Монашење, Сопоћани 1998 Монашење о. Мардарија и поуке владике Артемија

''ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА'''СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Srce koje je zarazeno zlobom i nesposobno za ljubav prema neprijateljima zapovedjenu Jevandjeljem treba leciti onim sredstvima na koja je ukazao Gospod: treba se moliti za neprijatelje, i nikako ih ne osudjivati i ne ogovarati, nego govoriti dobro o njima, a po mogucstvu i ciniti im dobro. Ta dela gase mrznju kada se raspali u srcu, drze je stalno obuzdanom i znacajno je slabe. No, potpuno iskorenjivanje zlobe savrsava se Bozanskom blagodacu. 1. 510

Verom su sveti zadobili ljubav prema neprijateljima; oko uma, prosveceno verom, neuklonjivo gleda u Boga i Njegov Promisao, pripisujuci tom Bozanskom Promislu sve spoljasnje dogadjaje.

Dusa prima iskusenja kao lecenje svojih bolesti i blagodari Lekaru – Bogu. Kada se iskusenja posmatraju tako, onda ljudi i druga orudja iskusavanja ostaju po strani, kao sredstva. Nema protiv njih ni zlobe, ni neprijateljstva! Dusa koja proslavlja Sazdatelja i blagodari Nebeskom Lekaru opijena neopisivim osecanjima pocinje da blagosilja orudja svoga izlecenja. 1. 176

Nemoj da zamrzis ni onoga ko te klevece, ni onoga ko ti se ruga, ni pljackasa, ni ubicu: oni te raspinju sa desne strane Bogu, po nedokucivom Promislu Bozijem, kako bi ti, od srca i ubedjeno, u molitvi Gospodu mogao da kazes: “Ono sto sam zasluzio po delima primam, seti me se Gospode u Carstvu Tvome”. Nevolje koje se pustaju na tebe treba da shvatis kao svoju neiskazivu srecu i dokaz Bogoizabranosti, pa da se najtoplijom molitvom pomolis za svoje dobrotvore, za one preko kojih dobijas tu srecu i cijim rukama bivas otrgnut od sveta i umrtvljen za njega, cijim se rukama uznosis Bogu. Oseti milost prema njima, slicnu onoj milosti koju prema nesrecnom coveku sto se davi u gresima oseca Bog, Koji je Sina Svoga predao kao iskupljujucu Zrtvu za stvorenja neprijateljski raspolozena prema Tvorcu, znajuci da ce se ta stvorenja vecinom podsmevati ovoj Zrtvi i da ce je prenebregavati. Takva milost, koja se prostire do ljubavi prema neprijateljima i izliva se u suznim moljenjima za njih, dovodi do opitnog poznanja Istine. 2. 223

Sveti Makarije Veliki kaze: “Blagodat tako deluje, i umiruje sve sile i srce, da dusa od velike radosti (milosti) postaje nalik nezlobivom detetu, i covek vise ne osudjuje ni Jelina, ni Judeja, ni gresnika, ni mirjanina, nego u sebi cistim okom gleda na sve i raduje se celom svetu, iz sve snage zeli da postuje i ljubi i Jeline i Judeje”. “Cistota srca – rekao je Isak Sirijski – gleda Boga; ona sija i cveta u dusi ne od ljudskog ucenja, nego zato sto ne vidi zlobu ljudsku”. Covek ni zlobu svojih bliznjih nece videti onda kada citav njegov odnos prema bliznjem bude prozet miloscu prema njemu. 2.408-409

''ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ'' СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Iz ucenja otaca znamo da postoje dve vrste ljubavi prema bliznjem: ljubav prirodna i ljubav jevandjelska, ili u Hristu. Prirodna je u nama zasadjena prilikom stvaranja, te stoga postoji u svakom coveku. Ona je, kao i druga dobra svojstva, povredjena padom, ili pra-roditeljskim grehom; zato je u svakom coveku podvrgnuta vecim ili manjim, kratkotrajnijim ili dugotrajnijim promenama. Hristos, Koji je na cudesan nacin iscelio sve nase neduge, isceljuje i povredjenu ljubav: On zapoveda da u ljudima ljubimo Njega – Gospoda. Time ljubav uzvodi na najvisi stepen revnosti, daruje joj cistotu, duhovnost, svetost – i plamenom ljubavi u Hristu gasi haoticni i dimni plamen telesne ljubavi koja je pomesana i sastavljena od imaginarne, nepostojece naslade i zestokog, ubistvenog mucenja. Osecanje duhovne ljubavi vodilo je pero svetog Jovana Lestvicnika kada je napisao: “Ljubav prema Bogu gasi ljubav prema roditeljima i drugima bliskim po telu; onaj ko kaze da ima i jednu i drugu ljubav, obmanjuje sebe”. On je takodje rekao: “Vatra se vatrom gasi, to jest tele sna ljubav Bozanskom ljubavlju”. Kada pazljivo pogledamo sebe, s Bozijom pomocu uvidecemo da u najboljem slucaju imamo prirodnu ljubav, a jevandjelsku tek treba da steknemo. 6. 153

Ukazuj postovanje bliznjem kao obrazu Bozijem – postovanje u dusi, nevidljivo za druge, koje je ocigledno samo tvojoj svesti. Neka tvoje delovanje tajanstveno odgovara tvome dusevnom raspolozenju.

Ukazuj postovanje bliznjem ne praveci razliku prema uzrastu, polu, stalezu – i u tvome srcu postepeno ce poceti da se javlja sveta ljubav.

Uzrok te svete ljubavi je – ne telo i krv, ne culna privlacnost, nego – Bog.

Oni koji su liseni slave hriscanstva, nisu liseni druge slave dobijene prilikom stvaranja: da su – obraz Boziji.

Ako obraz Boziji bude bacen u strasni adski plam, ja i tamo treba da ga postujem.

Sta me se ticu plamen i ad! Tamo je po sudu Bozijem gurnut obraz Boziji; moje je da sacuvam postovanje prema obrazu Bozijem i da time sebe sacuvam od ada.

I slepom, i gubavom, i umno poremecenom, i detetu na grudima, i razbojniku, i neznaboscu ukazi postovanje kao obrazu Bozijem. Sta se tebe ticu njihove slabosti i nedostaci! Pazi na sebe, kako ti ne bi imao nedostatak u ljubavi.

Ukazi postovanje Hristu u hriscaninu, Hristu Koji nam je za pouku rekao i opet ce reci prilikom resavanja nase vecne sudbine: Kad uciniste jednome od ove Moje najmanje brace, Meni uciniste (Mt. 25,40).

Obracajuci se svome bliznjem, imaj na umu ovu izreku Jevandjelja i postaces miljenik ljubavi prema bliznjem. Miljenik ljubavi prema bliznjem ulazi njome u ljubav prema Bogu.

Ali ako mislis da ljubis Boga, a u tvome srcu zivi neprijateljsko raspolozenje makar i prema jednom coveku, onda se nalazis u zalosnoj samoobmani. Ako ko rece: Ljubim Boga – veli sveti Jovan Bogoslov – a mrzi brata svoga, laza je… I ovu zapovest imamo od Njega: Koji ljubi Boga, da ljubi i brata svoga (1. Jn. 4,20-21). 1. 125-126

Za ponizavanjem bliznjeg sledi gubljenje ljubavi. Gubljenje ljubavi je obelezje primanja demonskih pomisli, kao sto je obelezje primanja semena blagodati – umnozavanje ljubavi prema bliznjem. 6.225

Prepodobni avva Dorotej, govoreci o ljubavi prema bliznjem, poredi podviznike Hristove sa linijama koje idu od oboda kruga prema njegovom centru… Sto su blize centru, to su blize jedna drugoj. I podviznici Hristovi, sto se vise priblizavaju Bogu, to su blize jedan drugome u istinskoj ljubavi. 6. 429-430

Jevandjelje zapoveda ljubav prema neprijateljima: sveti oci hvale ljubav koja je prema svima jednaka. Zar ljubavi prema bliznjem ne treba da bude strano svako pravljenje razlike? Eto o cemu sada hocu da vam govorim. Hteo bih da vam o tom predmetu kazem ne moju, nego Boziju rec: neka mi milosrdni Bog podari tu rec.

Razumem samo onu ljubav, koja deluje po svestenim zapovestima Jevandjelja, u njegovoj svetlosti, ljubav koja je i sama – svetlost. Drugu ljubav ne znam i ne priznajem. Ljubav koju uzdize svet, koju ljudi smatraju za svoju, zapecacena je padom i nije dostojna da se nazove ljubavlju: ona je izopacenje ljubavi. Zato je tako neprijateljski raspolozena prema svetoj i istinskoj ljubavi.

Istinska, sveta ljubav prema Bogu i bliznjem jasno je predstavljena u jevandjelskim zapovestima. Njeno ispravno i neporocno delovanje pokazuje se kroz ispunjavanje jevandjelskih zapovesti. Ko Mene ljubi – rekao je Gospod – zapovesti Moje drzi. U takvoj ljubavi ne moze biti ni mastanja, ni telesnog zara, jer pocetnici izvrsavaju Hristove zapovesti uz prisilu nad sobom, uz takvu prisilu da se ona naziva raspecem, a oni koji su uznapredovali i osetili osenjenost blagodacu, izvrsavaju ih uz snazan osecaj mira Hristovog. Mir Hristov je nekakav fini duhovni hlad; kada se razlije po dusi, dusa prebiva u uzvisenom cutanju, u svestenom mirovanju.

