Митрополит Августинос Кандиотис – ХРИШЋАНИ ТРЕБА ДА БУДУ БОРЦИ

Не сматрам вас слушаоцима, већ саборцима… Имате у себи религиозно интересовање, а то је данас реткост, осећате у себи једну бол због разних црквених догађања. Због тога вам желим најавити нешто веома важно. Као војници Христови, као верна деца Цркве, не треба да смо равнодушни за црквене теме, али да показујемо велико интересовање за Цркву Христову.

Хришћани треба да буду борци. А када кажемо борци, не мислимо да узму ашове, крампове, мотике или оружје. Не. Далеко то било од нас. Потребно нам је оружје духовно. А наше духовно оружје је реч Божија, то је наш протест, то су наши гласови,  то је узвик «срамота», сва та атмосфера коју можемо створити против шибања Исуса Христа, коју морамо уздићи протествујући због корумпираног стања данашњег друштва. У житијама светих остајемо изненађени гледајући храброст Хришћана. Појављују се пред аутократорима и тиранима вичући гласно, срамота, стидите се, ви сте нечовечни и окрутни!… Протестовали су против њихове свирепости. И њих су на крају хватали и мучили. Такви живи су били они хришћани. Имају свој систем незнабошци да униште Цркву Христову. Зато треба да смо спремни да заштитимо свето и преподобно. Да се не одмарамо у «има Бога» и у «врата ада неће њу уништити». Наравно неће се угасити Црква али може се угасити у Грчкој као што се угасила у Малој Азији. Где је Црква Мале Азије? Где је њених педесет митрополија? Где су њени храмови? Где су њени манастири? Где су њена поклоништа (ходочашћа)? Где су њене мошти? Где?… Где? Уколико сте расположени да се борите, постоји нада да победимо, ако нисте расположени, угушиће нас вал неверја и непобожности и свих других јереси. Ја данас-сутра одлазим са овога света, стар сам човек. Али вас обавештавам и говорим вам, видећете многе недаће у нашој домовини, страшније него до сада што смо ми старији видели и доживели. Али шта и да се деси, и звезде са неба да падну и реке да пресуше, једно ће остати Исус Назарећанин, кога децо прослављајте у векове, векова. Амин


Братство Светог краља Милутина.

Дванаестo виђење Мајке Божије

Рано ујутру, двадесет петог марта 1831. године, на празник Благовести, преподобни Серафим био је удостојен чудесне посете Царице Небеске. Та дванаеста и у његовом земаљском животу последња посета Пресвете Богородице, како примећује животописац, била је предзнак његове блажене кончине и непропадљиве славе која га очекује. Једини сведок тога чудесног догађаја била је дивјејевска старица Евпраксија (у свету Евдокија Ефремовна), која је по Старчевом наређењу дошла уочи тог дана.

"Ах, радости моја, одавно те очекујем", дочекао ју је Старац овим радосним поздравом. "Каква се за тебе и мене милост и благодат од Мајке Божије припрема на данашњи празник! Велики ће то дан за нас бити! Хајде да се молимо", позвао ју је преподобни. Скинувши са себе горњу мантију, покрио је њоме дивјејевску сестру и почео да чита акатисте и каноне, а по завршетку читања рекао јој је: "Не бој се, не плаши се, благодат нам се то Божија јавља! Држи се чврсто за мене!" Одједном се, како је причала старица, "зачуло неко снажно шуморење, као кад шума шумори на великом ветру, а онда - појање. Врата су се сама отворила и било је необично светло и неки дивотни миомир испунио је келију. Баћушка Серафим пао је на колена говорећи: Преблагословена, Пречиста Дјева, Владичица Богородица долази к нама!" У том часу, према речима старице Евпраксије, у келију су већ улазиле бестелесне Силе у виду двају Анђела са златним косама, који су у рукама држали расцветале гранчице. За њима у белим, блиставим одеждама следовали су свети Јован Претеча и свети апостол Јован Богослов. А потом се појавила Сама Царица Небеска у пратњи дванаест дјева.

Риза Владичице, како је описала старица, "сијала је чудесном лепотом и зрачила необичном светлошћу. Она горња била јој је украшена крстићима а она доња, зеленкасте боје, опасана. Преко ризе имала је епитрахиљ, а на рукама наруквице, које су, као и епитрахиљ, биле украшене крстовима. Косе Богомајчине биле су дугачке и лепше од анђелских, а над главом лебдео јој је царски венац, сијајући таквом светлошћу да се у њега није могло гледати, као ни у само лице Пречисте. Растом је била виша од свих дјева које су је окруживале. Дјеве, пак, у разнобојним одеждама и све украшене венцима, биле су и веома лепе. Оне су образовале круг у чијој је средини стајала Царица Небеска." Тесна келија оца Серафима, према сведочењу старице, постала је пространа, као да су се зидови размакнули а таваница је била сва у светлости. Ипак, старица је приметила да је та светлост била "некако сасвим особена, нимало налик на дневну, блиставија и беља од сунчеве."

"Ја сам се била уплашила и пала", причала је старица Евпраксија, "а Царица Небеска пришла ми је и, додирнувши ме десном руком, рекла: 'Устани, девственице, и не бој се нас! Исте такве дјеве као што си ти дошле су сада са мном'." Затим јој је наредила да им сама приђе и да их упита како се зову и какав је био њихов живот на земљи. Тада је старица Евпраксија, како је касније причала, пришла свакој дјеви, и то оним редом по коме су ушле у келију, и оне су јој рекле своја имена. Биле су то великомученице Варвара и Екатарина, првомученица Текла и великомученица Марина, великомученица царица Ирина и преподобна Евпраксија, великомученице Пелагија и Доротеја, преподобна Макрина и мученица Јустина, великомученица Јулијана и мученица Анисија. Све те дјеве испричале су Евпраксији свој живот и подвиге мучеништва за Христа. У међувремену, причала је старица, Пресвета Богомајка разговарала је са оцем Серафимом милостиво као са рођеним. Дивјејевска сестра је приметила да је Пресвета много тога говорила преподобном, али она је могла да чује само понешто. "Не остави дјеве моје дивјејевске!", рекла је Царица Небеска. А отац Серафим је одговорио: "Владичице! Ја их окупљам али не могу да их руководим". "Ја ћу теби, миљениче мој, у свему помоћи, наложи сестрама послушање, па ако се поправе, биће са тобом и поред мене, а ако изгубе мудрост, лишиће се удела ових мојих дјева. Онога ко њих увреди, ја ћу поразити, а онај ко им послужи ради Господа, биће пред Богом помилован", рекла је Пресвета Богородица. А затим је, обраћајући се сестри Евпраксији, казала: "Погледај на ове дјеве моје и на венце њихове, како је било раније, тако је и сада. Само пређашње мученице страдале су јавно, а данашње страдају - тајно, од жалости срца, и плата њихова биће таква". Онда је Пресвета Дјева, како је причала старица, рекла оцу Серафиму: "Миљениче мој, ускоро ћеш с нама бити!" Затим га је благословила. Са Старцем су се опростили и сви Светитељи. Претеча Јован и апостол Јован Богослов такође су га благословили, а са дјевама се опростио целивом у руку. Дивјејевској сестри Евпраксији, како је доцније причала, било је речено да јој је ово виђење дато по молитви оца Серафима.

