ОСУЂИВАЊЕ ДРУГИХ

СВЕТИ ИСАК СИРИН
ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ

ОСУЂИВАЊЕ ДРУГИХ

Неко је осудио другога човека, зашто није учинио милостињу. И тај, нека је имао друге врлине, упао је у тешко сагрешење осуђивања других. Наравно, потребно је и милосрђе и треба га упражњавати у своме животу. То ћемо, међутим, пазити код себе, кога једино и треба да контролишемо. Јер чинећи милостињу или било коју другу врлину, ако паднемо у осуђивање брата свога, губимо плод љубави. Бог хоће прво љубав, па онда остале врлине. Шта вреди ако постиш и не једеш месо, али осуђивањем једеш месо брата свога? Зар Бог прима такав пост? Никада! Напротив, Он одвраћа лице своје од тебе.

Многи почињу разговор о питањима и проблемима других људи, полазећи тобож од интересовања, али касније падају у осуђивање, не будући ни свесни тога.

Ми да бринемо само за своју душу. Што се тиче других људи, да се молимо да их просвети Бог, јер није наше да изобличујемо сагрешења других људи. Дело суђења припада Богу. Ми који смо црви, како можемо да изобличавамо другог човека који је икона Божија? Не видиш, каже Господ, греду у своме оку, а примећујеш трун у оку брата свога? Извади, наставља Господ, најпре греду из ока твога, а онда покушај да извадиш трун из ока брата свога.

Оне који воле да осуђују, Бог ће строго казнити, јер чине нешто што чак ни Он није чинио када је дошао на земљу да спаси човека. Када су Му фарисеји довели једну грешну жену која је ухваћена "у прељуби", и сходно закону требало је да буде каменована, Христос, пошто је истерао њене тужиоце, рекавши им: "Ко је без греха, нека први баци камен", а рече њој: "иди и више не греши, ни ја те не осуђујем". Он, који је имао сво право као безгрешни Бог да је осуди и укори није је осудио, а ми који живимо у греху и чинимо дела гора од оних која чине други, спремни смо за ситницу да их осудимо.

Ни највеће жртве наше не прима Бог ако осуђујемо брата свога. Ако се неко одрекне и читавог света и свих његових добара ради љубави Христове, и ако оде у најдубљу пустињу и затвори се у најзабаченију и запустелу келију, а осуђује брата свога, све му је узалуд. Јер Бог се не да ружити! Он чита срце човеково.

И може неко, који је можда гори од тебе, да се спасе, а ти да будеш осуђен од Бога. То се десило у причи о царинику и фарисеју. Објективно, фарисеј је био бољи од цариника; међутим, павши у осуђивање изгубио је и оно што је имао. Слеп је онај који осуђује, јер се иза те страсти крије једна друга велика зверка која се зове - егоизам. Чујте какве је страшне речи рекао фарисеј: "Нисам као други људи, отимачи, неправедни, прељубочинци или као овај цариник". Осуђивање одгони од човека сваку част и достојанство.

Човек који се бави само својим сагрешењима, јесте разуман и у њему обитава Дух Свети. Има мир у срцу. Док душа онога који осуђује, личи узбурканом мору. У њему се устоличио ђаво.

Пишу Оци, ако се чак и погрбиш од поста и метанија, а немаш љубави према ближњима, далеко си од спасења.

Христос је рекао да није дошао да суди свету, него да га спасе. А ми му судимо! Колико смо за жаљење! Колико смо духовно сиромашни! Немамо ништа друго да кажемо сем речи Давидових: "Помилуј ме Боже по великој милости Твојој...".

Имамо за живи пример светитеље наше, који никада нису осудили никога. Сматрали су себе горим од других. Апостол Павле је говорио да је "недоношче" и није сматрао себе достојним да се назове апостол. Те речи је изговорио ко? Већи од свих апостола, онај који је пронео поруку спасења по целом свету. Поставимо у мислима себе, за кратко, поред апостола Павла и тада ако смо искрени пред самим собом и пред Богом, исповедимо озбиљни грех осуђивања, и трудимо се увек, помоћу Божијом да то прекинемо.

