Отац Тадеј о послушности жене према мужу:

Отац Тадеј о послушности жене према мужу:

* Добро би било да нам нешто кажеш, оче игумане, о целомудреном животу, у самом браку, као и о власти мужа над женом, шта кажу Свети Оци? Нешто што
сте нам причали приликом путовања на Свету Гору, ако се ви тога сећате.*

- Нису позвани само монаси да се уздржавају, они дају завете, главна три завета а то су: послушност,целомудреност и сиромаштво.

... Ева када је преступила заповест и када је прекршила, јер се није
саветовала са праоцем Адамом. Када је змија предложила да прекрши, требала
је да размисли, да се договори са мужем. Међутим она није сматрала то за
потребно; заповест није послушала и узела је и готово. Чим је прекршила она
је видела, да духовност коју је имала нестала је. Као што је Христос
Спаситељ био по васкрсењу, тако и прародитељи нису били смртни. Нису имали
ову смртност као што је сад. Видела је да се одједанпут нешто променило, у
њој нешто грубо, нешто тело није у реду.

Зато што је прекршила, Господ је дао власт мужу над женом. Јер кад
Господ каже праматери Еви: зато што си послушала змију, зато ће од сада
твоја воља бити под влашћу твога мужа. Не да буду разномишљеници, него да
буду једномишљеници. Зато што си послушала змију, зато ће од сада твоја
воља бити под власт твога мужа. Дакле дошла је под власт мужевљеву. Да не
буду разномишљеници, него да буде једномишље у браку. Јер то је сада нека
подчињеност, али да буду једномишљени, једнаки.

Е сад наше мајке крше ту заповест, јер својим поступком стварају
пакао, тако и мужу и деци својој. И зато нема у породичном кругу јединства,
бива пакао, нема слоге, нема једномишљења, нема ништа, због тога. Зато што
је прекршај учињен. Муж каже једно, а она оде на друго. Ако јој примедбујеш
она каже: а шта ћу, он је покварењак, пијаница и картарош.

Ако би ти послушала заповест Господњу, што је Господ казао: да ће
твоја воља бити под влашћу твога мужа. И кад би за тебе реч твога мужа била
светиња, слушала би, па ма какав да је и он би постао бољи од тебе. Господ је учинио да он буде такав,
баш због твоје непослушности. Послушај заповест Господњу и Господ ће да
га преокрене, и муж ће бити светог живота, и биће бољи од тебе.

Али ето видите, наше мајке, нема ко да објасни им, по целој земаљској
кугли тако, нема мира ни покоја у кући. Двоје њих само и нема мира, и
ратују, муж и жена. Немају ни деце, да су деца па хајде ту, али њих двоје
па не могу да се сложе. Једно у клин, друго у плочу и никако не иде.

Света Тајна Крштења

Света Тајна Крштења

Света Тајна Крштења (некрштени крстите се што пре без одлагања, ко нема новца по манастирима је најчешће бесплатно али и доста свештеника ће пристати да вас бесплатно крсти, па чак и ако немате услова да дођете до храма доћиће код вас у ваш дом).

А ви браћо и сестре који у свом окружењу знате да има некрштених особа покушајте да им приђете из љубави и да им објасните зашто је то битно и утичете да се крсте, као мали апостоли.

КРШТЕЊЕ (грч: Βάπτισμα или Χριστιανισμός) односно Света Тајна Крштења јесте једини начин да се уђе у Цркву Христову, заједницу народа Божијег коме је глава Христос. У одељку из Светог Јеванђеља које се чита у току чина Крштења, између осталог, налазимо и заповест Христову: "Идите и начините све народе мојим ученицима, крстећи у име Оца и Сина и Светога Духа." (Мт 28,19)

Рађање за нови живот могућ је само у Крштењу, јер "ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјег." (Јн 3,3) Када је народ после Педесетнице чуо проповед Св. Петра упитао је: "Шта да чинимо? Α Петар им рече: покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, те ћете примити дар Духа Светога." (Дап 2,37-38)

Крштење значи умирање старог човека и ново рођење у Христу. То лично искуство Васкрсења дато је сваком човеку, стварна могућност да се умре и да се "роди одозго." Управо о томе говори Свети апостол Павле у посланици чији се одељак чита на крштењу и каже: "Или зар не знате да сви ми који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт смо крштени? Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо, као што је Христос васкрснут из мртвих Очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења." (Рм 6,3-5)

Крштење се у Светом Писму назива разним именима: бањом поновног рођења (Тит 3,24), просвећењем (Јев 10,32), крштењем (Гал 3,24), сахраном (Рм 6,4), Христовим обрезањем (Кол 2,11), распећем (Рм 6,6). Зато је Крштење основно хришћанско искуство, најважније стање за читав хришћански живот. Све у Цркви има свој задатак и смисао у Крштењу, јер све у Цркви потиче и живи по Васкрсењу Христовом.