Ово виђење, како је после говорио преподобни Серафим, трајало је четири сата. По његовом завршетку, када је преподобни остао сам са сестром Евпраксијом, она је рекла: "Ах, баћушка, мислила сам да ћу умрети од страха и нисам успела да замолим Царицу Небеску за отпуштење грехова мојих". Отац Серафим јој је казао да је он молио Пресвету Богородицу и за њу и за друге. "Ето, матушка, какве благодати је удостојио Господ нас убоге!... Ето каква нас је радост снашла!", рекао је преподобни.

Речи Пресвете Богородице "Ускоро ћеш бити са нама, миљениче мој", преподобни Серафим примио је као указивање на његову блиску смрт. Био је навршио седамдесет две године живота, снага му је приметно слабила и више није могао свакога дана да одлази у своју пустињу код извора. Предосећајући крај, почео је често да се осамљује, ређе да излази из келије, ређе да прима посетиоце. "Ја губим снагу", говорио је дивјејевским сестрама, "живећете сада саме, остављам вас и поверавам Царици Небеској". "Ми се више нећемо видети. Мој се живот скраћује, духом сам као да сам се овог часа родио, а телом — већ мртав", говорио је преподобни.

Често су га виђали у трему своје келије поред мртвачког ковчега који је себи одавно био припремио. Ту би дуго седео тонући у размиљање, а не ретко су га виђали како плаче. А о том плачу архимадрит Софроније каже: "Антоније Велики, Арсеније Велики, Серафим Саровски и остали оци бејаху људи изузетне чврстине, који су се одупрели свету и презрели сваку опасност. И када они плачу, не чине то због изгубљеног богатства, или било каквог другог губитка добара овог света, већ што се пред њиховим очима указује нешто страшније од сваке опасности, што се може замислити на земљи." "Тако оплакивати," вели отац Софроније, "може само онај који је видео вечну светлост Божју."

Преподобни Серафим био је удостојен да дванаест пута види Мајку Божију са светима, а једном и Самог Господа Исуса Христа, на Литургији. По молитвама својим, како вели архиепископ Вениамин Федченков, био је вазнесен у обитељи Божије, али кад су од њега тражили да о томе прича детаљније, он би смирено одговорио: "Ако сам баћушка апостол Павле није могао да исприча шта је видео у рају, како ја, убоги Серафим, то могу да испричам!"

На Божић, 1832. године, отац Серафим се причестио. После богослужења дуго је разговарао са настојатељем, молио га је за многе, а нарочито за млађе међу братијом, затим је последњи пут поновио своју молбу да га сахране у његовом ковчегу. Вративши се у своју келију предао је једном од саровских монаха икону преподобног Сергија и рекао: "Ову икону ставите на мене када умрем и са њом ме положите у гроб". Кроз седам дана, првог јануара 1833. године, у недељу, отац Серафим је последњи пут дошао на богослужење у омиљену болничку цркву светог Зосиме и Саватија. Сам је поставио свеће испред свих икона, целивао их и причестио се. После службе се опростио са свом браћом у храму, благословио их и све их изљубио говорећи: "Не падајте духом, бдите, на данашњи дан се венци припремају". Целивавши Крст и икону Мајке Божије, Старац је изашао из цркве кроз северна врата. Тога дана свима је било очигледно да је необично слаб, али у исто време и спокојан и весео. После Литургије дошла му је једна од дивјејевских сестара и Старац јој је предао 200 рубаља за набавку жита пошто су залихе биле потрошене. Испуњавајући давно дато обећање настојатељици Александри и оцу Пахомију, Старац се бринуо о Дивјејевском манастиру до последњег даха. У његовој келији пред иконама су непрестано гореле свеће и светлуцала кандила. Никада их није гасио, чак ни онда кад је одлазио у пустињу. Његов келејник му је више пута говорио да тако може да избије пожар, али Старац му је једном рекао: "Док сам ја жив пожара неће бити, а када умрем моја смрт откриће се пожаром". И то предсказање преподобног се испунило.

Преподобни Нил Сoрски “Искушења и увреде“

Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља – преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте. Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозрети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на непријатељство подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другима. Не чини им никакве замерке и не подсећај их на учињену ти неправду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће пре. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља победимо своје фарисејско самооправдање. Снага којом подносиш искушења јесте мера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који те је увредио не опрашташ целог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увређен, па си увреду тек после годину дана успео да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брзе моћи да опрашташ нанесене ти увреде: после једног месеца, једне недеље или једног дана. А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стрелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља ни најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу. Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспио до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од себе.