После свега овога, размисли у каквом се стању налазиш. Ако имаш лошу навику да осуђујеш, искорени је што пре. Ако хоћеш да имаш удео са Христом, избегавај осуђивање. Ако хоћеш да имаш наду на спасење и вечно блаженство поред свеправедног Бога, научи да осуђујеш себе - а никада друге.

КАКО НАМ КОРИСТЕ СВЕТИТЕЉИ?

СВЕТИ ИСАК СИРИН
ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ

КАКО НАМ КОРИСТЕ СВЕТИТЕЉИ?

Ко се брине за много ствари, роб је многих ствари. Ко се труди само за своју душу, пријатељ је Христов. Знај да је много оних који чине милостињу и испуњују заповест о љубави према ближњему. Међутим, Бог уз милостињу, хоће и чисто срце. Неки умирују своју савест јер испуњавају своје дужности према Богу и ближњем - милостињом. Али, она треба да је праћена и личним освећењем. Томе нас је учио Господ, а то су чинили и светитељи у своме животу.

Светитељи су настојали на своме тајанственом сједињењу са Богом. У њиховим мислима, у срцу и у устима, увек је био Бог. Ништа није могло да насити душу њихову од световних ствари, као Бог. Предали су се Њему свецело, "душом и телом". Али, ни Бог није остављао своје светитеље. Био је стално поред њих и помагао им у свим потребама. Јер Бог, када види добру вољу, шаље своју обилну благодат људима. Бог је милостиви дародавац, али чека да ми учинимо први корак, тражећи милост Његову. Бог хоће да му дамо читаво срце наше, наше мисли, наше жеље, наше чежње, наше снове. Бог је ревностан. Жели читаво срце наше, да би га освештао. То су чинили и светитељи. Предали су Христу све, и Он им је дао све. Само тако ћемо се искупити и ослободити окова греха.

Светитељи су наравно, били као и други људи, нису били Анђели, али су се трудили јер су размишљали о својој вечној користи. Зато их је Бог толико прославио, да би их људи поштовали и славили. То је пут који нам отварају светитељи и тим путем треба да идемо и ми, ако хоћемо спасење своје душе.

Свети Јован Тивејски, та ризница врлина, угодио је Богу молитвом и постом у пустињском тиховању. Потребан је и телесни труд за наше спасење. Сваки подвижник чини велику борбу приморавајући себе да би својом молитвом достигао Бога.

Приморавај, дакле, себе у време молитве. Пише, златан душом и устима, свети Хризостом да ђаво чини све да нам угаси свећу која је упаљена за време молитве. Светитељи нису уступали у својој борби. Читаве сате, дане и ноћи, стајали су са страхом пред Богом, тражећи своје спасење. Да ли их ми подражавамо? Шта чинимо за душу нашу?

Од труда свога рада да уделиш сиромасима, као што је чинио апостол Павле. Дању је проповедао реч Божију, а ноћу је ткао ћилиме да би живео он и сарадници његови. Срце апостола Павла је обухватало у себе читаво хришћанство. Писао је Коринћанима: "Ко је слаб, и ја да не ослабим; ко се саблажњава, а да ја не сагоревам?"

Ава Арсеније је саветовао свакога ко му је долазио. Али, оно чему је учио друге, прво је проживео сам. Није био "звоно које звечи", него сасуд Духа Светога.

Следујући дакле, животу светих, и ми ћемо имати у срцу нашем мир, унутрашњу радост, и Бог ће увек бити са нама.

КАКО СЕ ЧОВЕК СПАСАВА?

СВЕТИ ИСАК СИРИН
ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ

КАКО СЕ ЧОВЕК СПАСАВА?

Пророци, апостоли и свети Оци су записали у светим књигама о снази коју има покајање и како може човек да се спасе када се истински покаје. Све заповести које се налазе у свештеним текстовима, имају за циљ да помогну човеку да се ослободи својих страсти и уђе на пут спасења.

