнемирава својом злобом и над свима хоће да началствује? Созерцавање о тим предметима веома рањава демона и окреће у бекство његову војску. Међутим, тако могу да поступају само они који су се донекле очистили и који делимично прозиру у узроке онога што се десило. Нечисти, међутим, не могу да упражњавају такво созерцање. Чак и да их неко научи да заклињу, неће бити услишени у време борбе зато што се у њима налази дебела прашина и што је у њима све у нереду услед страсти. Наиме, у потпуности је неопходно да читава војска туђинаца стане мирно како би само Голијат иступио против нашег Давида. Тако ћемо и на друге нечисте помисли употребити (указано) разлагање, и овај [други] вид борбе.

21. Дешава се да се понеке нечисте помисли сувише брзо окрећу у бекство. Треба да утврдимо узрок те појаве. Непријатељ нам није могао ништа учинити или због реткости предмета помисли, тј. стога што је тешко достићи га, или због бестрашћа које је у нама. На пример, ако неко од отшелника помисли да му је поверено духовно управљање престоним градом, али се не задржи на маштању о томе, очигледно је да се ради о првом случају (тј. немогућности остварења). Ако, међутим, неко примети да постаје управитељ града (што је могуће), али се такође (са презиром) односи према помисли, онда се ради о блаженом причаснику бестрашћа. И код других помисли ће се узрок брзог повлачења открити на исти начин. Неопходно је да то знамо ради оживљавања наше усрдности и напора, будући да ћемо на тај начи спознати да ли смо прешли Јордан и да ли се налазимо близу града палми (Пон.Зак.34,3), или се још налазимо у пустињи где нас нападају туђинци.

Веома је искусан и, како ми се чини, сналажљив да превари демон среброљубља. Будући притешњен крајњим одрицањем од свега, он често на себе узима лик економа и сиромахољупца, радо прима путнике којих и нема, шаље што је потребно потребитима, посећује градске тамнице, откупљује робове, везује се за богате жене и указује коме треба да саосећају, а другима, којима су пуне ризнице, саветује да се одрекну света. На тај начин, мало-помало, варајући душу, он је опкољава помислима среброљубља и предаје помисли таштине. Она наводи мноштво (отшелника) које је Господ због таквих радњи прославио, а понеке подстиче да тихо међу собом говоре о свештенству, предсказујући смрт садашњег свештеника, и додаући да управо они неће избећи (избор), па ма шта чинили. Упетљавши се у такве помисли, бедни ум се препире са онима који га не примају, а онима који га прихватају усрдно раздаје дарове и са благодарношћу их радо прима. Неке, пак, упорне (противнике) предаје судијама и тражи да се истерају из града. Међутим, како такве помисли круже у унутрашњости, прилази демон гордости, честим муњама просеца ваздух келије, хушка крилате змије и, као крајње зло, лишава ума. Ми, пак, молећи се да нестану такве помисли, постарајмо се да се у благодарном расположењу саживимо са лишавањима. Јер ништа не донесмо на свет; јасно је да ништа не можемо ни однети. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1.Тим.6,7-8), сећајући шта је даље рекао Свети Павле: Јер је корен свију зала среброљубље (1.Тим.6,10).

22. Све нечисте помисли се у нама задржавају због страсти које ум сурвавају у погибао и пропаст. Јер, као што мисли о хлебу круже код гладнога услед глади, и мисао о води код жедног услед жеђи, тако се и помисли о новцу и срамне помисли, које се рађају од обилног јела, такође задржавају у нама услед (одговарајућих) страсти. Исто то ће се приметити и код помисли таштине, као и Код других помисли, Немогуће је, пак, да ум, који је обузет таквим помислима, стане пред Бога и да се украси венцем правде. Тим помислима је био обузет јадни онај ум који се, по јеванђелској причи, одрекао вечере богопознања (Лк.14,18-20). На исти начин је и онај који је свезан за руке и ноге и бачен у таму најкрајњу имао рухо саткано од сличних помисли. Онај који га је позвао на свадбу такво рухо сматраше неприличним за свадбу (Мт.22,11-13). Брачно рухо јесте бестрашће словесне душе која се одрекла светске похоте. Који је, пак, узрок што помисли о чулним предметима, које се дуго задржавају у нама, кваре познање, речено је у поглављима о молитви.