Братство Светог краља Милутина

Митрополит Августинос Кандиотис: СПРЕМИТЕ СЕ ЗА МУЧЕЊЕ

Спремите се за мучења, спремите се за цркву катакомби. Превише смо навикли на лепе столице и столове, на лепа јела и лепо друштвo… Чују се застрашујуће трубе Откровења. Спремићеш се не за уживања и провод, али за мучење. Бићеш срећан и блажен ако будеш мучен за Онога који је пролио своју крв за тебе. Са таквим светим осећањима те данас рукополажем у чин ђакона, и желим да верујем да нећеш изневерити наду коју је у тебе положио наш народ и  паства. Никада немој заборавити да си рукоположен у ђакона на дан светог Козме Етолског, и да сам ти онда даровао једну књигу да би му наликовао.
Вежба спремности једног дечака „ (2)“ разреда основне школе. Кажи ми малецки:  Ако те неко ухвати и каже ти :Дођи овамо да опсујеш Христа уколико желиш да живиш, а уколико ме не послушаш одсећи ћу ти главу, овако цап“. Има један нож да ти одсече главу, шта ћеш ти учинити? Псоваћеш Христа? Шта ћеш учинити? Не говориш? Ништа не кажеш? Држи у својој руци нож и говори ти: ако опсујеш Христа нећемо ти ништа али ако нас не послушаш отиће ти глава, цап. Шта ћеш ти учинити? Све то што си нам читао и појао све ово време, шта је то било? Парада? Шта ћеш учинити? Зашто тако стојиш? Волиш ли свој живот? Желиш ли да будеш старац од сто година? Кажи ми шта ћеш учинити? Бојиш ли се? (Одговор малишана) – То је ствар о којој треба размислити. –Ма шта нам кажеш, да треба размислити, овде је једино срце битно. Није ли тако? Кажи нам зашто треба размишљати? Одговорићеш са да или са не? (Дечаков одговор) – Не, нећу псовати! Да, али си ту реч „не“ изрекао са толико агоније, двоумљења и борбе. Бојиш ли се? Треба да кажеш „Ја ћу се помолити Богу да ми да снагу“. Ако ти Бог не да снагу, ништа нећеш учинити сам. Да ли деца твоје доби нису била мучена? Кажи нам.Које дете је било твојих година онда ? Гласно нам кажи. Тај дечак се звао Тарсизије. Свети Тарсизије. –Тарсизије и многа друга деца твоје доби су била мученици. Чуј „размислити“, то немој више рећи. Срце каже „не“ а ум каже „да“. Срце каже „не“ нећу похулити на Христа. Ум каже „да“ опсуј га. Разумеш ли то? Видећемо шта ћеш учинити када порастеш….

Да ли ћемо остати у вери?-Сада говоримо да верујемо, да смо хришћани али ако се појави прогон као што се појавио у време свете Филотеје и других мученика, шта ћемо учинити? Сада имамо неку слободу, али ако се деси и код нас оно што се десило у Албанији, да се не смемо ни прекрстити, да ли ћемо се одржати чврсти и неклонули у нашој вери? То ћемо испитати и истражити. Да испитамо себе, ако нас позову као што су позвали мученике, и затраже сведочење наше вере, да ли ћемо је посведочити или ћемо је порећи, и постати дезертери. Историја наводи лица мученика, али не наводи лица дезертера, којих је много више. Као  у овој причи  једна жена је била мученица а остале жене су порекле Христа. Треба на то да се навикнемо. Треба да испитамо и истражимо себе, да ли ћемо издржати један прогон? Можемо ли ми поднети мучења која је поднела света Филотеја? Имамо ли вољу? Треба да спремимо себе за мучење. Да смо приправни. Да спремимо себе за један тако тежак дан који долази. Ако дође таква непобожна власт, биће забрањено и овде да се сакупљамо. Доћи ће полицајац те непобожне власти, да нас забележи. Нећемо моћи да правимо скупове као сада, нећемо моћи правити хришћанска камповања, нећемо моћи живети у хришћанским домовима, нећемо моћи ићи у цркву на Божанствену литургију, ништа од тога нећемо моћи. Тада ћемо ићи у цркву катакомби, вратићемо се у време турске владавине, када су Свете тајне морале тајно да се врше. У такво време долазимо. Бог да стави десницу своју и да нам буде  „избављење посла  народу своме“ (Псал.  111,9).