Наше спасење је велика ствар. Већа од свих других. Шта нам користе, рекао је Господ, сва блага овога света а изгубимо душу? Душа наша је вреднија од читавог света. Зато треба да имамо у срцу свом страх Божији и да проводимо овај живот мудро и пажљиво.

Пажња у свему, нарочито према телесним страстима, које изједају нашу душу. Бог је разорио Содом јер су људи били само "тела" и у њима није било ништа духовно. Били су испуњени духовном нечистотом и зато се Бог окренуо од њих. За блуд само једног човека, усмрћено је само за један сат двадесет пет хиљада Израиљаца. Из ког разлога отпаде и џиновски Самсон, који је од мајчине утробе био посвећен Богу? Испрљао је тело своје блудом и предао удове своје греху. И премда је учинио толико велика и страшна дела, пао је јер беше упецан грехом. После тога, напустио га је Бог, ухватише га и везаног предадоше непријатељима. Исто се десило пророку и цару Давиду, из којега је просијао Христос. Неопрезан за један тренутак, би уловљен лепотом једне жене и паде у страшан грех прељубе. Зато га је Бог казнио. Међутим, Давид се покајао са сузама за свој страшни грех и Бог му је опростио.

Из свега овога треба да схватиш да Бог не чини изузетак и кажњава све, без обзира да ли су они пророци, свештеници, судије, цареви или други освећени људи, одређени да открију име Његово људима. Бог се не свети, него кажњава на васпитни начин, тако да човек увиди своју грешку, да дође себи, да се пробуди из греха и затражи милост Његову. Из свега овог можеш закључити да и светитеље кажњава Бог када преступе Његове заповести. Пророк Језекиљ пише, да Бог не рачуна ни на старе ни на младе, да би показао да су истински и Његови само они који имају у себи божански страх и живе побожно, у складу са вољом Његовом. За Бога, свети су они који држе заповести Његове и имају чисту савест. Оне који презиру заповести Божије, њих презире и сам Бог, одвраћа се од њих и одузима своју благодат од њих.

Зашто је казнио Валтазара? Зато што се усудио да презре оне посвећене ствари које је опљачкао из Јерусалима и да их употреби са својим наложницама, Тако и они који посвете своје удове Богу а касније се усуде да их користе за грешна дела, бивају строго кажњени од Бога.

Не презиримо дакле, божанске речи и претње које се налазе у Светом Писму. Не гневимо Бога неумесним делима и безакоњима нашим. Не прљајмо тело своје које је храм Божији, као што рече апостол Павле.

Да би се спасили, треба да омрзнемо ствари овога света, то јест грех и материјална добра. Докле год смо везани за њих, немамо наде за спасење, јер Бог одлази од нас, а без Њега не можемо чинити ништа.

За спасење нам много помаже размишљање о смрти. Оци су ово назвали "сећање на смрт". Када размишљамо да ћемо једног дана сигурно напустити овај живот, припремићемо се за тај тренутак када ћемо одговарати Судији.

Венац победе даје Христос само онима који су изнад свих световних ствари ставили своје спасење и боре се за њега. Ако случајно човек буде побеђен од ђавола и падне, не треба да очајава, него поново да устане и да се поново бори до коначне победе.

Никада не мисли да ћеш живети много година, јер то не зависи од тебе, него од Промисла Божијег. Само Онај, који одређује времена и лета, зна када је корисно за душу нашу да напустимо овај живот. Не тражи пролазна блага, јер она нестају и губе се као дим. Циљ твој нека буде само спасење душе твоје и ништа друго.

Зато не буди роб греху. Размишљање твоје нека буде стално о будућем блаженству, и моли Бога да те учини наследником истога.

Пази да своју младост проведеш у врлинама, да би имао блажену старост. Још, припази да душом твојом не овлада жеља за богатством, јер она удаљује од Бога. За тебе, богатство нека је - врлина. Поруши љубав своју према свету, као што плаха и жестока киша ломи дрвеће.