No, isto to Jevandjelje zapoveda da budemo oprezni sa neprijateljima svojim i da im ne verujemo. Eto, Ja vas saljem – rekao je Gospod Svojim ucenicima – kao ovce medju vukove. Budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi! A cuvajte se od ljudi jer ce vas predati sudovima i po sinasama svojim tuci ce vas… I svi ce vas mrziti zbog imena Mos (Mt. 10,34-36). Dakle, samo Jevandjelje preporucuje opreznost u odnosu prema neprijateljima i, po mogucstvu, mudro ophodjenje sa njima. Neprijateljstvo proizvodi duh sveta; ono cesto dolazi na mesto telesne ljubavi. Ali i sama telesna ljubav veoma je nalik na neprijateljstvo. Samo potomak starog Ada ma sposoban je za telesnu ljubav i neprijateljstvo; i sto je u njemu zivlji stari covek, to snaznije deluju bolesti kojima je pad porazio ljubav: neprijateljstvo, zavist, ljubomora, telesna ljubav. Sluga Hristov ne moze da bude niciji neprijatelj.

Vidite kako nam Jevandjelje propisuje ljubav prema neprijateljima – ne slepu, ne nerazumnu, nego osvecenu duhovnim rasudjivanjem. Ljubav je – svetlost; slepa ljubav – nije ljubav. Slicno treba reci i o ljubavi prema prijateljima. Jevandjelje zapoveda da to bude ljubav u Hristu, kako bi Hristos bio ljubljen u bliznjem, a bliznji ljubljen kao stvorenje Bozije. Usled te ljubavi u Bogu i radi Boga, sveti ugodnici Boziji imali su ljubav jednaku prema svima, a ljubili su narocito one koji su ziveli blagocestivim zivotom, kao sto je rekao prorok David: Veoma sam postovao prijatelje Tvoje, Gospode. Ucenici su osecali vecu naklonost prema onim nastavnicima u kojima su videli narocito obilje duhovnog poznanja i drugih duhovnih darova. Nastavnici su vise ljubili ona svoja duhovna ceda kod kojih su uocavali narocitu brigu prema dobrodeteljima i narocito delovanje blagodati Bozije. Takva ljubav, koja odaje duzno postovanje ljudima prema stepenu njihove poboznosti, ujedno je i prema svima jednaka, jer je u Hristu i u svima ljubi Hrista. Jedan sasud prima vise tog duhovnog blaga, a drugi – manje. Ali blago je – jedno! 6. 449-453

Ljubav hriscanina prema Bogu je ljubav prema Hristu (1. Jn. 2,23), a ljubav prema bliznjem je ljubav prema Hristu u bliznjem: zavolevsi bliznjeg, zavolevsi ga u Gospodu, to jest po zapovestima Gospodnjim, mi sticemo ljubav prema Hristu, a ljubav prema Hristu je ljubav prema Bogu. Savez ljubavi Bozije sa ljubavlju prema bliznjem najbolje je predstavljen u poslanicama svetog apostola i jevandjeliste Jovana Bogoslova. Prema njegovom ucenju, nemoguce je zavoleti Boga, a da se prethodno ne zavoli brat. Ljubav prema bratu sastoji se u ispunjavanju zapovesti Gospodnjih u odnosu na njega (2. Jn. 1,6).

Isto ucenje objavljuje i sveti nastavnik monastva, prepodobni Antonije Veliki, koji je govorio: “Od bliznjeg zavise i zivot i smrt (duse). Dobijajuci brata, dobijamo Boga; sablaznjavajuci brata, gresimo protiv Hrista”. Prepodobni Jovan Kolov, jedan od najvecih otaca egipatskog Skita, rekao je: “Ne moze se podici dom ako se pocne odozgo, nego gradnju treba zapoceti od temelja i podizati uvis”. Upitali su ga: “Sta znaci temelj”. Odgovorio je: “Temelj je nas bliznji: treba da ga zadobijemo i pocnemo od njega. Na njemu pocivaju sve zapovesti Hristove”. Prepodobni Marko Podviznik: “Nemoguce je spasiti se drugacije, nego kroz bliznjeg”. Slicno rasudjuju i uce svi Sveti Oci; to je opste hriscansko ucenje, ucenje Crkve, ucenje Hristovo.

Obrati paznju na zadobijanje ljubavi prema bliznjem, kao na osnov tvoga zivota… Zavoli bliznjeg prema uputstvu jevandjelskih zapovesti – nikako ne prema strasti tvoga srca. Ljubav koju je Bog zasadio u nasu prirodu povredjena je padom i ne moze ispravno da deluje. Nikako joj ne dopustaj da deluje! Njeno delovanje liseno je neporocnosti i mrsko Bogu, kao oskvrnjena zrtva! Plodovi njenog delovanja su pogubni i ubistveni za dusu. Bliznjeg zavoli na slede-ci nacin: ne gnevi se na njega i ne zlopamti; ne dozvoljavaj sebi da govoris bliznjem bilo kakve prekorne, uvredljive, podsmesljive ili zajedljive reci; cuvaj mir sa njim koliko god mozes; smiravaj se pred njim; ne sveti mu se ni direktno ni indirektno; u svemu u cemu mozes da mu popustis – popusti mu; oduci se od protivrecenja i sporenja, odbaci ih kao obelezja gordosti i samoljublja; govori dobro o onima koji te ogovaraju; za zlo plati dobrim; moli se za one koji ti priredjuju razlicite patnje, uvrede, iskusenja i gonjenja (Mt. 5,21-48). Nikako, ni pod kojim izgovorom, nikoga ne osudjuj, cak i ne sudi ni o kome je li dobar ili los, imajuci pred ocima onog jedinog loseg coveka za koga treba da odgovaras pred Bogom – sebe. Prema bliznjima postupaj onako kako bi zeleo da postupaju prema tebi (Mt. 7,1-12). Iz dubine srca otpustaj i prastaj ljudima njihova sagresenja protiv tebe, kako bi i Otac Nebeski tebi oprostio tvoja bezbrojna sagresenja, tvoj strasni grehovni dug, koji moze zauvek da te gurne i zatvori u adske tamnice (Mt. 18,23-35). Nemoj da se vezujes, narocito ne bludnom strascu, za tvoga bliznjeg; pod bliznjim se podrazumeva ne samo muski, nego i zenski pol. Ako pak ustreljen djavoljom strelom ipak neocekivano budes zarazen, nemoj da klones duhom, znajuci da mi u sebi nosimo sposobnost da se zarazimo svakojakim strastima, sto se dogadjalo i velikim svetiteljima; iz sve snage se potrudi da se izlecis. Na kraju: ne povredjuj svoga brata mnogorecitoscu, praznoslovljem,  bliskoscu i slobodnim ophodjenjem s njim. Tako se drzi u odnosu prema bliznjem, pa ces naci i zadobiti Bogom zapovedjenu i Bogu ugodnu ljubav prema njemu; njome ces sebi otvoriti ulaz u ljubav Boziju. 5. 87-89

''ЉУБАВ ПРЕМА БОГУ'' СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Boga ljubi onako kako je On zapovedio da Ga ljube, a ne onako kako samoobmanuti sanjari misle da Ga ljube.

Ne padaj u zanose, ne dovodi u pokret svoje nerve, ne raspaljuj se materijalnim plamenom, plamenom tvoje krvi. Zrtva ugodna Bogu je – smirenje srca, skrusenost duha. Bog se sa gnevom odvraca od zrtve koja se prinosi sa umisljenoscu i gordim misljenjem o sebi, makar to bila i zrtva paljenica.

Gordost pokrece nerve, raspaljuje krv, budi mastu, ozivljava pali zivot; a smirenje umiruje nerve, kroti pokrete krvi, unistava mastanja, umrtvljuje pali zivot, ozivlzava zivot u Hristu Isusu.

Hoces da se naucis ljubavi Bozijoj? Udalji se od svakog dela, reci, pomisli i osecanja koji su zabranjeni Jevandjeljem. Svojim neprijateljstvom prema grehu, koji je toliko omrazen svesvetom Bogu, pokazi i dokazi ljubav prema Bogu. Sagresenja u koja ti se dogodi da po nemoci padnes, odmah leci pokajanjem. Ali bolje se trudi da ne dopustis sebi ta sagresenja, strogim bdenjem nad sobom.

Hoces da se naucis ljubavi Bozijoj? Pazljivo u Jevandjelju izucavaj zapovesti Gospodnje i trudi se da ih na delu ispunjavas, trudi se da jevandjelske dobrodetelji pretvoris u svoje navike, svoje osobine. Onome ko ljubi, svojstveno je da tacno ispunjava volju onoga koga ljubi.

Savrsenstvo ljubavi sastoji se u sjedinjenju sa Bogom; napredovanje u ljubavi povezano je da neobjasnjivom duhovnom utehom, nasladom i prosvecenjem. Ali u pocetku podviga ucenik ljubavi treba da izdrzi ljutu borbu sa samim sobom i sa svojom duboko povredjenom prirodom. Zlo koje se srodilo sa palom ljudskom prirodom i postalo za nju zakon, ustaje i vojuje protiv Zakona Bozijeg, protiv zakona svete ljubavi.

Ljubav prema Bogu zasniva se na ljubavi prema bliznjem. Kada u tebi iscezne zlopamcenje, onda si blizu ljubavi. Kad tvoje srce bude osenjeno svetim, blagodatnim mirom prema citavom ljudskom ro-du, onda si na samim dverima ljubavi.

Ali te dveri se otvaraju samo Duhom Svetim. Ljubav prema Bo-gu je dar Boziji u coveku koji je cistotom srca, uma i tela pripre-mio sebe za primanje toga dara Prema stepenu pripremljenosti biva i stepen dara, jer Bog je i u milosti Svojoj – pravedan.