Како да постанемо живи хришћани? – Треба да припремимо себе. Од Бога је одређено и записано да све то треба да се догоди јер смо сви запали у малодушје. Прешли смо у једно млако стање, ми смо млаки хришћани. Нисмо ватрени и живи хришћани. Говоримо,говоримо и говоримо али немамо дела, немамо врлине које су имали светитељи. Право је речено да је хришћанизам дрво које је посадио Бог, које је посадила Пресвета Тројица, а свако дрво које Бог засади не искорењује се. Наравно, настојаће то дрво да искорени безбожност (атеизам), уложиће велике напоре, али узалуд, јер то дрво неће успети да искорени. Ми, хришћани који припадамо том дрву, пројављујемо једну сушност, велику сушу, имамо много сувих грана, треба нам орезивање свакако, и поднећемо га. Као што сам и пре наводио данас дрво хришћанизма се појављује као увело, и потребно му је оживљавање.  Природно дрво да би се оживело, има потребу од воде и орезивања.  Дрву хришћанизма да се оживи, да му крену пупољци, листови и плодови потребне су му две ствари, сузе покајника, свих покајника и крв мученика.
Сузе покајника и крв мученика -Ако није воља Божија да нам тражи крв мученика, и суза је уосталом крв. Уколико смо на том дрвету, бар да будемо у могућности да имамо сузе покајне. Тада ће то дрво оживети, тада ће то братство оживети. Тако проводимо наш живот,  „ у узалудности“, као што каже молитва. Није довољно да се овде скупљамо, да овде појемо. Нећемо тако проћи са тралала, тралала, потребно је да створимо једно ново стање, један нови хришћанизам, а то ћемо успети кроз сузе покајне и кроз крв мученичку. Треба да обратимо пажњу на те две ствари да бисмо стигли до Господа. Ви жене. Да живите и ви као света Филотеја.  Нека дође тај светли дан. Зато што у нашем народу има пуно девојака које воле Господа. Ви жене ако пратите унутрашњи живот, у неком манастиру или сте мисионарска лица, као учитељице, наставнице, вероучитељице, као болничарке, много вас је више неко мушких представника. Примећујем, овде под јарболом овог братства, негде вас је око стотињак женских лица, а мушких лица нема ни двадесетак , и непрестално се умањују бројчано. Док се ви бројчано увећавате, мушкарци се умањују, и долази до кризе у Грчком мисионарству и постоји опасност да се мисионарске куће затворе. Док се ви умножавате, растете, мушки мисионари су у  великом опадању.
Проћи ћемо кроз велику олују – Ово мало речи сам вам рекао, и молим Бога  да ојачате. Зато што ћемо проћи кроз велику олују. Проћи ће кроз велику олују наша домовина. Ово говоримо и не осећамо, не сећамо се мученика у Албанији и у другим непобожним местима, шта све трпе. Ми овде у Грчкој смо сретни,ми смо једина земља на Балкану која ужива у слободи. Ми немамо тај притисак који други осећају, уживамо у добрима једног демократског живота.  Да ли ћемо увек све то имати?… Нек нас Бог удостоји и мучеништва. Да ли сте чули шта је рекао свети Козма Етолски: „Христе мој“ говорио је „као што си ти пролио своју крв за мене, удостој и мене да пролијем своју крв за тебе“. Тај дух нек имамо.
Одсецање своје воље – Није само то мучење. Када кажемо мучење наш ум одмах помисли на мучење крвљу. Постоје и друга мучења која се не виде, која немају славу коју има мучење крвљу али и она имају своју вредност, и то су мучења. Ако га спроведемо овде већина од вас ће отићи. Може неко бити спреман за мучење…. а да није спреман за мучење.  Није ли  чудан овај израз? Шта нам говоре оци? Где је то мучење о којем су говорили старијим мисионарским покретима а вреди више? Одсецање своје воље! Одсецање своје воље се сматра мучењем? Сада када бих све вас ухватили овде, иако сте одлучиле да се посветите мисионарском животу, свака од вас има нешто лоше у себи, неки порив грешан, неки порок, неку слабост, која је за њу њен вољени „Исак“. Претпоставимо да долази један строг духовни отац,  који вас добро познаје и каже вам:“пресеците а или б порив… итд., тада од 80-100, колико вас је овде, не би вас остало ни десет. Одсецање своје воље тражи труд и бол. То је тешка ствар коју треба да имамо  а веома је ретка. Мучи се неко распиње и трпи, када? Када одсеца своју властиту вољу. То је она воља на коју требамо пазити, да бисмо постигли такво владање. Дај Боже да се у нашем народу, појаве нове Филотеје…. Дај Боже, дај Боже…
Тренутачно мучење – Мучење крвљу је тренутачно. У онај час даје Бог своју благодат, и мученик добија снагу. Зато што се не објашњава другачије радост, храброст и издржљивост мученика у мукама.Чује неко од вас за мучење и јежи се. Данас зуб треба да вадиш- иако је сада са ињекцијама безболно-  мислиш на то данима, осећаш некакав страх. Овде у мучењима, су зубе вадили, носеве и зубе су секли,одсецали су људске удове, палили, мазали сољу или са запаљивим материјама. Ово није фантастика већ се десило у стварности. Благодат Божија им је давала огромну снагу. То мучење је кратко и тренутачно.
Мучење Јовово – Живот једног православног хришћанина је једно непрестално мучење. Осим тренутачног мучења постоји и једно друго. Свети Хрисостом говори: „хришћани се стално прогоне“. Прогоне се непрестално, још и у време мира и благостања. Шта он мисли? Боље је да неко буде прогоњен од једног спољњег тиранина, него од унутрашњих прогонитеља, који ти не дају мира ни дању ни ноћу. А унутрашњи прогонитељи су наше страсти.  Рат тела  је једно мучење дугогодишње. И ми се боримо против  невидљивих непријатеља. Истрпимо то мучење. Мучење има степене. Крећемо од првог степена а завршавамо са хиљадитим степеном. Припазимо да се одржи расположење за мучење, да оживи дрво Цркве, које у наше дане се суши. То дрво се чини осушеним, али  његов корен се одржава  живим,  крвљу мученика и сузама покајника. Замолимо Бога да нам да сузу да оплакујемо своје грехове, и вољу за мучењем , а уколико се укаже прилика унутрашњег мучења, будимо спремни, пошто  смо се  претходно, припремили изнутра, да живимо и тренутачно мучење и мучење крвљу које је крајње(најузвишеније.
Понашање официра у битци – Једном приликом ми је причао о психологији војника у битци један војник који је учествовао у многим биткама, одликован је са више ордена. – Чудна ствар, каже када смо тамо у битци и боримо се, у тим кризним часовима, иако се сви ми људи на неки начин бојимо смрти – а ко је се не боји? Даје нам Бог, нешто, неки ентузијазам и полет да заборављамо живот. У тај час заборављамо своје супруге, заборављамо своју децу, све заборављамо и све жртвујемо. Док у биткама постајемо хероји али чим се вратимо из борбе у долину , опет постајемо плашљивци и највеће кукавице. Тамо смо хероји  а овде смо највеће кукавице…Тамо је оно тренутачно. Има велику вредност тренутачно. Треба да будемо доживотни мученици, борећи се непрестално са унутрашњим страстима, и да смо спремни да поднесемо мучење за Господа нашег Исуса Христа.

Жеља за мучеништвом – Ми који волимо Христа и који му појемо разне тропаре треба да имамо жељу за мучењем, као што је имао св. Козма Етолски. Да и ми желимо да пролијемо своју крв за Христа као што је и он своју пролио за нас, да поднесемо сваку невољу. Бар ових дана ја се радујем. Многи ми пишу и издражавају своје жаљење зато што ће ми судити јер  ја не желим да потпишем аутоматски развод верницима. Ја се ипак радујем. Не знам како размишљају ти велики, зашто имају велику манију гоњења против мене, и желе на сваки начин да ми суде и да ме осуде. Не знам шта ће учинити. Драго ће ми бити да идем на суђење и да ме не осуде за блуд, прељубу, крађу, грабљивост и лакомост већ да ми суде и да ме осуде јер подржавам хришћанску породицу, која је темељ домовине , јер подржавам праве вредности, свете каноне и веру наших отаца. Осећаћу велику радост ако ме за то осуде. Али ја сам грешан и нисам достојан једне такве привилегије. Да мој крај буде у затвору, као крај св. Хрисостома и других великих очева Цркве, не постоји узвишенија ствар. Такву вољу за мучењем  да имамо и да је одржавамо. Сећам се времена када сам био свештенопроповедник, и када сам имао  поред себе помоћника. Помоћника који је у младој доби постао епископ- не наводим његово име . Поклонио сам му једну моју књигу која је тек изашла и замолио ме да му напишем неку  посвету , написао сам му следеће: „Драгом …….. да се  својом крвљу жртвује за веру и домовину“. Чим је угледао посвету, крап, одмах је бацио. – Вре, оче такву ми посвету дајеш? – Постоји ли – одговарам му- дете моје –  оче мој,  брате мој нека узвишенија посвета од те? Постоји ли нешто узвишеније него да неко пролије своју крв за Христа? Видите ли сада како су се ствари промениле. Желимо све олако. Желимо да имамо свој положај, своју плаћу, своју пензију, своје дворове, своје митрополије, своје уживања и комфор, а када нам се догоде неке непријатне ствари узнемиравамо се. Ако упоредимо себе са очевима Цркве – ми смо једна нула.