Онима који су чинили неправду, када се смире и исповеде своју грешку, судије су снисходљиви а они који се не кају, добијају већу казну. Тако и ти када исповедаш грехе своје и затражиш милост Божију, Он ће ти помоћи а када си упоран у себељубљу, строго ће те казнити. Када Бог допусти, и дођу невоље и бриге, не будимо зловољни, него са смирењем исповедимо да смо достојни казне.

Ако се не смиримо и не осетимо своју болест, Бог ће нас напустити а тада ће невоље, бриге и искушења бити још теже, јер нећемо имати Бога за помоћника у узимању нашег бремена.

Немогуће је да се исправимо и спасемо ако се тело не намучи. Још треба да журимо често на Тајну исповести, да би се очистила душа наша.

Када неко хоће да принесе нешто на поклон цару земаљском, иде к њему весела лица. А када приступа Небеском Цару да му затражи нешто, треба да се моли са сузама у очима.

Као овца, када оде из тора и лута тамо - амо, постоји опасност да упадне у вучју јазбину, тако и онај који напушта тор Христов, постоји опасност да падне у замке ђавоље.

Као човек који на себи има скупоцени бисер, боји се да га не покраду разбојници, тако и онај који ходи путем духовног подвига треба да чува са много пажње бисер врлина Христових.

Као што човек у данима жалости пије много вина и опијајући се заборавља свој бол, тако и онај који се опије љубављу према Богу, заборавља све пријатности света и размишља само о Богу и спасењу Душе.

ПЛОД ПОСТА

СВЕТИ ИСАК СИРИН
ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ

ПЛОД ПОСТА

Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли - резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско.

Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати неких јела која пријају телу и задовољавају га.

Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости.

И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: "Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља". Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна.

Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности - васкрсењем!

Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела.

Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда.

Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.

Не заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти.

Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.

Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих.

Богоносни Василије Велики бележи: "Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела".

Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима.

Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу.

Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату "стоструко" у Царству Небеском.

ДУХОВНИ САВЕТИ

СВЕТИ ИСАК СИРИН
ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ

ДУХОВНИ САВЕТИ

Ко познаје своју болест, налази се на почетку смирења. Бог трпи све људске слабости. Не подноси само онога који гунђа. Онај који свагда благодари Богу за сва блага и доброчинства која му чини, прима благослов Божији и у срцу његовом обитава благодат.

* Ко се горди, допушта Бог, и он пада у богохулство. Ко се преузноси због својих врлина, опет, по допуштењу Божијем, пада у блуд. Егоиста може да падне у још многе мрачне замке ђаволске.

* Онај ко се не сећа, и не размишља о Богу гаји мржњу према ближњем. А онај ко се сећа Бога не злопамти, него воли свакога човека. Ко помаже онеправдованом, има за помоћника - Бога. Ко помаже ближњему, помаже му Бог. Који осуђује брата свога, од њега се одвраћа Бог. Онај који тајно чини милост брату, јасно Богу показује силу своје љубави. Који пред свима критикује брата, у ствари га омаловажава и ружи. Ко брине за духовно здравље другога, труди се да то увек чини са љубављу. Тако исто чини и Бог. Искушава човека увек са љубављу желећи да се излечи жива икона Његова. Јер, не кажњава човека да би се светио због његових греха, него да би га излечио.

* Колико се човек усавршава у врлини, толико се више приближава Богу и иде за Њим. Као када неко убаци сува дрва у ватру, она се тешко гаси. Тако и онај ко истински воли Бога, љубав његова све више расте уколико напредује у врлини.

Као трговац када прода своју робу жели да се врати својој кући, тако и хришћанин када заврши свој посао, хоће да се бави Богом и душом својом. Као што трговац стрепи док се налази на пучини да не наиђе бура и потопи његов труд, тако и хришћанин, док се налази у овом свету, страхује да не наиђе зима страсти и изгуби плод своје борбе. Као што капетан брода када плови по мору гледа положај звезда и према њима управља брод, тако и хришћанин молитвом прелази свој животни пут, док не стигне у пристаниште вечног живота. Тамо људи не журе и не тргују као у овом животу, него блаженствују у богатству врлина које су стекли у борби против греха. Блажен је онај чија се зарада није утопила у мору овог сујетног света. Блажен је онај чији се брод није потопио, него се удостојио да радосно пристигне у сигурно пристаниште вечности.