Slusajuci iz Pisma da je nas Bog oganj, da je ljubav oganj i osecajuci u sebi oganj prirodne ljubavi nemoj da pomislis da je to jedan te isti oganj. Ne! Ta dva ognja su u medjusobnom neprijateljstvu i gase se jedan drugim.

Prirodna pala ljubav raspaljuje covekovu krv, pokrece njegove nerve, budi mastu; sveta ljubav hladi krv, umiruje dusu i telo, privlaci unutrasnjeg coveka na molitveno tihovanje, pogruzava ga u opijenost smirenjem i duhovnom sladoscu.

Mnogi podviznici koji su prirodnu ljubav primili kao Bo-zansku, raspalili su svoju krv i mastu. Stanje raspaljenosti veoma lako prelazi u stanje besomucnosti. Nalazeci se u stanju raspaljenosti i besomucnosti mnogi su smatrali da su ispunjeni blagodacu i svetoscu, pa su tako bili nesrecne zrtve samoobmane.

Tvrdo znaj da je ljubav u Bogu najvisi dar Duha Svetoga, a covek samo moze da cistotom i smirenjem pripremi sebe za primanje tog velikog dara, koji menja um, srce i telo.

Uzaludno se trudimo, besplodno i stetno, kada trazimo da pre vremena u sebi otkrijemo uzvisene duhovne darove: njih u svoje vreme daruje milosrdni Bog onima koji postojano, trpeljivo i smireno ispunjavaju jevandjelske zapovesti. 1. 127-130

Neki kad procitaju u Svetom Pismu da je ljubav najuzvisenija medju dobrodeteljima [vrlinama], da je ona – Bog, pocinju da se trude kako bi istoga casa u svome srcu razvili osecanje ljubavi i time prozimaju sve svoje molitve, misli o Bogu i dela.

Bog se odvraca od ove neciste zrtve. On od ljudi zahteva ljubav, ali istinsku ljubav, duhovnu i svetu, a ne izmisljenu, telesnu, uprljanu gordoscu i sladostrascem. Boga je nemoguce drugacije voleti, nego srcem ociscenim i osvecenim Bozanskom blagodacu. Ljubav prbma Bogu je dar Boziji, ona se izliva u duse istinskih slugu Bozijih delovanjem Duha Svetoga. Naprotiv, ona ljubav koja spada u nase prirodne osobine, nalazi se u stanju povredjenosti grehom koje obuhvata citav ljudski rod, celokupno bice svakog coveka, sve oso-bine svakog coveka. Uzalud cemo stremiti sluzenju Bogu i sjedinje-nju sa Bogom tom ljubavlju! On je svet i pociva samo u svetima. On je nezavisan – besplodni su ljudski napori da primi Boga u sebe, kada nema blagovoljenja Bozijeg da obitava u coveku, iako je covek – bogosazdani hram, stvoren sa ciljem da Bog obitava u njemu. Taj hram se nalazi u stanju zalosne zapustenosti i pre no sto bude osvecen potrebna mu je obnova.

Prevremena teznja covekova da razvije u sebi osecanja ljubavi prema Bogu vec predstavlja samoobmanu. Ona ce odmah udaljiti coveka od pravilnog sluzenja Bogu i dovesti do razlicitih zabluda, a okoncace se povredom i pogibijom duse. 2. 52-53

Stepen nase ljubavi prema Bogu narocito jasno vidimo prilikom molitve, koja sluzi kao izraz ove ljubavi i u otackim delima je sasvim pravilno nazvana ogledalom duhovnog napretka. Kada prilikom molitve stalno upadamo u rasejanost – to sluzi kao pokazatelj da se nase srce nalazi u ropstvu zemaljskih strasti i briga koje mu ne dopustaju da se u potpunosti ustremi ka Bogu i prebiva sa Njim. Pazljiva molitva pokazuje da je nase srce raskinulo niti privezanosti za svet te da se stoga vec slobodno usmerava ka Bogu, da se priljubljuje uz Boga, da se navikava na Boga. Prelazak sa rasejane na pazljivu molitvu, ili od ljubavi prema svetu ka ljubavi prema Bogu zahteva mnogo vremena, mnogo truda i napora, mnogo pomo-ci. Potrebna je pomoc posta, potrebna je pomoc celomudrenosti i cistote, potrebna je pomoc nesticanja, pomoc vere, smirenja, milosti, pomoc Bozanske blagodati. Uz zajednicko dejstvo svih pomenu-tih potpora srce uspeva da se otrgne od ljubavi prema svetu; oslobodjen nevidljivih okova pada i ogrehovljenosti, covek se citavim svo jim bicem ustremljuje ka Bogu. Poznavsi uzvisenost i blazenstvo tog stanja, on se trudi da sto cesce prebiva u njemu. Ljubav Bozija mu opitno dokazuje svoje prisustvo u njemu, a on svoju ljubav prema Bogu dokazuje pazljivom i postojanom molitvom, koja nije razbijena pomislima o predmetima i delima prolaznog sveta. 4.260-261

ПРИРОДНА ЉУБАВ СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Ljubav prirodna

Nasa prirodna ljubav povredjena je padom; nju je potrebno umrtviti – to zapoveda Hristos – i iz Jevandjelja pocrpsti svetu ljubav prema bliznjem, ljubav u Hristu.

Pred Jevandjeljem je bezvredna ljubav koja nastaje usled pokreta krvi i telesnih osecanja. Uostalom, kakvu bi vrednost ta ljubav i mogla da ima, kada se prilikom raspaljivanja krvi zaklinje da ce poloziti zivot za Gospoda, a posle nekoliko casova, kada se krv ohladi, kune se da Ga ne poznaje? (Mt. 26,33,35,74).

Jevandjelje odbacuje ljubav koja zavisi od pokreta krvi, od osecanja telesnog srca. Pad je potcinio srce vlasti krvi, a posredstvom krvi i vlasti kneza ovoga sveta. Jevandjelje oslobadja srce od tog ropstva i nasilja, i dovodi ga pod rukovodstvo Duha Svetoga.

Duh Sveti nas uci da sveto ljubimo bliznjega. Ljubav, zapaljena i  podstaknuta Duhom Svetim predstavlja – oganj. Tim ognjem gasi se oganj prirodne, telesne ljubavi, povredjene padom u greh. “Ko govori da je mogudje imati i jednu i drugu ljubav, obmanjuje sam sebe” – rekao je sveti Jovan Lestvicnik.

Koliko je pala nasa priroda! Onaj ko je po prirodi sposoban da vatreno ljubi bliznjeg, sada treba narocito da prinudi sebe kako bi ga ljubio na nacin koji zapoveda Jevandjelje. Najvatrenija prirodna ljubav lako se pretvara u odbojnost, u nepomirljivu mrznju.

U kakvim je ranama nasa prirodna ljubav! Kako tesku ranu na njoj predstavljaju strasti! Srce obuzeto strastima sposobno je za svaku nepravdu, za svako bezakonje, samo da bi udovoljilo svojoj bolesnoj ljubavi. Prirodna ljubav pruza onome ko ljubi samo zemaljsko, a o nebeskom i ne razmislja Ona ratuje protiv Neba i Duha Svetoga, jer Duh zahteva raspinjanje tela. Ona ratuje protiv Neba i Duha Svetoga, jer se nalazi pod vlascu lukavog, necistog i poginulog duha 1.121-122

Pogledaj predmete tvoje ljubavi: oni ti se strasno dopadaju? Tvoje srce je privezano za njih? Treba da ih se odreknes.

Ovo odricanje od tebe zahteva Gospod, Zakonodavac ljubavi, ne zato da bi te lisio ljubavi i ljubljenih, nego da bi ti, odbacivsi telesnu ljubav, oskvrnjenu primesom greha, postao sposoban za pri-manje duhovne ljubavi, ciste i svete, koja je – najvise blazenstvo.

Onaj ko je osetio duhovnu ljubav, sa gadjenjem ce gledati na telesnu, kao na nakazno izopacenje ljubavi.

Kako covek da se odrekne predmeta ljubavi, koji kao da su mu prirasli za samo srce? Reci za njih Bogu: “Oni su, Gospode, Tvoji; a ja – ko sam? Slabo i sasvim beznacajno stvorenje. Danas jos lutam zemljom i mogu da budem za nesto koristan svojim ljubljenima, a sutra mozda isceznem sa lica zemlje, i za njih postanem – nista! Hteo ja to ili ne, smrt dolazi, dolaze i druge okolnosti, nasilno me odvajaju od onih koje sam smatrao svojima, i oni vise – nisu moji. Oni ustvari nisu ni bili moji; postojao je nekakav odnos izmedju mene i njih; zavaravajuci se tim odnogom, ja sam ih nazivao i smatrao svojima. Da su zaista bili moji – zauvek bi mi pripadali.

Stvorenja pripadaju samo Tvorcu: On je njihov Bog i Vladika. Dajem Ti Tvoje, Gospode moj: pogresno i uzalud prisvajao sam ih sebi”.

Za njih je sigurnije da budu Boziji. Bog je vecan, sveprisutan, svemoguc, bezmerno dobar. Onome ko je Njegov, On Sam je siguran i najpouzdaniji Pomocnik i Pokrovitelj.

Bog Svoje daje coveku: i ljudi coveku postaju svoji – po telu privremeno, a po duhu zauvek – onda kada Bog izvoli da mu podari taj dar.