Спремите се за мучење – Ово мало речи сам имао да вам кажем, добро пазите и спремите се за мучење. Свака од вас да је спремна да подигне крст мучеништва. Да не будемо плашљиви. Помолите се и св. Филотеји. „много је моћна усрдна молитва праведника“ (Јак. 5,16). Молите се и тражите помоћ светитеља. Постоје богољубиве душе које причају са светитељима. То није лаж. Разговарају и расправљају са њима. Сећам се, када сам оних  светих година путовао као свештенопроповедник, оних незаборавних дана- а са собом нисам имао бриге, нисам имао братства, нисам имао ништа осим једног джака и униформе и  тако сам ишао из села у село, и нисам имао обавезе и бриге које данас имам, онда сам сусрео такве људе. Спремите се за мучења, спремите се за цркву катакомби. Превише смо навикли на лепе столице и столове, на лепа јела и лепо друштво. Овде доле је Тавор. Отићи ћемо са Тавора. Једног обичног дана ће доћи овде и речи нам: – Да до сутра испразните ово место, треба нам. Рећи ћеш ….али. Остаћеш без стола, столица, кревета, без хране, без ичега. Шта ће онда бити? Све из почетка ћеш стварати. Ми смо то проживели, нису то само речи. Проживели смо и били смо у таквим околностима, када нисмо имали у своме джепу ни новчића, ни драхме а ни хране нисмо имали. И шта се догодило: „као они који ништа немају а све поседују“ (2. Кор. 6,10). Доказ је књига о Козанију. Данас то читају неке новије генерације које не знају шта значи Грчка, шта значи жртва, шта значи труд,  који сматрају да су то бајке. Једна мајка је ту књигу дала својој кћерки која је читала ту књигу целу ноћ и ујутру је упитала мајку: „Да ли су то бајке или се то стварно догодило? Делују као бајке“. Даће Бог и нама снаге да се супротставимо. Ми нисмо достојни јер смо немоћни. Жеља за овдашњим животом је јака. „ И не уведи нас у искушење…“ (Мат. 6,13).
Да ли сам или са другима ћу заштитити свето и преподобно – Убедио сам себе или ћу сам или са другима заштитити свето и преподобно. Угодно је да се бориш са другима, добијаш радост и усхићење. „Павле је (од браће) добио храброст. (Дел. 28,15). Павле који је отишао у Рим, када је видео Хришћане охрабрио се. Један Павле се охрабрио, а колико нама треба? Да се бориш са другима је лепа ствар. Протестни скупови у Солуну, у Патри, у Атини….Иако сада опада и умањује се интересовање народа, због  подмуклости владара. Зато сам убедио себе да се борим или сам или са другима. И ви очекујте тај прогон, није тако далеко тај дан.


Братство Светог краља Милутина

Пр.Антоније Оптински – Истрпите све Христа ради

Никакве завете и правила на себе не налажите без одобрења духовног оца, јер ће вам више користи донети једна од њега благословена метанија, него хиљаду метанија учињених по вашој самовољи. Фарисеј се и молио више од нас и постио, али без смирења сав његов труд испао је ништаван, па ревносно подражавајте понајвише смерност (смирење) митареву, која се рађа од послушности и биће вам довољно. У свакој тузи: и у болести и у оскудици и у тескоби и у недоумици и у свим непријатностима, боље је мање размишљати и разговарати са самим собом, а више се молитвом, макар и кратком, обраћати Христу Богу и пречистој Његовој мајци. Кроз то ће и дух чамотиње (унинија) одступити и срце ће се испунити надом на Бога и радошћу.
Учимо се да мислено за све себе укоревамо и осуђујемо, а не друге. Оно што је и смерније, то је и корисније, јер Бог воли смирене и благодат Своју на њих излива. Какав те год јад снашао, каква те год непријатност срела, реци себи: “Истрпећу Исуса Христа ради!”. Само то кажи и биће ти лакше. Јер је име Господа Исуса Христа моћно. Њиме све непријатности тихну, демони ишчезавају, па ће нестати и твоја чамотиња, умириће се твоје малодушје, када будеш понављао Његово преслатко Име. “Господе, дај ми да видим сагрешења своја! Господе, дај ми трпљење, великодушност и кротост!”.


Братство Светог краља Милутина

Свети Тихон Задонски, Димитрије Ростовски, Теофан Затворник „ИМАШ ИМЕ ДА СИ ЖИВ, А МРТАВ СИ.“(Откр. 3:1)

Многи се и очигледно старају да буду побожни, али пошто не пазе на реч Божије, као истинском и савршеном правилу, не полажући у томе побожност, у чему се она и састоји, већ у оном, што је угодно њиховом слепом разуму и телу и тако упадају у заблуде.

Многи од њих оно што је човек написао, неприкосновено чувају, али оно што је Бог заповедио или запретио, то пренебрегавају. Реч и заповест људску чувају, а реч и заповест Божију остављају. Свуда има много таквих заблуда.
Многи сматрају побожним да се уздржавају од меса у среду, петак и друге дане, а други и потпуно ништа не једу у те дане, али од злобе, зависти, клевете, злословља и другог зла, не желе ни један час да се уздрже.

