ИСКУШЕЊА

СВЕТИ ИСАК СИРИН
ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ

ИСКУШЕЊА

Нико не може да напредује у врлини ако није спреман да се суочи са искушењима. Најпре треба да зна да тешкоће, бриге, и уопште искушења, користе души. Прво, дакле, што треба да учинимо, јесте да заволимо туге! Никада не тражи савета од некога ко није прошао искушења слична твојима, макар и да је мудар. Боље је да тражиш савет и од неписменог, али врлинског човека, него мудрог коме је божанско и врлинско страно. Онај који ће те саветовати шта да чиниш у животу, треба да је извршио све оно чему те поучава. Човек који је са пуно стрпљења прошао искушења и савладао их, он може много да ти помогне, јер не може свако да руководи лако друге у задобијању врлина и савлађивању искушења.

Треба да знаш да је карактеристично за врлину - душевни мир. Тим путем су ишли светитељи. Јер, уколико си постојан у искушењима и напредујеш у врлинама, толико се приближаваш Царству Небеском. Колико напредујеш и усавршаваш се у врлини, толико искушења бивају снажнија.

Туге које Бог допушта, дају нам се за духовни напредак. Бог се не свети за грехе наше. Напротив, воли нас још више и хоће да се исправимо. Искушења треба да примамо, иако нас жалосте. И не заборавимо да Бог допушта искушења према духовној снази коју има свако од нас.

Бог не даје духовне дарове човеку ако претходно не претрпи искушења и жалости по допуштењу. То је дело Божије мудрости коју не могу људи разумети. Када стрпљиво поднесеш жалости и тешкоће, тада ће те наградити Бог божанским даровима. Јер, после жалости и искушавања долази утеха. Који издрже искушења, ти и примају блага од Бога. Прво треба окусити горчину искушења, а затим уживати сладост божанске благодати.

Када наиђу искушења, треба да нас обузму двојака осећања, радости и страха.

Радости, јер смо удостојени да идемо путем којим је ишао Господ и његови светитељи. Страха, да можда од наше гордости не долазе искушења.

Не заборавимо да са добром увек иде жалост. Лењост и немар за спасење паралишу душу и не дозвољавају јој да се приближи Богу и да издржи искушења на прави начин, која допушта Бог за наше добро.

У искушењима, у оном часу велике душевне буре, чини нам се да су нас сви напустили и нема ни са које стране наде за спасење. Све нам изгледа црно и мрачно. Али, не губимо храброст и не очајавајмо! После невремена наступа тишина.

Добри Бог устројава тако лепо свакоме од нас, тако да неће дозволити да наиђу на нас искушења која превазилазе наше снаге. У искушењима су помешане утеха и невоља, светлост и тама, туга и срећа. Искушења су показатељи духовног напредовања човековог. У часу искушења имамо помоћника - живога Бога! Зашто дакле, да се плашимо?

Гордима, који својом бестидношћу вређају доброту Божију, долазе велика искушења. То допушта Бог да би их смирио. Онима који се надимају пред Богом, допушта Бог страшна искушења, као што је напад који подиже Сатана помоћу срамних помисли, гнева, рђавим понашањем и многих других зала. Почетак свих тих искушења јесте да неко себе сматра паметним и мудрим. Зато је потребно од почетка победити гордост да не би пустила корење у души јер је после тешко да се искорени.

У жалости и тешким приликама на које наилазимо потребно је трпљење. Други начин савлађивања не постоји. Трпљење одгони горчину невоља.

Потребно је противити се искушењима! Не треба да их сусрећемо нерадом и унинијем. Када отворимо врата душе своје, тада у њу улазе збрка, немир, богохулство, тужба на своју судбину, развраћене помисли и толика друга зла која шкоде души. Узрок свих тих зала јесте наша немарност.

Да би се излечили од ових болести, потребно је смирење. Без смирења, навалиће већа и жешћа искушења. То је истина! Настој да задобијеш смиреноумље и помиловаће те Бог. У зависности од смирења, шаље Бог и трпљење. А са трпљењем бива лакши терет мука и невоља. Тада ће Дух Свети да се усели у срце твоје. Бог, који је сав љубав не одгони одмах искушења знајући да то није корисно за душу, него даје трпљење којим долазе сва добра.

Кривци смо пред Богом када подлежемо искушењима, а не када нас нападају. Напад искушења биће свакако, јер ћемо тако да се испитамо. Ми не треба да их примамо да се не би тако прљала душа. Светитељи су трпећи искушења, веома узрасли у врлини. Искушење снажи човека и раздваја се у њему добро од зла.

Могао би неко запитати: зар не постоји други начин да нас Бог испита? Зашто Бог допушта да се пате његова деца? Тако је Бог одредио. Јер, ако човек не искуси ништа лоше, неће никада осетити сладост добра. Могуће је да поклекнемо као људи. Бог не гледа толико пад, колико на исправљање и борбу за задобијање врлине. Још у искушењима осећамо људску немоћ и увиђамо да без помоћи Божије не можемо чинити ништа. Ако би Господ дозволио да ђаво чини шта хоће, тада би наш положај био трагичан. Дозвољава му само толико да нас куша колико допусти Он који је вођа душе наше.

Они који су узнапредовали у врлини, чувани су Божијом силом и избацили су из својих душа пагубне страсти. Апостол Павле наводи да је Бог допустио на њега велико искушење да се не погорди, дат му је "жалац у тело, да се не преузноси".