* Ко хоће да нађе многоцени бисер, скаче наг у море. Тако и разуман човек пролази овај живот без много новца и имања, док не нађе многоцени бисер који је Исус Христос. Када га нађе, не воли ништа друго на овоме свету.

* Као што змија у свакој опасности чува главу своју, тако и мудар хришћанин у свакој тешкој прилици чува своју веру која је темељ његовог живота.

* Као што дрво, ако не одбаци старо лишће не може да никне младо, тако човек Божији не може имати духовне плодове, ако не избаци из себе сећање на зле помисли и страсти своје.

* Ветар храни земаљске плодове, а промисао Божији - духовне плодове.

* Пас, када лиже оштрицу ножа, озлеђује језик, пије своју сопствену крв и не осећа да сам себи чини зло. Тако и гордељивац осећа задовољство за кратко. Али, после тога, увиђа последице душевне штете.

* Световна слава личи на подводну стену у мору коју не види крманош, и о њу разбија брод. Гордост и сујета су, такође, прикривене у души и наносе јој зло.

* Никада не тражи да разумеш смисао Божанских тајни које се налазе у Светом Писму, ако се претходно ниси усрдно помолио Богу. Кључ, којим разумемо Божански смисао јесте - молитва.

* Треба да знаш да се без телесног труда не може приближити Богу. Сви Оци, трудили су се много да би се уселио у њих Дух Свети. Чим се Дух Свети усели у душу, човек задобија кротост и мир, бежи свака нечиста помисао. Не мисли да можеш молитвом да се приближиш Богу, ако претходно не очистиш срце од скверних страсти које га прљају.

* Као што уље одржава светлост у кандилу, тако и милостиња храни душу. Нема лепшег дела пред Богом од љубави према ближњем. Како је слатко дружење са духовном браћом, ако има љубави. Љубав према Богу и браћи. Љубав према браћи и Богу. Оне су међусобно повезане и не можеш да их раздвојиш.

* Онај који хоће да сабира радост и духовне плодове, треба да упражњава молитву. Као што је душа претежнија од тела, тако је и молитва узвишенија од сваког другог духовног труда.

* Велику снагу задобијамо за наше мале духовне подвиге када бивају чести и упорни, баш као што капљице воде могу да удубе чврст камен.

* Када се умртве страсти, тада се душа загрева од сладости и радости духовне, а присуство Божије у души је снажно. Потребна је велика борба и велико стрпљење да би човек примио благодат и утеху Божију. Када Бог уђе у душу човека, тада се страсти повлаче.

* Погибао за душу је беспосленост и нерад. Највеће зло је чамотиња (униније). Униније значи, да се не трудимо за спасење своје душе молитвом, постом и другим освећујућим средствима наше Цркве. Не обраћај пажњу на тело у подвигу за врлину, јер ће ти се свакако осветити. Сатана чини све да би нас удаљио од Божијих дела.

* Духовно делање захтева пажњу и душевни мир. Не може неко да се очисти само добрим делима према другоме. Треба да поради и на души својој, да би се ослободио од телесних страсти и срамних и рђавих помисли. Јер, лако је да чини милостињу, али је тешко да одсече страсти и рђаве навике. Милостињу прима Бог када је прати чисто срце. Не можемо да упражњавамо прво, а да запоставимо ово друго, иначе падамо у очима Божијим.

* У духовном делању напредуј полако и обазриво јер, велики и изненадни скокови су опасни. Када се душа ослади духовном радошћу, то ће је учинити да више узнапредује. Као онај који попије мало вина, али пошто му се свиђа пије више, док се не опије. Жалости и бриге, савлађују се стрпљењем и надом у Бога.

* Није лако да се усели Дух Свети у душу нашу. Треба претходно да је очистимо од сваке телесне прљавштине да буде чист сасуд. Тако ће доћи и настанити се Бог. Али, то није довољно. Да би примили Божански дар, потребно је много пута да приклањамо колена на молитву. Молитва треба да буде праћена смирењем да би је Бог примио.