(104, 78-79)

Из познања духовности природе Божије следује, да је човек дужан да Га поштује не стварима, не златом или сребром или другим вредностима, не избором хране и одеће или само видљивим церемонијама, већ духом, то јест, страхом, љубављу, смирењем, трпљењем, покоравањем своје воље, вољи Божијој и другим делима, која је Он заповедио.

Такве жртве су угодне Богу. Дух се поштује духом. Богу није угодно све спољашње и материјално без унутарњег духа. Зато Господ говори: „Прави богомољци ће се молити Оцу духом и истином, јер Отац хоће такве богомољце. Бог је Дух; и који Му се моле, духом и истином, треба да се моле“ (Јован 4:23-24).
Поштујмо Бога, као Духа – духом, вршимо вољу Његову и заповести Његове, принесимо дух скрушени, срце скрушено и смирено за грехе наше. „Жртва је Богу – дух скрушен; срце скрушено и смирено, Бог неће презрети“ (Пс. 50:19). Све напоре хришћанин је дужан да улаже, да би исправио своју душу. Бог говори нашој души, а не телу.
Тело – то је оруђе душе, којим она делује. Језик говори, очи гледају, руке чине оно, што душа замишља и хоће. И ако душа буде исправна, то ће и спољна дела да буду исправна. Без душевне заповести, делови тела не делују.
Исправимо душу нашу, као дух, у покорност и послушност Богу. Тада ће и спољашња дела да буду исправна и тако ћемо поштовати Бога нашега духом и истином.

(104, 205-206)
Свети Тихон Задонски

*****

Шта је то „благочешће“? „Благочешће“ означава благо, то јест, добро поштовање Бога. Јер јер реч „благочешће“ састоји се из две речи: „благо“ и „часно“. Благо и часно, уједињени у једно, састављају благочешће. На делу се благочешће показује у добром, истинитом, нелицемерном поштовању Бога.

Јер много нас, хришћана, али не сви, поштујемо Бога „благо“; чешће Га поштујемо само устима, док срцем стојим далеко од Њега; само чувамо лик благочешћа, побожности, а силе његове се одричемо; само се називамо хришћанима, а чинимо дела незнабожаца.
Зар је у томе побожност, да се називамо правовернима, а да следујемо невернима?
Устима исповедамо истиниту веру, а безаконим животом одбацујемо Онога, у Кога верујемо? Челом се поклањамо Христу до земље, а нечистим делима и ругањем Га распињемо по други пут? Зар је у томе богопоштовање? Зар је у томе хришћанство? На сваког од тих се односи реч Господа у Апокалипси: „Знам твоја дела, да имаш име да си жив, а мртав си.“ (Откр. 3:1).

(103, 600-601)
Свети Димитрије Ростовски

*****

Ко су они „који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли“ (2.Тим.3:5). И ко су они „који се свагда уче, и никад не могу да дођу к познању истине“ (2.Тим.3:7)?
Прво они, који чувају сав спољашњи поредак благочестивог живота, али немају довољно крепке воље, да би и унутрашње расположење своје хранили у складу са истинском побожношћу.
Они вољно иду у храм и вољно стоје тамо, али не прилажу напоре, да би и умом стајали неодступно пред Богом. Они побожно падају пред Њега, и не много се помоливши, отпуштају узице ума и он лети, обилазећи цео свет. И испада, да су по спољашњем они у храму, а по унутрашњем стању – њих тамо нема. Остаје само обличје побожности, а силе њене нема.
Други, који, ступивши у област вере, само и делају, само постављају питања – шта је то? Зашто тако? – то су људи, који страдају од празне љубопитљивости. За истином они не теже, већ само да би питали и питали. И налазећи решење питања, они се не задржавају дуго на њима, већ брзо осећају потребу да нађу друго решење. И тако иде дан и ноћ, питајући се и питајући, и никада се у потпуности не задовољавајући одговором. Други јуре за задовољствима, а они за задовољавањем љубопитљивости своје.

(107, 34-36)

*****

Господ је осудио смокву на бесплодност због тога, што је на поглед била само покривена лишћем, што је требало да на њој буде и плодова, којих, међутим, није било (Матеј 21:19). У примени на хришћански живот, лишће означава само спољашња дела побожности и спољашње подвиге, а плодови – унутрашње подвиге.
По закону је тако: спољашња дела морају да исходе из унутрашњих стања. Али по снисхођењу према немоћима, по крајњој мери, склоности морају да се развијају заједно са делима. Ако има дела, а склоности нема и у корену, од тога ће произаћи лажљивост живота, која се састоји у томе, да би се рекло, али не постоји. У почетку, може бити, и нема тог несрећног настројења у мисли, а затим се оно неприметно појављује и собом одређује поредак живота.
Код оног, ко обраћа више пажње на спољашње и пријања му, слаби пажња на срце, умиру духовна осећања и улази хладноћа. На том нивоу замире духовни живот, остаје видљивост побожности – без њене силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра – све је супротно. Последица тога је духовна бесплодност: дела се чине, али сва она су – мртва.

(107, 233-234)
Свети Теофан Затворник

Братство Светог краља Милутина

Чување и вежбање ума

О вежбању ума

Неуздање у себе и нада у Бога су неопходни за духовну борбу, али су недовољни. Ако останемо само на њима, не само да нећемо извојевати победу, него можемо пасти у још веће зло. Зато поред њих морамо користити и друга духовна вежбања. На првом месту долази вежбање ума и воље. Пре свега, чувај ум од незнања, јер му незнање не даје да види истину. Старај се затим да ум буде чист, те да тачно распознаје шта је потребно да се душа ослободи и да се украси врлинама. Ту чистоту ума можеш постићи на два начина.

Први је – молитва Светоме Духу да излије Своју божанску светлост на срце, што ће Он учинити, ако стварно будеш тражио Бога, трудио се да у свему живиш по Његовој вољи и ако се у свему будеш радо потчињавао саветима искусних духовних отаца, не предузимајући ништа пре него што их упиташ за савет.