Istinska ljubav prema bliznjem zasnovana je na veri u Boga: ona je – u Bogu. Da svi jedno budu – obracao se Spasitelj sveta Ocu Svome – kao Ti, Oce sto si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u Nama jedno budu (Jn. 17,21).

Smirenje i predanost Bogu ubijaju telesnu ljubav. Ona, dakle, zivi umisljenoscu i neverovanjem. Tvojim ljubljenima cini sto mozes – ono sto je korisno i sto dozvoljava zakon; ali uvek ih predaj Bogu, pa ce se tvoja slepa, telesna i nagonska ljubav malo-pomalo pretvoriti u duhovnu, razumnu i svetu. A ako je ta tvoja ljubav strastvena i protivzakonita, onda je odbaci kao gadost.

Kad srce nije slobodno – to je znak strastvenosti. Kad je tvoje srce zarobljeno – to je znak bezumne, grehovne strasti.

Sveta ljubav je cista, slobodna, sva u Bogu. Ona je – delovanje Duha Svetoga u srcu, po meri njegovog ociscenja.

Odbacivsi neprijateljstvo, odbacivsi strastvenost, odrekavsi se telesne ljubavi, zadobij ljubav duhovnu: ukloni se od zla i cini dobro (Ps. 33,15). 1. 124-125

Istinska ljubav je stroga i posto se pokazuje na delu, njoj nije potrebna maska ljubaznosti i dodvoravanja, kojima se obavezno prikriva samoljublje kako bi obmanulo bliznje. 6. 678

''ЛОГИКА'' СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

Logika ovoga sveta kvari duhovnu osetljivost

Sveti Oci su sve sagledavali duhovnim, bozanskim ocima. Svetootacki spisi su pisani Duhom Bozjim, i Duh Bozji je taj koji tumaci Svete Oce. Danas nema cesto ovoga Duha Bozijeg, da bi se razumeli spisi Otaca. Sve se gleda ocima ovoga sveta, i nista se drugo ne vidi. Nema dobrih dela koja daju veru i ljubav. Arsenije Veliki[2] je stavljao bosiljak u vodu i nije je menjao, tako da je voda mnogo mirisala. A sta cemo mi razumeti o toj ustajaloj vodi! “Ma ne razumem ovo”, kazu ti. Ne zaustavlja se da vidi ima li tu jos nesto, nego dobacuje zato sto ne razume!

Kada se umesa logika, nista ne moze da se razume – ni Jevandjelje ni Sveti Oci. Duhovni osecaj se kvari, i Jevandjelje i Oci postaju coveku nekorisni, tako da on dolazi do toga da kaze: “Tolike godine se ljudi nepravedno pate podvizavanjem, postom, itd!” Ovo je bogohuljenje. Dodje jednoga dana jedan monah u Koliviju automobilom. “Dete moje, rekoh mu, sta ce tebi automobil? Ne ide to!” “Zasto starce”, rece mi. Zar ne pise u Jevandjelju: “sto puta vise primice i nasledice zivot vecni? (Mt. 19, 29)” Ovo, “sto puta vise primice”, rekao je zato sto je zeleo da ima. Ali, na monaha se odnosi ono sto kaze Apostol Pavle da: “nista nemajuci sve poseduju”. Monah, dakle, nema nista, ali moze da raspolaze tudjim vrednostima, zato sto mu veruju radi njegovih vrlina. Mi monasi ne treba da imamo! Vidite kako se uz pomoc logike moze doci do pogresnih tumacenja? Imajte uvek na umu da, ako se covek ne posveti ( = ocisti od greha), ako ne dodje bozansko prosvetljenje, svako tumacenje koje ce dati bice uvek smutno.

Upitase me jednom: “Zbog cega Presveta /Bogorodica/ nije ucinila cudo na Tinu, i Italijani razvalise brodic “Eli” na dan njenog spomena?” A Presveta je tamo ucinila i vece cudo. Unistavanje brodica “Eli” izazvalo je srdzbu Grka. Grci su shvatili da Italijani nista ne postuju i razljutili su se, i zatim su ih proterali vicuci “napolje”. Da nije tako bilo, Grci bi rekli: “I ovi /Italijani/ su religiozni, oni su nasi prijatelji”. Ne bi razumeli bezboznost Italijana. A sada dolaze ovi sa svojom logikom i govore: “Zasto Presveta nije ucinila cudo?” I sta da im kazes?

A drugi pitaju: “Zar su u Vavilonu, kada su u pec bacili trojicu mladica, zaista merili vatru, i izmerili da je bila cetrdeset devet lakata?” Pa kada je vatra isprva bila sedam metara visoka, dodali su jos materijala za lozenje da bude sedmostruko veca. Zar sedam puta sedam ne daje cetrdeset devet? Vidis li kako su znali kolika je vatra? Ovde vidis jedan racionalizam, jednu bezumnu logiku, koja je na koncu odvojena od stvarnosti. Neki od danasnjih teologa zamajavaju se i ovakvim pitanjima. Tako, na primer, pitaju: “Da li su se demoni koji su bacili krdo svinja u more udavili? (up. Mt. 8, 32)” A znacenje je da su otisli od coveka. Sta se tebe tice sta je bilo? Bolje pazi da demoni tebe ne posednu, i nemoj se brinuti o tome gde se sada nalaze oni demoni.

- Starce, neki pokusavaju da usaglase Jevandjelje sa ljudskom logikom. Tumace Jevandjelje logikom ovoga sveta bez ikakvog zazora.

- Jevandjelje i logika ovoga sveta ne mogu da se usklade. U Jevandjelju je ljubav. U logici ovoga sveta je interes. Jevandjelje kaze: “ako te ko neko potera jednu milju, idi sa njim dve ( up. Mt. 5, 41)”. Gde je tu logika? To je skoro ludost! Zbog toga oni koji pokusavaju da Jevandjelje usklade sa logikom ovoga sveta cine jednu ruzno zamesateljstvo. Postoje, primera radi, razlicite grupe koje se bave filantropskim radom. Oni, tako saznaju da je neko postradao, da je osiromasio i da mu je potreban novac. “Pomoci cemo mu, ali da se prvo uverimo da li mu je novac zaista neophodan”. I onda idu dva tri puta da ga posete, da se uvere da li mu je pomoc zaista potrebna. I ako, pretpostavimo, vide da ima nekoliko fotelja u sobama, kazu: “E, pa on ima toliko fotelja u tim sobama! Posto ima toliko namestaja, pomoc mu nije potrebna”. I ne daju mu pomoc. Oni, medjutim, ne razumeju da je taj covek gladan. Jer, kada neko osiromasi, to ne znaci da se istog casa promeni i njegova odeca. Otkud znas da taj namestaj nema od ranije, a jos niko do sada nije dosao da ga kupi? A moze biti, da mu je to poklonio neko ko je saznao sa siromastvo njegove porodice. Takvi dobrotvori se kriju iza logike i vrse smutnje, a Jevandjelje ostaje van njihovog zivota. Ljudi gledaju na stvari spoljasnje, i zato sve pogresno tumace.

- Starce, logiku i ljudsko razmisljanje koje imam, osecam kao zapreku za napredak u duhovnom rasudjivanju.

- To zaista i jeste prepreka za duhovni napredak, jer tada odlazi blagodat Bozija. Covek tada ostaje bez pomoci Bozije, padne i razbije nos. Ljudsko sudjenje i rasudjivanje su, po pravilu, nepravedni. Rasudjivanje Bozije jeste ljubav, dugotrpljenje, podsticanje. Bakterija koja izaziva tvoju duhovnu bolest je to sto stvari istrazujes ljudskom logikom. Delotvoran lek su dobre misli. Kada covek skrece desno, ima dakle, dobre misli, a raste i sposobnost njegovog srca. Stoga, ako mnogo koristis razum, neophodno je da dobro pazis na svoje pomisli, jer i zakljucci do kojih svojim umovanjem dolazise jesu ljudski a ne duhovni i osveceni.

- Starce, zasto tako cesto padam u osudjivanje?

- U tebi je Pravo koje studiras, i zato osudjujes. Mnogo puta odredjene studije ili neko zanimanje, na izvestan nacin stvaraju jednu suvu logiku. Logika je cesta bolest onih koji umuju. Ona je sustina bolesti. Ako imas srca, logika ide mnogo ispred tvog srca.

Ima mnogo onih koji imaju veliku moc misljenja i koji rasudjuju sa egoizmom, i koji nista ne primaju. Sve traze od drugih ali ne i od sebe. Sami ostaju u svojim nemocima a druge osudjuju. Zaista je to veoma cudno! Spolja su uobliceni, napravili su jednog spoljasnjeg coveka punog licemerja i u sebi nemaju ni traga od prostodusnosti. To i jeste razlika izmedju evropskog i jelinskog duha. Kada kazem “jelinskog” mislim na duh Pravoslavlja. Kod evropljanina nikad ne mozes da shvatis kada mozes, a kada ne mozes da mu se priblizis. Uvek kaze “dobro dosli” sa lazljivim osmehom. Dok Jelina mozes da razumes. Radostan je? To i pokazuje. Hoce da te prevari? I to pokazuje, pa i to uvidjas.

- Kako biva kriv, onaj ko lako osudjuje ljude, stvari ( = dogadjaje) i vlasti ( – drzavne)?

- Samo se krecete u sferi logike, sluzite se samo svojim mozgom, a ovo je posledica toga. Dobro je za one koji imaju otvoren um, da Bog uzme ventil pa da ga malo okrene. Koliko se um vise isprazni, toliko vise blagodat ispunjava coveka. Kada kazem um, mislim na ljudsko rasudjivanje, na egoizam, na samouverenost. U onom momentu, medjutim, kada neko shvati da ne rasudjuje ispravno i kada kaze: “Rasudjujem na nacin ovoga sveta, moje rasudjivanje nema bozanskog prosvetljenja i stoga cu pogresiti. Zato ne treba da koristim to moje rasudjivanje” – tada ga Bog prosvetljuje, i tada moze ispravno da rasudjuje sta je pravo.