Искушењима се још задобија вера. Искушење користи свакоме човеку. Подвижници су на већим искушењима када увећавају своје духовно богатство. Они који спавају буде се искушењима, и они који су далеко од Бога, приближују Му се. Човек који се не бори, не добија богатство Божије помоћи. Зато Бог прво испитује и мучи своје слуге, па пошто храбро претрпе искушења, даје им заслужену награду. Прославимо Бога који нам даје лекове, тако да нам после њих дође душевно здравље и утеха.

Нема човека да се не умара и не негодује у часу искушења. И сами светитељи којима се дивимо, имали су страшне унутрашње тешкоће, али нису борбу напуштали. Без лека искушења не може се нико излечити. Међутим, да би издржали искушења, не зависи само од нашег труда, него и од помоћи Божије.

Дакле, ако истрпимо храбро искушења Бог нас неће оставити, него ће нам послати Своју помоћ да би смо напредовали у врлини и сјединили се са Њим.

ШТА ЈЕ ЧОВЕКУ НА КОРИСТ?

СВЕТИ ИСАК СИРИН
ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ

ШТА ЈЕ ЧОВЕКУ НА КОРИСТ?

Блажен је човек који познаје своју болест и труди се да је излечи. Јер то је темељ врлине. Колико је неко попустљив према себи, толико заостаје у духовном животу. Колико приморава себе, толико више напредује у врлини.

Своју болест може упознати неко преко искушења која допушта Бог. Кроз искушења упознаје неко своју слабост, али и величину помоћи коју шаље Бог.

Душу треба да хранимо уздржањем и унутрашњим миром. Тако се може приближити Богу и имати користи. Страх Божији и страх од казне, буде нас из сна. Јер грех и ђаво нас успављују, и тада губимо сваки додир са Богом. Не заборавимо никада, да је само помоћ Божија оно што спасава и користи човеку. Ко осећа потребу за божанском помоћи, много се моли, постаје смирен и напредује у врлини. Бог никада не презире "скрушено и смирено срце".

Смирење помаже човеку да привуче милост Божију. Тада срце осећа божанску помоћ и добија снагу. Када човек осети божанску помоћ, одмах се срце његово испуњава радошћу и вером и хита журно на молитву, која је уточиште помоћи, извор спасења, ризница врлина и пристаниште које спасава човека од буре живота. Молитва осветљава мрак душе. Она је копље којим се прогони ђаво. Пошто се избори човек и Божијом помоћи победи, тада у срце његово долази радост Божија. Само заједничарење човека са Богом користи. Када схвати да је молитва ризница која га испуњава радошћу и срећом, одмах узноси благодарност Богу. И тада дело молитве не чини принудно, са муком и напором, него весело и радосно, јер зна да ће имати много духовне користи од ње. Узноси химне и слави Бога, дивећи се Његовом величанству.

Онај који узнапредује у молитви, не унапређује је ни са чим сујетним и пролазним у свету. Непрестана молитва изгони из душе сваки страх и бојазан и испуњава је весељем и благодаћу Божијом.

Све ово настаје у човеку од свесности сопствене болести. Истрајном молитвом се приближује Богу и жудно хита к Њему, да прими светлости од светлости Његове и благодат од благодати Његове.

Удовица, која се наводи у светом Јеванђељу, молила је и преклињала гласно и упорно много пута судију, да јој дарује њену правицу. И он је рекао: "Бога и људи се не бојим нити марим за њих, али због њене упорности, учинићу оно што тражи". Као што, дакле, удовица вапије силно за своје право, тако и ми треба да молимо Бога са смирењем, да нам ниспошље Своју благодат. Јер удовица из Јеванђелске приче је успела у ономе што је тражила, упркос судијином многобројном одбијању, вређајући је на најгори начин.

Бог зна шта нам користи а шта не. Зато нам некада даје све што Му тражимо, а некада - не. Бог хоће корист за нашу душу, иако много пута ми то не разумемо и неразумно тражимо да нам испуни сваку молбу.

Многомилостиви Бог често пута одлаже да нам пошаље Своју благодат, и то чини да би више и гласније вапили на молитви, и тако Му се приближили. Од онога што тражимо нешто нам дарује одмах, а нешто касније, имајући у виду нашу душевну корист. Ми, наравно, хоћемо да нам увек одговори одмах, али Бог као савршени и јединствени педагог, одговара нам онда када ће нам бити користи за душу. Друге опет, оставља да претрпе искушења да би се показало да ли Га истински воле.

Ако човек не осети своју болест, налази се у великој опасности, јер мисли да је нешто. И тада се Бог удаљује од њега, јер је гордост највеће зло што постоји. За гордога не постоји могућност да достигне у савршенство.

Смирење долази, са скрушавањем срца и удаљавањем гордељивих помисли. Ниједно духовно дело не може да се одржи без смирења. Само смирењем човек се приближава Богу и долази на њега благодат Светога Духа. Смирени човек не боји се борбе коју му намеће ђаво ружним помислима и телесним страстима. Зна да све то допушта Бог да не би пао у егоизам, у ту страшну змију пуну отрова. Човек, међутим, не треба сам да тражи искушења. Оно што треба да чини, јесте да издржи невоље када их Бог допусти.

Човек треба да је опрезан и да се труди за спасење душе своје, више него за све остало. Јер, душа наша вреднија је од читавог света, рекао је Господ. Да чини добро, да верује, да познаје своју слабост и да увек тражи помоћ Божију.