Други је начин – посматрање ствари и удубљивање у њих ради оцењивања које су добре, а које рђаве; али не у оном смислу како о њима суди твоје осећање и свест, него како суди Дух Свети или реч Богом надахнутих књига Светога писма и духовних отаца и учитеља Цркве. А кад то оцењивање буде правилно, биће ти јасно да не смеш ни за шта сматрати све оно што воли и тражи слепи и изопачени свет. А то ће рећи да части, задовољства и богатства овога света нису ништа друго до таштина и пропаст за душу; да нам грдње и клевете, којима нас обасипа свет доносе истинску славу, а жалости овога света – радост; да је праштање и чињење добра непријатељима права великодушност – једна од најбитнијих ознака да је човек сличан Богу; да већом снагом располаже човек који презире свет, него онај који влада целим светом; да драговољна послушност представља већу храброст и већу чврстину духа, него победа и владање над царевима; да је смирено познање својих рђавих склоности, та било оне и најнезнатније, већма достојно похвала, него заузимање тврђава, побеђивање силних и наоружаних армија, веће него чињење чудеса и васкрсавање мртвих.

О чувању ума од некорисног знања и празне радозналости

Као што је неопходно чувати ум од незнања тако је потребно чувати га и од многог празног знања и радозналости. Јер ако се ум пуни многим знањем, не искључујући ту и сујетно, непотребно и штетно, постаће неспособан да сазнаје шта је добро за наше исправљање и усавршавање. Зато се према земаљским стварима које су дозвољене, али не и неопходне, мораш односити као да си већ умро. Усредсређуј свој ум у себе и држи га далеко од свих ствари овога света. Приче о ономе што је било и знања о ономе што се догађа боље нека пролазе мимо тебе. Преврати у разним земљама боље нека буду за тебе као да их није било. Када баш и будеш имао прилике да чујеш о њима, радије заборави на то што брже можеш. Ево шта вели св. Василије: “Нека ти слушање вести из света буде горка храна, а слатке као мед поуке духовних људи”. Пророк Давид говори: Казиваху ми шале преступници закона, али оне нису као закон твој. Заволи да слушаш претежно о духовном, то изучавај и немој желети ништа да знаш осим Исуса Христа и тога распета (I Кор. 2,2), осим Његовог живота и смрти и онога што Он од тебе жели. Ако се тога будеш држао, чинићеш што је угодно Богу. А Бог воли душе које воле Њега и које се труде да извршују Његову вољу. Интересовање за многе ствари је често плод гордости и храна за самољубље. То су само замке злог духа који, видећи да код неких постоји јака воља да живе духовним животом, покушава да их саплете радозналошћу и да тако овлада њиховим умом и њиховом вољом. Због тога убацује, особито онима који су способнији и склонији философирању, високе и дивне мисли. А они, заневши се задовољством да распредају о високим стварима, заборављају да чувају чистоту срца, да смирено мисле о себи и да савлађују страсти. Везани ланцима гордости и самоуверености стварају од свог ума идола и мало по мало долазе до уверења, а то и не примећују, да више немају потребе за саветима других, те у свакој прилици прибегавају идолу сопственог расуђивања. То је врло опасна и тешко излечива болест. Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу? И тада све бива у човеку растројено, те нема кога да стави мелем. Зато је, ето, потребно, да поведеш борбу против гордости ума, пре него што она узме маха. Устај против ње, обуздавај је и покорно потчињавај своје мишљење мишљењу духовника. Буди скроман из љубави према Богу, ако желиш да будеш мудрији од Соломона. Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар (I Кор. 3,18).

Преподобни Никодим Агиорит

Из књиге: “Невидљива борба”

Братство Светог краља Милутина

Ако ти овде (на земљи) иде превише добро, нешто није у реду са тобом!

Упркос појавама непоштовања према клирицима и монасима, Црква је неисцрпни извор чуда. Узима воду и она постаје освећена, узима хлеб и вино и они се претварају у Свето Причешће. Узима човека као глину и чини га богом. Међутим та чуда многи не виде. Јер, ако би их видели, не би омаловажавали ни мрзели Цркву Христову, него би јe волели и поштовали. И не би говорили о њој са презиром као што то говоре. Хришћанин има свој пут, а то је да подигне тежак крст у свом животу. Тешка је ствар ако кажеш како верујеш у Христа а да се добро проводиш у овоме животу. Јер, ако се добро проводиш овде, на земљи, нешто није добро са тобом, бринеш се за злато земаљско а не за ризнице небеске. Ако тако размишљаш, налазиш се далеко од воље Божије. Хришћански живот и добро провођење не иду заједно, јер то су различите ствари. Један пут дође код мене један познати доктор да поразговарамо. И његова жена је, такође, била доктор. Верујући су били обоје. Жалили су се на своју децу како они живе световни живот и не придржавају ни црквеног предања своје породе, чак шта више, томе се подсмејавају. Означавају хришћане заосталима, прилагодљивима, неискренима, лицемерима и хулницима, будући да њихови животи не одражава њихових речи а дела која сами чине нису хришћанска. Чак су се противили освећењу (дома) које су њихови родитељи примали један пут годишње, а откако су одрасли више нису хтели ни да му присуствују. Лекар је деловао јако изморен и очајан због духовне инертности своје деце. Мислио је како су сви његови покушаји и покушаји његове жене били узалудни, промашени и да се нису дотакли деце. У једном тренутку доктор ставивши главу међу дланове као да је желео да сакрије своје лице од стида рече ми: Бојим се да нам је много новца учинило штету! Питах га да ми каже како то мисли и овај ми је потпуном искреношћу одговорио како су превазишли сваку меру и накупили себи огромно имање, потпуно непотребно. Имамо три велике куће, каза. Једну за нас, и по једну за децу. Такође две викендице, четири скупа аутомобила, један чамац, уштеђевину и много тога. И настави: Деца су лоше васпитана и сада они нас оптужују како их изазивамо. Такође нам говоре како смо ми јако лепо венчали богатство са хришћанством. Питао ме је (доктор) шта треба да ради да поново нађе мир и јединство у породици? Рекох му да све то разделе сиромашнима и да за себе задрже само једну кућу, једну викендицу и своје плате. Преставио се је, променио боју, уплашио и разочарао одговором који сам му дао. Отишао је и није више долазио. Везао се је са “овим овде”, а не са “оним горе”. Због тога су и деца тражила неки други начин живота, другачији од онога који су им родитељи пружили. Када чујем да постоји велико сиромаштво и немаштина много трпим и не могу да се молим. Не кажем да ако имаш две кошуље да подаш једну. То је данас необично и претешко за већину. Међутим, ако желиш да се називаш хришћанином и да поседујеш сва блага Божија, зашто се патиш и бринеш да стекнеш сувишак а не чиниш милостињу и добра дела? Да знаш да на песку зида темељ онај који има много новца и њиме себично управља не марећи за сиромаштво и несрећу других људи. Јеси ли икад видео мртвачко платно (којим се омотавају тела) са (нашивеним) џеповима? Све ће ОВДЕ остати. Само добродеље иде на небо. Знаш ли зашто настају ратови? Због новца! Зашто богати не могу да ставе узду на своју халапивост, а сиромашни не желе да стекну неопходно већ завиде богатима на њиховој слави и богатству? Ваши џепови морају да буду отворени да се новци (о)крећу ка човекољубљу. Саблазан је имати пуне џепове новца који су пак концем зашивени.