Pametnim ljudima iskusenje ne dolazi kao ocigledno osudjivanje. Kada covek u sebi ima ljudske elemente, on sudi ljudski i cini zlodelo. Covek treba da se udalji od tog ljudskog elementa, da bi se njegov sud postao bozanski. Sud ovoga sveta je krivi sud. Kolike samo nepravde bivaju! Jednom prilikom za Pashu, nakon Svete Vaskrsnje Liturgije, sedosmo malo u jednu kucicu da pojedemo sir i jaje. Pored mene je sedeo jedan monah koji je bio vodic mazgi, i koji je donosio drva. Gledam ga, stavlja u svoj cosak ono sto mu je ponudjeno. “Jedi”, rekoh mu. “Dobro, dobro, jescu”, rece mi. Gledam ga posle, opet ne jede. “Jedi, opet ti govorim. Danas je Pasha.” “Blagoslovi starce, rece mi, “ja, kad se pricescujem, ne jedem do dva popodne”. Od prethodnog dana posti (tj. ne jede – prim. prev.) a jesce tek popodne! Vidis sta on cini radi blagocestivosti? A drugi mogu da ga smatraju obicnim mazgovodcem.

Covek je tajna! I ako te primoravaju da sudis, razmisljaj: “Da li je ovaj sud bozanski, ili je pun pristrasnosti?” Da li je to nesebicno ili puno samovolje? Nemojte imati poverenja u sebe niti u svoj sud. U tom sudu ima mnogo egoizma. Mene su postavili da sudim o jednoj stvari, i iako to nisam hteo, primorali su me. I kada sam stao na molitvu, posto sam sa nesebicnoscu i nepristrasnoscu sudio, nisam osecao onu sladost kao drugim prilikama. Nije me uznemiravala moja odluka o tom pitanju, nego to sto sam sudio kao covek. Koliko je cesto nas sud prevaran i koliko su tu cesto prisutni ljudski kriterijumi! Mnogo je drskosti u sudjenju. Sud pripada Bogu. To je strasno! I nije vazno, ako onaj ko sudi ima i dobru nameru. Vazno je sta je u njegovom sudu.

Potrebno je mnogo rasudjivanja. Prirodno, svi mi imamo neko rasudjivanje, ali na zalost, mnogi od nas ga ne primenjuju na sebi samima, nego na bliznjima svojim. To rasudjivanje koje imamo, pomucujemo sudjenjem i osudjivanjem i zahtevom da se drugi poprave, dok je u stvari to trebalo da zahtevamo samo od sebe, posto ne uzimamo dovoljno ucesca u duhovnoj borbi i u odsecanju sopstvenih strasti, kako bi se dusa nasa oslobodila i kako bi uzletela na Nebesa.

''СВЕТСКО ОБРАЗОВАЊЕ И ЗНАЊЕ'' СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

SVJETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE

Mudar covek je ociscen covek

Kada covek ne izostrava svoj um Bogom, nego ga izostrava zlobom, prima u sebe djavola. Bolje bi mu bilo da je izgubio pamet, jer bi tako barem imao olaksanje na dan Suda.

- Starce, razlikuju li se prostota ( = neznalastvo) i lukavstvo?

- Da, kao lisica od sakala. Sakal, kada nesto vidi, on to i pozeli, i zurno ide da to uzme. Lisica ce, pak, prvo primeniti lukavstvo, a potom ce otici da uzme ono sto je htela.

- Moze li neko, starce, da lukavost smatra za mudrost?

- Da, moze, ali ako ispita samoga sebe, shvatice sta je lukavstvo a sta je mudrost. Ima i spisak, pomocu koga to moze da razume. Koji su darovi Duha Svetoga? ljubav, radost, mir, itd. Da li je ono sto ima u sebi, ima sa tim veze? Ako nema, onda je to nesto satansko, onda je njegova mudrost iskvarena

Mudar covek je onaj koji se procistio, koji je ociscen od strasti. Onaj ko je osvetio svoj um, taj je zaista mudar. A ako mu um nije ociscen, mudrost mu uopste ne koristi. Pogledajte novinare, politicare – mudri su. Ali mnogi od njih, zbog toga sto nemaju osveceni um, kada govore mudre stvari, govore i bezumnosti. Od velike mudrosti govore velike bezumnosti! Ako covek ne usavrsava svoj um, djavo ga iskoristi. Ako ne usavrsava svoj um u pravcu cinjenja dobra, djavo ga iskoristi za zlo.

- Ako, dakle, covek ne usavrsava svoj um, time djavolu otvara mogucnosti?

- Ako ga ne usavrsava, sve te mogucnosti se same otvaraju. Ako covek ne dela duhovno, postaje nepostojan u dobru, i on sam, a ne djavo, cini zlo. Tako je neko, na primer, mudar, ali ne dela umom svojim vec lenjstvuje. A ako ne koristi svoj um, kakve koristi ima od toga sto je mudar?

- Moze li neko da bude mudar, ali da njime vladaju strasti, pa ne moze svoju mudrost pravilno da koristi?

- Kao prvo, treba paziti da se ne veruje sopstvenom umu, jer, ako je covek duhovan pa veruje svom umu – prelastice se, a ako je od ovoga sveta – poludece. Ne treba da veruje svom razumu. Treba da pita, da se savetuje, da osvecuje svoju mudrost. I uopste, covek treba da osvecuje sve sto ima. Ako je mudrost osvecena, ona pomaze pri svakom rasudjivanju. Ako je neko mudar, ali njegova mudrost nije osvecena, on ne moze duhovno da rasudjuje. Neko moze, zbog svoje prirodne prostote, da nekog varalicu smatra za svetitelja, i da neki bezobrazluk smatra za blagocestivost. Kada se, pak, mudar osveti, postaje veoma razborit.

- Starce, kako se mudrost osvecuje?

- Da bi se covek osvetio, ne treba da od lukavog ( = djavola) primi poruke, niti da razmislja lukavo, vec da sve cini sa dobrotom i prostodusnoscu. Tako dolazi duhovna jasnoca, bozansko prosvetljenje, i tada covek sagledava srca ljudi, i ne donosi ljudske zakljucke.

- Starce, da li je rasudjivanje povezano sa znanjem?

- Rasudjivanje dolazi od bozanskog prosvetljenja. Neko moze da cita Oce, da pravilno zna odredjene stvari, da se podvizava i da se moli. Rasudjivanje, medjutim, dolazi od bozanskog prosvetljenja, i to je sasvim druga stvar.

- Da li je svet, starce, nekada bi bolji?

- Nije bio bolji, ali su ljudi nekada imali prostodusnost i dobro razmisljanje. Danas ljudi na sve gledaju sa lukavstvom, jer sve mere umom. Evropski duh je doneo mnogo zla. Taj duh je ono sto sakati ljude. Ljudi bi danas bili u mnogo boljem duhovnom stanju, jer su skolovaniji i mogli bi da se sporazumeju. Medjutim, naucili su ih ateizmu, i svemu satanskom, tako da su vec na samom pocetku skrenuli sa puta i ne mogu da se sporazumeju. Nekada, nisi mogao da se sa nekim razumes, jer iako je bilo blagocestivosti,[1] nije bilo ni obrazovanja. Secam se, jedan kaludjer se jednom prilikom, kada je cuo da se pominje “Grigorije, Papa rimski”[2], sablaznio i pobegao iz Crkve, jer je pomislio da pominju rimskog Papu! Vidis li sta cini neznanje! Neznanje je strasna stvar. Najgore zlo cine oni koji u isto vreme imaju u sebi i blagocestivosti i onoga sto je skodljivo. Takvi, bez da ispitaju stvari, stvaraju probleme.

Znanje bez bozanskog prosvetljenja je propast

Ako se ljudi u brzini svoga razmisljanja na trenutak zaustave, njihov um ce se odmoriti, ali ce im se i bozanska blagodat lako pribliziti. Znanje bez prosvetljenja je propast. Ako se neko trudi na duhovnom planu, ako se podvizava, tada ga Bog i prosvetljava. Tada on ima bozansko prosvetljenje, bozanska iskustva, i nema svoje sopstvene misli, pa zato i vidi daleko. Onaj ko je kratkovid, izbliza dobro vidi stvari, ali na daljinu ne vidi. A onaj ko nije kratkovid, videce malo dalje, ali i ovo jos nista ne govori. Jer telesnih ociju je jedan par, a duhovnih ima mnogo.

Oni koji su se udaljili od Hrista, odbacuju bozansko prosvetljenje, jer odbacuju sunce kao nesto bezumno, i odlaze tamo gde sunca nema. Kao posledica toga javlja se duhova prehlada i bolest. Ako se covek ne osveti, ako ne dodje bozansko prosvetljenje, ako je ostalo znanje i ispravno – na ovo mislim – to je samo jedan racionalizam i nista vise od toga. Ako nedostaje bozansko prosvetljenje, i ono sto ce ljudi reci, i ono sto ce napisati, nece im pomoci. Pogledajte kako Psaltir, koji je ispisan bozanskim prosvetljenjem, ima veliku dubinu! Sakupi, ako zelis, sve teologe i sve filologe, i videces da jedan psalam sa takvom dubinom ne mogu da sastave! David je bio nepismen, ali mozes jasno da vidis kako ga je vodio Duh Bozji.