* Чувај језик свој да не говори непромишљене и сувишне речи. Јер, од многоговорљивости долази грех. Оци Цркве су много вежбали ћутање да би се приближили Богу и сјединили се с Њим. Само када пазимо на свој језик, могуће је да у души осетимо умилење. Блажени Свети Јован Лествичник је рекао: "Чиста уста очишћују и срце. И у чистом срцу борави Бог. "Ако те савлада језик (многоговорљивост) веруј ми, не можеш напредовати у врлини и душа ће ти бити празна, као клас без плода.

* Када хоћеш некога да посаветујеш за његово добро, прво му покажи љубав а потом обазриво и нежно реци своју примедбу, пазећи да га не повредиш, зато што ће он најпре да уочи љубав коју му указујеш, а тек после ће да обрати пажњу на твоју примедбу. Тако ћеш му помоћи без штете по његову душу.

* Колико се човек уклања од световних ствари, толико се више приближава Богу.

* Не жалости се када те задесе бриге и тешкоће у животу, јер оне бивају по допуштењу Божијем ради духовне користи. Чак се ни смрти не плаши. Јер, гледајући твоје трпљење, Господ ће ти помоћи да победиш и окусиш вечна добра, која је уготовио за оне који Га истински љубе.

БДЕНИЈЕ

СВЕТИ ИСАК СИРИН
ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ

БДЕНИЈЕ

Када се припремаш да започнеш подвиг неспавања (бденија) и да би молитва твоја била примљена од Бога, чини следеће: прво клекни, а потом почни молитву своју пошто најпре осениш срце и удове Животворним знаком крста. Затим седни неко време ћутећи, док се не умире твоја осећања и мисли. После тога уздигни руке и срце ка Господу молећи Га да ојача твоје духовне немоћи, да би била примљена молитва твога бденисања.

Речи твоје молитве нека буду овакве: "Господе Исусе Христе Боже мој, Ти који промишљаш о свему створеном, Теби су познате страсти и болест моје природе. Познајеш колико сам слаб и како Те олако напуштам и чиним зло. Господе, жалим због тога. Увиђам то. Грешим према Теби који си ме спасао и пролио Пресвету Крв на Крсту. Ја сам један бедник кога удара Сатана са свих страна. Коме да прибегнем Господе? Људима? Па, и они су беспомоћни. Само си Ти Силан и Моћан. Сила је Твоја огромна. Ти, дакле, Благи, који знаш слабост моје природе и дајеш ми снаге у немоћи, сачувај ме од буре помисли коју ми наноси Сатана. Утишај страсти моје које ме опкољавају као таласи утопљеника и удостој ме да се молим нерасејаван било чим земаљским, рђавим и пропадљивим. Умртви моје рђаве жеље и избаци из мене свако зло, тако да осетим сладост бдења које вршим да би се сјединио с Тобом".

Ноћна молитва треба да буде слободна свесни да вршимо значајно духовно делање за нашу душу. Велики је благослов и духовно весеље сву ноћ разговарати са Богом. Боље је да прескочимо нешто из читања Псалама, него да прочитамо брзо, без разумевања. Ако ти у време ноћне молитве помисао тајно шапуће: "Говори мало брже, јер имаш велику борбу да свршиш", не слушај, јер долази од врага који хоће да нам украде плод молитве. И ако настави да те омета, ти још усрдније, са више усрђа, моли се Господу. Ако те и даље напада, тада клекни молећи се речима: "Христе мој, немам намеру да Ти говорим много лепих речи. Само оно што хоћу, јесте да ме помилујеш. Да спознам своју грешност. Да упознам свој јад. Хоћу да стигнем к Теби. Покажи ми врлински пут. Води ме, и ја ћу Те радо пратити. Господе, помилуј ме грешног и недостојног слугу Твога".