Старац Пајсије Светогорац

Тасу Михала: “Четири сата са оцем Пајсијем”

Братство Светог краља Милутина

БЕСЕДА НА НОВУ ГОДИНУ Св. Јован Златоусти

БЕСЕДА НА НОВУ ГОДИНУ

Св. Јован Златоусти

… Ова ђаволска славља, каква се данас дешавају, раскалашност, исмејавања, поруге, окупљања која трају по читаву ноћ и разуздано комедијашење поробили су наш град страшније од било ког непријатеља. Сада би пак сви требало да буду уздржани, да плачу и да се притаје, како они који су сагрешили, тако и они који нису, једни због својих грешака, а други гледајући на недоличност своје браће. Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и улепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично. Сваки занатлија, износећи своје производе, труди се да надмаши све оне који се баве истим послом као и он. Премда такво надметање указује на детињаст ум и на душу која не помишља ни на шта велико и узвишено, оно није претерано штетно: то је тек нека неразумна усрдност, која изазива подсмех према онима који се у томе надмећу. Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима. Напротив, истицање (разметање) какво сада постоји подстиче на смех и завист – на смех оне што помишљају на нешто узвишеније, а на љубомору и завист оне што страдају од исте болести. Овако надметање, као што сам рекао, не заслужује одлучну осуду. Данас су најжалосније од свега, надметања која се одвијају по крчмама, препуним раскалашности и безбожништва. Кажем безбожништва због тога што они, који се тиме баве прате (надзиру, означавају) дане, гатају и мисле да ће им, ако први дан овога месеца проведу у наслади и задовољству, таква бити цела година, и кажем; раскалашности, због тога што се и жене и мушкарци, напунивши бокале и чаше вином, све до зоре неумерно опијају. То не доликује нашем мудрољубљу, без обзира чините ли ово сами, или допуштате другима – рођацима, пријатељима или суседима.

Зар нисте чули речи апостола Павла: Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио за вас (IVГал.10-11)?

Крајње је неразумно ако због једног дана, проведеног у добром расположењу, очекујете да ће вам цела година бити таква. Такво мишљење не само да је неразумно, него је и последица ђавољег утицаја према којем, тобоже, у стварима нашег живота не би требало да се ослањамо на сопствену ревност и склоности, него на временске периоде. Неће ти цела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао, него ако и првог и сваког другог дана будеш творио вољу Божију.

Дан не бива лош или добар по својој природи – јер се дан од дана ни у чему не разликује – него услед наше усрдности или немара. Ако си творио правду, дан ти је добар; ако си сагрешио, онда је лош и обремењен казном. Ако будеш тако расуђивао и тиме се руководио, свакога дана творећи молитве и дајући милостиње, онда ће ти цела година бити срећна. Радост не долази од пијанства, него од духовне молитве, она не долази од вина, него од поучне беседе. Вино узрокује буру, а реч тишину; вино прави буку, а реч зауставља метеж; вино помрачује ум, а реч га просвјетљује и када је помрачен; вино уноси очајање (тескобу, потиштеност) и тамо где није постојало, а реч га прогони и оданде где је постојало. Ништа тако не води у срећу и радост, као истине вере (досл. Догмати философије): презир према садашњем, ишчекивање будућег, и то, да ништа људско не сматрамо за постојано – ни богатство, ни власт, ни почасти, ни поштовање. Ако си научен тој мудрости, онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш у сиромаштво, то сиромаштво понизити.

На тај начин ћеш увек моћи да празнујеш. Хришћанину не приличи да празнује одређене месеце, нити први дан месеца, нити пак само недељом, него читав свој живот треба да проводи у празновању какво му доликује.

Какво је то празновање? О томе послушајте Павла који каже:Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине (1.Кор. 5). Према томе, ако ти је савест чиста, ти онда непрестано празнујеш, јер се храниш добрим надама и радујеш ишчекивањем будућих добара. Ако пак имаш грижу савести и ако си крив за многе грехе, онда ти ни хиљаду празника и прослава неће помоћи да се осећаш боље од оних што плачу. Каква ми је корист од сунчаног дана, кад је моја душа помрачена прекорима савести? Према томе, ако желиш да имаш користи од почетка нове године, онда поступај овако: када видиш да се навршила година, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Буди скрушен у срцу, одмери време свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, време се навршава, велики део свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости?

Овога се сећај кад се смењују године; помислимо на будући дан (Суда), да и за нас не би неко рекао оно што је пророк рекао за Јудејце:Изчезоше у сујети дани њихови, и године њихове са хитањем (Пс. 77; 33). Онај празник, о којем сам говорио, постојан је и не ишчекује годишње периоде, и није ограничен на одређене дане. Њега подједнако може да празнује и богаташ и сиромах, јер ту није важан новац, ни богатство, већ само врлина. Немаш новца? Постоји стан Божији, највредније од свих блага, јер се оно не може ни уништити, ни изменити, ни потрошити. Погледај на небо и на небо небеса, на земљу, море, ваздух, разнородне животиње, различито биље и на читав људски род; сети се ангела, архангела и вишњих сила. Имај на уму да је све то, богатство твога Господара. Не може бити да је слуга тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему. Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јелинској (незнабожачкој, паганској) прелести…