I Crkva je danas u teskobi, jer nedostaje bozansko prosvetljenje, i svako radi kako hoce. Ulaze i ljudski elementi od kojih nastaju strasti koje kasnije koristi djavo. Zbog toga ne bi trebalo da vlast traze ljudi kojima vladaju njihove strasti.

- Dakle, ljudi treba neprestano da traze bozansko prosvetljenje?

- Da, jer drugacije, resenja do kojih dolaze nastaju dejstvom uma. Tako se kasnije stvaraju smutnje. Skupstine, paraskupstine… A zlo je u tome sto nisu prepoznali ono sto je prethodno bilo u njima samima. Jer ako mi u sebi samima imamo neko ispravno znanje, zasto takvog znanja ne bi bilo i kod ostalog sveta? Kada covek sebe spozna smireno, biva prepoznat i od ljudi. Ako neki spoznaju same sebe, spoznace i rugobu svoju i vise uopste nece govoriti.

Jednom prilikom mi neko rece. “Nema ni jednog pravoslavnog da predstavlja pravoslavlje van njega samog, na skupovima, itd”. I tako je govorio, govorio, govorio, prekorevajuci. “Prorok Ilija”, rekoh mu, “kada ga Bog upita: sta trazis Ilija na Horivu, on odgovori: ostadoh sam. Tada mu Bog rece: “Ostavih sebi sedam hiljada koji nisu preklonili kolena pred Vaalom”. Sedam hiljada ljudi bilo je verno Bogu, a prorok Ilija rece: “Ostah sam!” I ti tako prekorevas, iako postoje toliki verni! … Ko je nas Pantokrator ( = Svedrzitelj)? Da li je On Svedrzitelj u gradjevini koja ima ostecenja od zemljotresa, i mi razmisljamo sta da radimo da je spasemo da ne padne, pa zovemo arheologe da je podupru?” “Ali tamo u Americi nema nikoga”, rece mi. “Ali je sam upoznao toliko vernih iz Amerike”, rekoh mu. “Da, ali katolici deluju lukavo”. “Ali katolici sami, ostavljaju papizam i prelaze u pravoslavlje. Dobro, kada je Patrijarh Dimitrije isao u Ameriku, zar ti isti katolici nisu vikali: “Patrijarh je istiniti hriscanin, a papa je trgovac”? Zar nisu to katolici govorili sa gnevom? Zasto onda govoris o tome da katolici zele da prevare Pravoslavne, da ih promene, itd? Gde je Bog? Zar djavo moze uspeti?”

Na zalost, zapadni racionalizam je uticao i na istocne pravoslavne predstojatelje, i tako se nasao i u telu jedine Istocne Pravoslavne Crkve Hristove, dok je on sav u stvari na Zapadu koji u njemu gleda kao na vladaoca sveta. Ako se na Zapad pogleda duhovno, svetloscu Istoka, svetloscu Hristovom, tada ce se videti zalazak Zapada, koji malo po malo gubi svetlost mislenog Sunca, Hrista, i koji napreduje ka dubokom mraku. Skupljaju se i saboruju[3] i dogovaraju se o stvarima o kojima ne treba raspravljati, o kojima ni Sveti Oci nisu raspravljali toliko vremena. Sve je ovo od lukavoga, kako bi vernima dotuzilo i kako bi se sablaznili, i kako bi ih gurnuli – jedne u jeres a druge u raskol, i kako bi time djavo zaradio. O, o… muce i usloznjavaju zivot ovi ljudi!

I kuda vodi sve ovo? Niko se ne bavi duhovnim delanjem, nego umislja da je duhovan covek i govori bezumnosti. Jedno dete sa prirodnom cistocom uma i sa malim znanjem koje ima, reci ce ti ispravne stvari. Nasuprot tome, neko sa velikim obrazovanjem, sa umom zamucenim demonskim iskustvom koje je primio, govori ti najvece bezboznosti.

Onaj ko stalno izostrava svoj um znanjem, a zivi udaljeno od Boga, na koncu razdvaja svoj um na dva dela. Jedan deo ce malo po malo sam propasti, a drugim ljudi pribegavaju potpuno ljudskim resenjima. Ljudsko znanje, kada se osvecuje, postaje bozansko i tada je od pomoci. Drugacije je sa ljudskim suceljavanjima, umom, logikom ovoga sveta. Cisti um je kao koristiti lepak za gvozdje. A magnet privlaci metale, i ovaj prijanja, ali se ne lepi.

To je danasnji svet. Na sve stvari se gleda suvom logikom. Ova logika je katastrofalna. Zar nije receno da “znanje nadima” (1 Kor. 8, 2). Ako nema bozanskog prosvetljenja, znanje nicemu ne koristi, nego donosi propast.

Nauka treba da se razvija duhovnim zivotom

Svako zlo potice od uma, onda kada se um stalno zabavlja jedino naukom i kada je sasvim odvojen od Boga. Zbog toga ovakvi ljudi i ne nalaze svoj unutrasnji mir i ravnotezu. Nasuprot ovome, kada se um krece oko Boga, ljudi koriste i nauku za staranje o svojoj unutrasnjosti, i za dobro sveta, jer je tada um osvecen.

- Dakle, starce, nauka nije od pomoci coveku?

- Nauka mnogo pomaze ali i mnogo zamucuje. Iako nauka poznaje duse sa najvecom jasnocom, malo o njima zna. Oni koji su svoj um prvo zamutili naukom, pa ga blagodacu Bozijom razbistrili, tada, svakako imaju vise alata za svoj posao. Ali ako pak nisu osvetili svoj alat – ako nisu osvetili znanje – mogu da ga koriste jedino za svetska, ali ne i za duhovna dela. No oni svoj um brzo osvecuju, ako u njega udje doba ustreptalost. Oni koji se posvete unutrasnjem obrazovanju, obrazovanju duse, i koji koriste i spoljasnje obrazovanje za unutrasnje, oni se brzo duhovno preobrazavaju. Ako se duhovno vezbaju, tada su u stanju da mnogima pomognu, jer ih oslobadjaju straha od muka, i vode ih rajskom blazenstvu. Ovi ljudi Bozji, mogu u mnogim slucajevima da imaju malo skole, ali da mnogo pomazu, jer imaju mnogo blagodati iako nemaju mnogo papira (= diploma). Svet je ispunjen grehom i potrebno mu je mnogo molitve i iskustva. Novcanice su ispisane mnogim slovima, ali njihova vrednost zavisi od toga kakvo pokrice ima onaj ko ju je izdao. Tako je potrebno mnogo se truditi i kada je u pitanju “rudnik” duse.

Secam se jednog starcica u Manastiru Esfigmenu, koji je bio toliko prost (=neobrazovan) da je i za Vaznesenje mislio da je kakav svetac. On nacini jednu metaniju i rece: “Svetitelju Bozji, zastupi nas”! Jednom jedan brat bese bolestan, a on nije imao sta da mu da da pojede. Silazio je penjao se uz stepenice, pa otvori prozor koji gleda na more, ispruzi ruke prema moru i rece: “Sveti Vaznesenje, daj mi jednu ribicu za brata”. I odmah – o, cuda – jedna vrlo velika riba iskoci iz mora pravo u njegove ruke. Oni koji su to posmatrali, bili su zaprepasceni. On ih pogleda i samo se nasmeja, kao da im govori: “Sta ste cudno videli?” Mi imamo znanje, znamo kada se koji svetitelj proslavlja, kako je neki drugi mucenicki postradao. Znamo kada je praznik Vaznesenja, gde se ono i kako dogodilo, medjutim ne mozemo ni jednu takvu ribu da dobijemo! To je ta cudesnost duhovnog zivota, koju oni, koji logiku traze samo u sebi samima, a ne u Bogu, ne mogu da razumeju, jer imaju jedino znanje ovoga sveta, koje je sjedinjeno sa duhovnim bolestima ovoga sveta, a Duha Svetoga nemaju.

Duh Sveti ne silazi mehanicki

Rec uma ne menja duse, jer je telesna. Rec Bozija, koja se radja od Duha Svetoga, ima bozanske energije i menja duse. Duh Sveti ne silazi na neki mehanicki nacin – zbog toga teologija nema nikakva posla sa nekim cisto naucnim duhom. Duh Sveti Sam silazi, kada u coveku naidje na odgovarajuce pretpostavke. A duhovna pretpostavka je da ukloni rdju sa svog duhovnog uzeta, da bude dobar vodic, da primi struju duhovnog prosvetljenja, i da tako postane duhovni naucnik, teolog. Kad kazem “teolog”, mislim na one teologe koji imaju teolosko pokrice, i cija diploma tako ima vrednost. Ne mislim na one koji imaju samo papir bez ikakvog pokrica, i cija je diploma nalik novcu neke nepostojece zemlje.

Um se cesto godinama zamara, kako bi naucio jedan ili dva strana jezika. U nase vreme mnogi ljudi znaju strane jezike, ali ovi jezici nemaju nikakve veze sa jezicima Svete Pedesetnice, jer zivimo u velikom Vavilonu. Veliko je zlo kada se teologijom bavimo samo pomocu naseg uma, i kada nas um predstavljamo kao prisustvo Duha Svetoga. Ovo se naziva “mozgologija” (εγκεφαλολογια) koja radja Vavilon, dok u teologiji postoje mnogi jezici, mnogi darovi ( = harizme), ali su svi jezici u saglasnosti, jer je jedan Gospodar njihov, Duh Sveti Pedesetnice, a jezici su ognjeni.