Овим речима, побећи ће искушење и победиће Христос који радосно прима молитве оних који се ноћу моле. Ноћна молитва је жртва. У часу када нам се по природи спава, и читав свет спава, молитвеник зна да је од свега вреднија молитва. Не зато што Бог не прима дневне молитве, него зато што је ноћном молитвом жртвован сан.

Ако се умориш у време бденија, не очајавај јер ће то да искористи лукави ђаво. Као што је наговарао Еву и преварио, тако ће рећи и теби: "Доста је, толико времена се молиш. Зар не видиш да не можеш да стојиш?" Ти одговори ђаволу на његова подмукла дошаптавања: "Не, не престајем иако сам уморан! Ако језик и не може да се моли, срце се моје налази са Богом." У часу искушења, потребна је будност, јер Сатана бесомучно напада, знајући какву ћемо корист имати од било малог, било великог бденија.

Један светитељ, пуних четрдесет година се молио овим речима: "Ја као човек Господе сагреших, Ти као Бог опрости". Говорећи ове речи, непрекидно плакаше.

Било да благодаримо, било да нешто тражимо, било да славословимо, моли се колико можеш стојећи читаву ноћ и биће ти велика награда.

НОВИ ЗАВЈЕТ ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА

ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА ЈЕВРЕЈИМА

12. Трпјети и истрајати гледајући на Начелника и Савршитеља вјере Исуса. Педагогија Божија. Јерусалим небески и Црква прворођених на небу.

(Зач. 331).

1. Зато и ми, имајући око себе толики облак свједока, одбацимо свако бреме и гријех који нас лако заводи, и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји,

2. Гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере, који умјесто предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту, и сједе с десне стране Пријестола Божијега.

3. Помислите, дакле, на Њега, који је од грјешника поднио такво противљење против себе, да не малакшете и не клону душе ваше.

4. Још се не супротстависте до крви борећи се против гријеха,

5. И заборавили сте савјет који вам говори као синовима: Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара.

6. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима.

7. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара?

8. Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови.

9. Даље, кад су нас наши тјелесни оци карали, ми смо их слушали. Зар се нећемо много више покоравати Оцу духова и живјети?

10. Јер они нас караху за мало дана према своме нахођењу, а Он на корист нашу, да будемо заједничари светости његове.

11. Јер свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али послије даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извјежбани.

12. Зато исправите клонуле руке и ослабљена кољена,

13. И поравните стазе за ноге своје, да се оно што је хромо не погорша, него напротив, да се излијечи.

(Зач. 332).

14. Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видјети Господа;

15. Пазећи да ко не остане без благодати Божије; да не би некакав коријен горчине узрастао и направио немир, и њиме се заразили многи;

16. Да ко не буде блудник или поганац, као Исав, који за једно јело продаде своје првородство.

17. Јер знате да је он и касније, кад је хтио да наслиједи благослов, одбачен био, јер не нађе покајање, иако га је са сузама тражио.

18. Јер нисте приступили гори опипљивој, и огњу разбукталом, и мраку и тами и олуји,

19. И звуку трубе, и гласу ријечи, за који они што га чуше мољаху да им се више не говори;

20. Јер не могаху поднијети заповијест: Ако се и звијер дотакне те горе, биће каменована.

21. А призор је тако страшан био, да Мојсеј рече: Престрашен сам и дрхтим,

22. Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела,

23. Свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника.

24. И Исусу, Посреднику Новог Завјета, и крви очишћења, која боље говори неголи Авељева.

(Зач. 333).

25. Гледајте да не одбаците Онога који говори. Јер, кад не избјегоше казну они што одбацише онога који пророковаше на земљи, а камоли ми ако се одвратимо од Онога са небеса,

26. Чији глас онда потресе земљу, а сад обећа говорећи: Још једном ја ћу потрести не само земљу него и небо.

27. А ово "још једном" показује промјену онога што се колеба, као створеног, да би остало оно што се не колеба.

28. Зато, примајући Царство непоколебиво, да имамо благодат и њоме да служимо угодно Богу са поштовањем и страхом.

29. Јер Бог наш је огањ који спаљује.