23. Од демона који се противе делатном животу, три су на првој линији, а за њима следи гомила туђинаца. Они први ступају у борбу и, посредством нечистих помисли, позивају душу на грех - најпре они којима је поверена похота стомакоугађања; затим, они који одушевљавају на среброљубље; и најзад, они који нас позивају да иштемо људску славу. И тако, ако желиш чисту молитву, чувај се од гнева; ако волиш целомудреност, уздржавај стомак, не дајући му хлеба до ситости и притешњавајући га оскудношћу воде. Буди бодар на молитви и далеко од себе удаљи злопамћење. Нека речи Духа Светог не понестану у теби и у врата Писма куцај рукама врлина. Тада ће у теби засијати бестрашће срца и ти ћеш свој ум угледати где на молитви сија попут звезде.

24. (Код Светог Нила поглавља достижу број 27. Додаћемо и њих. Претходна 23 поглавља укључују његова 24 поглавља).

25. Не успевајући да, после честих и јаких напада, поремети установљено уздржање, демон стомакоугађања полаже у ум жељу за строжијим подвизавањем. Ради тога он наводи познато Данилово [подвизавање] - живот у лишавању и семење (као јединствену храну - Дан.1,16). Он [монаху] напомиње и неке друге отшелнике који су увек тако живели или бар у почетку подвига, и подстиче га да им подражава, како, пруживши се ка неумереном уздржању и услед немоћи тела, не би успео ни у умереном. Мислим да није исправно веровати таквим нашаптавањима и лишавати се хлеба, јелеја и воде. Јер, братија су из искуства сазнали да је таква исхрана најбоља, уколико се само не узима до ситости и више од једанпут дневно. Јер, било би чудно кад би неко, једући до ситости хлеба и воде, успео да стекне венац бестрасности. Бестрашћем не називам удаљавање од греховних дела, што представља уздржање, већ одсецање страсних помисли у срцу, што је Свети Павле назвао духовним обрезањем скривеног Јудејца (Рим.2,29). Уколико неко пада духом слушајући ове речи, нека се присети "изабраног сасуда" (Дап.9,15), апостола, који је у глади и жеђи извршавао своје послање. Овом демону подражава и демон унинија, противник истине, нашаптавајући трпељивом [монаху] мисао о удаљавању у најдубљу пустињу. Он га позива да подражава Јована Крститеља и зачетника отшелника - Антонија, како би, не издржавши дуговремено и натчовечанско усамљеништво, побегао са стидом, остављајући своје место и како би он, после тога, могао да се похвали говорећи: Надјачао сам га (Пс.12, 5).

26. Исто што и 68. поглавље Евагрија.

27. Демони не познају наша срца, као што мисле неки људи. Јер, једино Срцезналац "познаје ум човечији" (Јов 7,20), Он који је понаособ саздао срца њихова (Пс.32,15). Међутим, нешто на основу речи које изговарамо, нешто из покрета тела они закључују о многим покретима срца. Претпоставимо да смо у разговору осуђивали оне који су нас вређали. Из тих речи демони закључују да се према њима односимо са мржњом. То им постаје повод да у нас полажу зле помисли против њих. Примивши их, ми потпадамо под бреме демона злопамћења, који нас затим непрестано покреће на осветничке помисли. Због тога нас са правом Дух Свети изобличава, говорећи: Седећи, клеветао си брата свог, и сину мајке своје си подметао саблазан(Пс.49,20). Наиме, отварао си врата помислима злопамћења, и смућивао ум за време молитве, непрестано представљајући лице свог непријатеља и од њега чинећи бога. Јер, оно у шта ум за време молитве непрестано гледа, праведно је називати богом. Због тога избегавајмо болест осуђивања. Никога немојмо помињати по злу и немојмо кривити лице своје приликом спомињања ближњега свога. Јер, зли демони са радозналошћу посматрају сваки наш покрет и ништа од онога што могу искористити против нас не остављају неиспитано - ни устајање, ни седење, ни стајање, ни поступке, ни речи, ни поглед. Све им је занимљиво, и преварама се бавише по вас дан (Пс.37,13), како би у време молитве посрамили смирени ум и угасили његову блажену светлост.

Владика Артемије беседи на Литургији 28-8-2013