- Starce, zar ne govori tropar da Duh Sveti “stalno pruza…”?[4]

- Da, pruza, ali tamo gde je prisutan. A ako nije prisutan, kako da pruza? Vrednija je jedna rec iskusnog i smirenog coveka, koja sa bolom izlazi iz dubine njegovog srca, nego mnoge reci mudrog spoljasnjeg coveka, koje, spretnoscu jezika izlaze brzo, i od koga dusa nema koristi, jer je takav jezik telesan i nije ognjeni jezik Svete Pedesetnice.

Osvetimo jezik

Dobar je jezik, dobro je i obrazovanje, ali ako nisu osveceni, stetni su i vode u propast. Dodjose jednom u Koliviju, neki studenti optereceni knjigama i rekose mi: “Dosli smo, starce, da razgovaramo o Starom Zavetu. Zar Bog ne dopusta znanje?” “Koje znanje?” – rekoh im. “Ono koje se stice umom?” “Da”, rekose. “To znanje, rekoh im, moze te odvesti do meseca, ali te nece odvesti Bogu”. Dobre su snage koje postoje u nasem mozgu i koje mogu coveka da podignu do zvezda, sa velikim troskovima goriva itd… Ali, od ovoga su bolje duhovne snage, koje coveka uspinju do Boga, sto i jeste njegovo naznacenje. Ove snage uzdizu coveka do Boga sa malo goriva, sa jednim naprstkom. Jednom sam jednog Amerikanca, koji je dosao u Koliviju, upitao: “Kako ste vi uznapredovali, posto ste tako veliki narod?” “Isli smo na mesec”, odgovori mi. “Koliko je daleko?”, upitah ga. “Recimo, pet stotina hiljada kilometara”, rece. “Koliko ste stotina miliona potrosili da biste isli na mesec’?” Od 1950-te do sada potrosili smo ogromne kolicine dolara”. “A do Boga, jeste li dosli?”, upitah ga. “Koliko daleko je Bog?” “Bog je, rece mi, veoma daleko”. “Mi, rekoh mu, sa jednim naprstkom (, tj. sa beznacajnim materijalnim troskovima – prim. prev.) idemo do Boga!”

Prirodno znanje nam pomaze da steknemo duhovno znanje. Ako, medjutim, covek ostane samo pri prirodnom znanju, ostaje pri onome sto je prirodno i ne uspinje se ka Nebeskom. Ostaje dakle, u zemaljskom raju, sazdanom izmedju Tigra i Eufrata[5] i raduje se prirodnim lepotama i zivotinjama, ali se ne uspinje nebeskom Raju, da se raduje sa Andjelima i sa Svetima. Da bismo se uspeli u nebeski Raj, neophodna je vera u Domoupravitelja Raja, neophodno je da Ga ljubimo, da spoznamo svoju gresnost, da se smirimo, da Ga upoznamo i da sa Njim molitveno govorimo, da Ga proslavljamo i kada nam pomaze i kada nas kusa.

- Starce, da li je nekome ko prebiva u pokajanju, u postu, u podvigu, potrebno da izucava i dogmatiku, teologiju, itd?

- Kada neko ima elementarno obrazovanje, bavljenje time mu moze pomoci. On, medjutim, ne tezi tome da stekne znanje, da se pokaze mudar ili da govori mudrosti, nego da sebi pomogne. Ako neko nastoji da se osveti, ako da Bog, dolazi blagodat i prosvetljuje ga. A unutar toga moze biti i dogmatike i teologije, jer takav zivi tajne Bozije. A neki drugi moze da bude prostodusan, i da ne zeli da nauci nesto vise, nego se zadovoljava onim sto mu je Bog dao.

- Ako smo u manastiru (tj. ako smo se zamonasili – prim. prev.), a jos uvek zelimo znanje ovoga sveta, sta to znaci?

- Znaci da nemamo znanje. “Poznajete istinu i istina ce vas osloboditi”.[6] Kada se covek smirava i prosvetljuje, tada se osvecuje i um njegov, kao i njegove razumske sile, dok je, pre nego sto se osveti, delatnost njegovog uma telesna. Ako je neko sebeljubiv, i ako se, dok je jos nepismen, upusti u tumacenje dogmata, Otkrovenja, Otaca itd., pomracuje se, i napokon se gubi u bezverju. Takvoga napusta blagodat Bozija, jer je uznapredovao u egoizmu. Vidite, smirenje u svemu pomaze, ono daje snagu. Najpametnija stvar koju cu pomisliti, najmudrije resenje koje cu pronaci, jesu najveca bezumlja, ako se u njima nalazi i egoizam, dok je smirenje stvarna mudrost. Zbog toga treba da se borimo protiv castoljublja i za sticanje velikog smirenja. Drugacije, znanje umesto da koristi, ima sasvim suprotne posledice. Um se tada pomracuje, i onda se izgovaraju bogohulstva, jer je egoizam uznapredovao. To je iznad nasih moci. Ako tako, neko ko je obrazovan, pokusa da izucava dogmate, postoji opasnost od stete. Isto je i ako neko ko je neupucen, pokusa da se udubljuje u duh Otaca, bez da je u odgovarajucem duhovnom stanju. Jer, da je bio imalo duhovan, ne bi to cinio. Rekao bi: “Ako mi je nesto potrebno, Bog ce to prosvetliti ( = razjasniti). Da ispunim ono sto sam razumeo. Toga je toliko mnogo!”

- Dakle, starce, kada neko izucava Jevandjelje, to je zato sto nema smirenja i blagocestivosti?

- Da, jer kada nedostaje smirenje, tumacenje koje daje, jeste tumacenje uma, razuma, i ono ostaje bez bozanskog prosvetljenja.

- Ako, dakle, ne razume nesto, bolje je da covek to ostavi za kasnije?

- Da, da kaze: “Ovde je nesto dobro receno, ali ja to ne razumem”. I ja sam tako radio. Kada sam bio mlad i kada sam citao Jevandjelje, ako nesto nisam mogao da razumem, nisam pokusavao da to rastumacim. Razmisljao sam: “Ovde je nesto dobro receno, ali ja to ne razumem”. I kasnije sam video, da kada mi je to sto nisam razumeo zatrebalo – cak – i doslo je tumacenje. Ali ja opet rekoh: “Da pitam, i neko ce mi objasniti kako se ovo tumaci”. I bilo je tacno onako, kako sam i razumeo. Jer je drskost da neko pokusa da tumaci Jevandjelje kad ga ne razume. Zbog toga, kada izucavate Jevandjelje, nemojte ga tumaciti umom, vec promislite dobro, dok ne dodje bozansko prosvetljenje rasudjivanja, i samo ce se rastumaciti.

- Moze li covek, kada dodje u odgovarajuce duhovno stanje, da razume i nesto dublje?

- Ne dublje. Jedan bozanski smisao u sebi sadrzi mnostvo bozanskih smislova. Neka covek moze da razume sada a neka kasnije. Neko moze da cita – da cita, da sazna mnogo, a da uopste ne moze da udje u smisao Jevandjelja. Neko, pak, moze da ne cita mnogo, ali da ima smirenje, podviznicki duh, pa da ga Bog prosvetli i on spoznaje smisao. Onaj ko zeli da cita mnogo, moze to da zeli zbog castoljublja ili da bi stekao zahvalnost. Taj je kao neko go gleda borbu i ne vidi ko se bori, da bi mogao da pomogne, da bi bio borac. On posmatra sta radi borac, i umesto da pokusa da se i sam bori, on gleda jos jednu borbu, pa jos jednu, a sam ne postaje borac, nego ostaje gledalac.

- Starce, za nekoga ko je obrazovan cesto kazu: “Ovaj je covek dobrodeteljan ( = vrlinski)”[7]. Da li uvek tako?

- Kada kazemo: “ovaj covek je dobrodeteljan”, mislimo na onoga ko je duhovno dobrodeteljan, ko je duhovno zreo. Primetio sam da postoje neznalice koje su veoma gorde, i neznalice koje su smirene. Postoje i obrazovani koji su veoma gordi, i obrazovani koji su smireni. Dakle, unutrasnja dobrodetelj je sva dubina. Zbog toga Sveti Vasilije Veliki kaze: “Najvaznije je da imas uzvisenu misao[8] i smirenu pomisao”. Onaj ko ima takvu misao, ako i ima malo gordosti, nekako se opravdava. Ali onaj ko nema takvu misao, ako ima gordosti, sasvim je bez opravdanja. Sva dubina je u nasem staranju o nama samima, u nasoj unutrasnjoj dobrodetelji. Ako je neko dobrodeteljan, on je i obrazovan, i ima smirenu misao. Ovo je najvece dobro. Za nekoga, pak, ko nema veliko obrazovanje, veoma je stetno ako o sebi ima visoko misljenje.

Prirodno znanje

Spoljasnje obrazovanje u mnogim slucajevima skodi, jer u coveku podstice visoko misljenje o sebi samom. Ovo visoko misljenje predstavlja zapreku koja sprecava blagodat Boziju da se priblizi. S druge strane, kada covek odbaci takvu, laznu, ideju o sebi samome, tada nas Dobri i Bogati Otac obogacuje svojim bozanskim i prosvetljenim idejama. Kada, medjutim, napaceni covek ima visoko misljenje o sebi, i kada tu ideju drzi u svome mozgu, on nastavlja da bude samo mozak, samo telesno, i ne poznaje blagodat Boziju, blagodat Duha Svetoga. Kod mnogog znanja, dakle, postoji strah da ce glava biti napumpana /znanjem/, a da ce time u stvari biti isprazna. Tako dolazi do opasnosti da se to isprazno znanje rastoci u nista (shizofrenijom), ili da bude gordoscu razoreno na komade. Zbog toga znanje treba da sleduje strahu Bozijem, i da bude sjedinjeno sa delanjem, kako bi postojala ravnoteza. Znanje, samo po sebi, steti.