У старој хришћанској Цркви, када су крштаване одрасле особе, кандидати, који су називани катихуменима, припремани су за крштење наставом која је трајала од једне до три године, а такође и молитвама Цркве, што се задржало и у данашњем чину Пређеосвећене Литургије (почевши од средопосне среде Васкршњег поста сваке године). Катихумени су постепено увођени у црквени живот посебним молитвама, тумачењем Светог Писма и Символа Вере, а такође и беседама.

Кандидате за Крштење, у старо доба, приводили су Епископу, који је у исто време био и парох и учитељ, осведочени Хришћани који су јемчили да кандидати прилазе светом Крштењу са чистим намерама. Пријем кандидата био је у почетку Васкршњег поста, испит пред Епископом на Велики Петак, а Крштење на Литургији на Велику Суботу. Будући да се данас у већини случајева деца Крштавају, катихетска настава изостаје, и оставља се за касније, када деца порасту.

Иако је Спаситељ рекао Никодиму: "Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије" (Јн 3,5), Никодим га није разумео. Зашто водом? Зато што се живот не може замислити без воде, која символизује свет као космос и живот. Такође символизује уништење и смрт. Сетимо се само фараона и његовог потопа у Црвеном мору. Погружавањем у воду, новокрштени доживљава у исто време смрт и погреб, васкрсење и живот. Ο томе говори Св. Павле када каже: "Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо као што је Христос васкрснут из мртвих очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења." (Рм 6,4-5)

После призивања Светог Духа ради освећења воде, и самог чина освећења воде, освећује се уље, које се назива уљем радовања, ради помазивања онога који се Крштава. Помиње га Иполит Римски (235) као благословено уље којим се помазивала глава уз изговарање речи: "Дајем ти помазивање благословеним уљем у име Господа Бога, свемогућег Оца, Исуса Христа и Светога Духа." Помазивање уљем помиње Серапион, Епископ тмуитски, и даје у свом Евхологиону молитве приликом помазивања катихумена и после помазивања. Молитва приликом помазивања уљем оних који се Крштавају сачувана је и у седмој књизи Апостолских установа.

Са усхићењем, благодарношћу и радошћу свештеник излива освећено уље у воду, трипут, у знаку крста и сваки пут говори: "Алилуја", а неофит је спреман да прими дар новог живота у Светој Тајни Крштења, просвећење, силу и снагу. Исповедајући као сведок свега тога, свештеник говори: "Благословен је Бог који просвећује и освећује сваког човека који долази на свет (Јн 1,9), сада и увек и у све векове", а учесници све ово потврђују радосним гласом: "Амин."

Приликом помазивања прво се знаком крста помаже чело, прса, леђа, уши, руке и ноге, а потом цело тело. Некада је гранчица маслине, коју је голубица донела Ноју, била символ измирења и опроштаја после потопа, а сада, помазивање онога који ћe се крстити знак да ћe се он водом и Духом ослободити робовања греху и измирити са својим Створитељем. После помазивања освећеним јелејем (уљем), свештеник крштава неодевено дете на тај начин што га трипут погружава у воду говорећи при првом погружењу: "Крштава се раб Божји (раба Божја - име) у име Оца - амин", при другом, "и Сина - амин", и при трећем, "и Светога Духа - амин."

Погружењем новокрштени умире за овај свет и одмах се рађа Васкрсењем Христовим за нови, вечни живот. После Крштења новокрштени се облачи у белу хаљину, која се помиње у сведочанствима о овој Светој Тајни из III века. Облачењем се символички представља добијање нове људске природе чији живот треба да буде чист и светао. После једне прелазне молитве прелази се на чин Свете Тајне Миропомазања. Новокрштени се на Светој Литургији први причешћује Светим Даровима.

Пожељно је да се прилико крштења потопи у води али ако нема услова за то довољно је и попрскати водом јер крштава "СВЕТИ ДУХ" а не "ВОДА". Зато је опасна заблуда зилота да такво крштење не важи.