Kada udju egoizam i razgovorljivost, da bi se zacudio kako lepo razmisljam, tada pocinju da deluju duhovni zakoni, koji sabiraju ovo dvoje. Ako se ovo stalno dogadja, onda je to znacajno. Kada u oko upadne nekakva truncica ona malo smeta. Ali, ako stalno upada, ona stvara veliki problem. Ako je neki covek pametan i zbog toga neko delo vrsi sa lakocom, treba da se pred Bogom pokloni, i da Mu blagodari danju i nocu sto mu je dao pamet, koju moze da koristi a da se ne umara. A ako ovoga nema, onda neka ne blagodari!

- Ako, medjutim, ima znanje koje ne sluzi nicemu?

- Tada mu to donosi stetu sa druge strane. Upitase kamilu: “Da li ti se vise dopada put navise ili nanize?” Ona rece: “Zasto? Prav se izgubio?”

Bolje je onima koji nemaju um. Nama je dat um, da bi nam bilo bolje, ali sta mi cinimo? Za to cemo morati da polozimo racun. Kako je to uredio Bog! Oni koji nemaju um su radosni, a i u drugom zivotu bice im bolje. A ovi koji imaju um, imaju mnogo muka.

- Starce, da li ce u buducem zivotu, oni koji su sada zaostali u razvoju imati dobru moc misljenja? Da li ce im ona i tada nedostajati?

- Sve u svemu, i mnogo pameti bice nista i malo pameti bice nista. Jer ono sto je Nebesko, to je nadumno. Sveti na Nebu nece biti u boljem polozaju u pogledu znanja o Bogu, od onih koji su se u ovom zivotu razgoreli vrlinama. Mozda ce im o Drugom dolasku, Pravedni Bog dati i nesto vise, jer su ovde ziveli utvrdjeni.

Radimo ispravno na svome umu

- Zasto, medjutim, stalno govore da je obrazovanje dobra osnova za monastvo?

- Vidi da ti kazem. Neko ko je obrazovan moze da uzme da cita neki Otacki tekst, i sa malo truda da ga razume, i da tako brzo napreduje. A neko ko je neobrazovan, ako nema blagocestivosti, tesko ce napredovati. Neobrazovani treba da se trudi da stekne iskustvo i bozansku pomoc, i da u okviru toga shvati ono sto cita. Sa druge strane, onaj ko je obrazovan, ako se samo malo potrudi, dobro ce napredovati. On treba da dela na svom umu, i da se ne drzi samo teorije. Svakako nisam rekao da treba da zeli da umom spozna tajne Bozije.

- Dakle, starce, treba koristiti svoj um u borbi protiv strasti?

- Ne samo to, nego i sire. Pogledaj na sva dobrocinstva Bozija, na sav svemir. Proslavi Boga i zablagodari mu. Vidis, prvo je Avram trazio Boga, a potom je Bog trazio Avrama.

- Kako, dakle?

- Otac Avramov, bio je idolopoklonik, postovao je idole. Avram vide svemir, i zapita se zasto se postuju bezdusni idoli, i njegov um stade da dela: “Nije moguce da su ovi idoli, da su ova drva, bogovi, i da su oni stvorili sav svet. Ko je nacinio nebo, zvezde, sunce, itd.? Treba da pronadjem istinitog Boga, u Njega da verujem i Njemu da se molim”. Tada se Bog otkri njemu i rece mu. “Izidji iz zemlje svoje i od rodjaka svojih” (Post. 12, 1). I Avram otide u Hevron, i postade ljubljeno cedo Bozije. Obrazovani, ako i nema blagocestivosti, lako moze da razume, i sa malo smirenja i malo borbe napredovace. Evo mog primera, dok sam bio u vojnoj sluzbi veze. Kada su me tamo postavili, bilo je nekoliko Engleza. Oni koji su bili obrazovani i koji su znali engleski, odmah su se uklopili, a nama ostalima bilo je tesko. Ali i u pogledu onoga sto smo ucili, drugi su to razumeli, jer su znali razne stvari, a nama je opet bilo tesko.

Svi treba da znaju dobrocinstva Bozija. Svako treba da razume sta mu je dato. zasto nam je, inace, Bog dao um? Da ispitujemo, da izucavamo, da sledujemo sebi samima, itd? Bog nije coveku dao um, zato da bi pronasao kako da sa jednog mesta brze predje na drugo, vec zbog necega sto je mnogo vaznije: da spoznamo kako da krenemo putem naseg naznacenja, kako da pridjemo Bogu, kako da udjemo u zemlju istinitu, u Raj.

Kakva je dobrocinstva ucinio Bog Izrailjskom narodu! Kakve znake! Kakva dela! Kada je, medjutim, Mojsije, sa tablicama deset Bozjih zapovesti, zakasnio da sidje sa gore Sinaja, narod vec bese dao svoje zlato, da se napravi zlatno tele, da mu se poklone (vidi Iz. 32, 1-6). U nase vreme nema ni jednog coveka sa… telecim umom. Zbog toga za onoga ko je obrazovan, nema opravdanja zasto ne bi razumeo sta je ispravno. Bog je dao coveku um, da bi covek pronasao svoga Tvorca. Evropljanima se um pomutio. Oni pate od smucenosti i padaju sa litice, jer su izbacili Boga iz svog zivota.

Ima i onih, koji, iako su dobili sve predispozicije – um, pamet, itd., da bi napredovali, ne paze sta govore. Ako im das neki savet, oni kazu “razumeo sam”, i onda zure da to uproste. Na Svetu Goru dolaze pametni momci. Oni odmah uhvate smisao onoga sto im govoris, ali uhvate vazduh jer ne paze. A ako, i sa manje pameti, paze, ako sa paznjom slusaju sto im se govori, u njima ostaje ono sto cuju. A razumeju mnogo. Odavde i odande uzimaju, pune se znanjem a ne cine nista. Ne koriste um koji im je Bog dao, zaglupljuju se. Imaju u sebi gordosti, i ne dozvoljavaju da ih oseni bozanska blagodat. A oni koji nisu mnogo pametni, veoma su smireni. Kazu. “Nisam razumeo”, i ponovo pitaju: “Kako si to rekao?”, i pokusavaju da to ispune. Takvi su ispunjeni radoscu i napreduju. Smireni covek je cesto veoma ucen, a egoista, posto nema smirenje ne zeli da pita, pa ni ne zna. Arsenije Veliki[9] je bio najobrazovaniji u citavoj vizantijskoj imperiji. Teodosije Veliki ga je drzao kao ucitelja svoje dece, Arkadija i Onorija. Kada je, pak, Arsenije kao monah otisao u pustinju, on sede pokraj Avve Makarija, koji je bio nepismen, i rece: “Ni azbuku njegovu ne znam”!

- Starce, kako se postize, da stvari ne istrazujemo samo umom?

- Um treba pravilno da radi. Da radi na velicanju Boga, da radi kako bi Boga pronasao, a ne da sebe gradi bogom. Oni koji imaju /dobar/ um, treba da budu duhovno napredni. Jedan pogled da bace, razumeju. Kada neko radi na svom umu, on moze da pomogne drugima, a moze i da ga muci. Imam pred ocima ono sto se dogadja medju laicima. Znao sam jednog decacica koji je ostao siroce, zajedno sa troje svoje brace, a njihova majka se preudala. Sirocici nisu imali ljubavi ni od majke ni od svog ocuha. Taj jadnicak, kada je odrastao, postade trgovac. Jednom prilikom cu da je neko umro i za sobom ostavio troje sirocadi. Sazali se na sirocice, ode toj zeni i rece: “Zelis li da se uzmemo i da zivimo kao brat i sestra, i da othranimo ovu decu”? I ona se slozi. Sada zive duhovnim zivotom, citaju sinaksar, dobrotoljublje, idu u manastire, imaju duhovnika. Ovaj covek je ispravno razmisljao i u skladu sa tim i cinio, i zadobio je blagodat Boziju. A neko bi mu rekao: “Sada ces da mucis tu decu, kao sto su nekad tebe mucili”. Ovaj covek, medjutim, nije hteo da potrazi zadovoljenje u zlu nego u dobru. Jedni, dakle svoj um koriste za postizanje dobrih dela, a drugi za propast. Pokvarenost ih na to primorava.

Vidimo to i u pripovesti o Avelju i Kajinu (vidi: Post. 4, 2-15). Mozda je Bog drugacijim nacinio Avelja a drugacijim Kajina? Avelj je medjutim, na ispravan nacin upotrebljavao um koji mu je Bog dao. Razmisljao je: “Bog mi je dao sve. Zar da mu ne dam jedno jagnje?” I uze i zakla najbolje jagnje. Kajin uze zito sa plevom, i sve to zajedno ponudi Bogu na zrtvu. Jedan je Bogu prineo najbolje jagnje, a drugi nekorisnu plevu. Dobro, ako ne zelis da ponudis jagnje, uzmi i samo malo cistog zita. Kajin je na zalost, uzeo zito sa plevom i to spalio. Sta je prineo jedan, a sta drugi? I Bog prihvati zrtvu Aveljevu. A Kajin tada postade ljubomoran i ubi Avelja. Bog uze Avelja u Raj, a Kajin, kao divlja zver, otide u sumu. Bog je svakako dao slobodu, ali je Avelj tu slobodu pravilno iskoristio.