О НЕТЉЕНОЈ ЧЕДНОСТИ И ЦЕЛОМУДРЕНОСТИ, КОЈЕ ТРУЛЕЖНИ ПОСТИЖУ ТРУДОМ И ЗНОЈЕМ

Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА

Поука XV

О НЕТЉЕНОЈ ЧЕДНОСТИ И ЦЕЛОМУДРЕНОСТИ,
КОЈЕ ТРУЛЕЖНИ ПОСТИЖУ ТРУДОМ И ЗНОЈЕМ ^[1]

(880) Чедност [тј. чистота] је усвајање бестелесне природе. Чедност је жељени дом Христов, и земно небо срца. Чедност је посве необично натприродно порицање природе, и заиста чудесно надметање смртног и пролазног тела са бестелесним бићима. Чедан је онај човек који је љубав потиснуо љубављу, и који је огњем невештаственим угасио пламен својих страсти.

Целомудреност је свеопшти назив свих врлина. Целомудреност је чистота душе и тела. Целомудрен је човек који ни у самоме сну у своме телу нема никаквих страсних покрета. Целомудрен је човек који је за свагда (881) стекао савршену неосетљивост за разлике у полу. Мерило и врхунац савршене и потпуне чистоте јесте у томе да се има исти исти однос према живим бићима као и према неживим стварима, према људима као и према животињама.

Нико од оних који су се научили чистоти, нека успех не сматра својом заслугом, будући да наша природа није способна да победи саму себе. Где природа претрпи пораз, препознаје се долазак Онога који је изнад природе. Ван сваког спора, мање одступа пред већим.

Почетак је чистоте у неслагању са нечистом помисли, и у истечењима која се с времена на време догоде без икаквих нечистих слика. Средина је чистоте, када од обилне хране имамо природне полне прохтеве, али смо без прљавих маштарија и без истечења. А крај је умртвљење тела, које иде за умртвљењем помисли.

Заиста је блажен човек који је стекао потпуну равнодушност према свакоме телу, боји и лепоти.

Чист није онај човек који је ово своје блато [тј. тело] сачувао неупрљаним, већ онај који је његове удове савршено потчинио души. Велики је онај човек који остаје без икакве страсти при додиру тела, нетакнут, надвладавши похотљиви поглед размишљањем о небеској лепоти.

Онај који пса сладострашћа молитвом тера од себе, личи на човека који се бори са лавом; онај који га противразлозима побија, личи на човека који је свог непријатеља већ натерао у бекство; а човек који је већ потпуно презрео нападе тога пса, устао је из гроба иако се још налази у овом животу. Ако је доказ истинске чистоте да се буде без похотљивих осећаја при нечистим сновима, онда је свакако крајњи ступањ блуда - имати истечење у будном стању од самих помисли.

Ко телесним радом и знојем води борбу са овим противником, личи на човека који је непријатеља свог везао слабом врпцом; онај ко се с њим бори уздржањем и бдењем - на онога који непријатеља ставља у гвоздене окове; а онај ко се с тим противником бори смиреноумљем, безгневљем и жеђу - на човека који је свог непријатеља убио и сакрио у песак (уп. Изл.2,12). Под песком подразумевај смирење. Из њега не ниче храна за страсти, јер је прах и пепео.

Један савлађује овог мучитеља подвизима, други смирењем, а трећи - божанским откривењем. Први је као звезда Даница, други као пун месец, а трећи - као светло сунце. Но, свима је заједно живљење на небесима. И као што се са зором јавља светлост, а за њом се рађа сунце, тако и то што смо рекли треба разумети и видети како изгледа на делу.

Лисица се претвара да спава, а демон глуми целомудреност. Само, лисица то чини да превари птицу, а демон - да нам упропасти душу.

Читавог свог живота не веруј овоме блату, и не ослањај се на њега док се не сусретнеш са Христом. Немој држати за сигурно да ће те уздржање сачувати од пада: и неко ко баш ништа окусио није, с неба је био збачен ^[2].

Неки мудри људи су добро означили одрицање, одредивши га као непријатељство с телом и борба с трбухом. Почетници падају у блуд обично због хране. Средњи, осим из истог узрока, још и због гордости. А они који се приближавају савршенству, падају искључиво због осуђивања ближњег, и ни од чега другог.

(884) Неки ушкопљенике сматрају по природи срећнима, као људе који су се избавили од тираније тела. А ја сматрам да су блажени они духовни евнуси који свакога дана сами себе шкопе чистим мислима као ножем.

Виђао сам људе који су против своје воље пали. Виђао сам и оне који су драговољно желели да падну, али им не полажаше за руком. И ја сам ове друге сматрао несрећнијим од оних који сваки дан падају. Јер, иако неспособни да греше, они желе да осете смрад греха.

Јадан је онај који пада. Јаднији је, пак, онај који и другога повлачи за собом, због тога што ће понети тежину греха, и терет насладе другог човека.

Немој ни помислити да разлозима и противразлозима потучеш демона блуда, јер он увек може доказивати да је у праву, пошто се по природи бори с нама. Ко хоће да се бори са својим телом или да га победи својим сопственим снагама, узалуд се мучи. Јер, ако Господ не разори дом тела и не сагради дом душе, узалуд бди и пости онај који би хтео да тело своје умртви (уп. Пс. 126,1-2). Признај пред Господом немоћ своје природе, потпуно свестан своје неспособности, па ћеш неосетно добити дар целомудрености.

У сладострасним људима (као што ми је један од њих причао на основу сопственог искуства, пошто се отрезнио) постоји осећање неког неодољивог нагона за телима и дух бестидни и сурови, прикривен на дну срца, који чини да човек који је нападнут осећа телесни бол у срцу као да се пече на ужареној пећи, дух који се Бога не боји, који сећање на вечне муке не сматра ни за шта, који се гади молитве. И за време док чини грех, он и на кости мртваца гледа као на бездушно камење. То је дух који човека (подвргнута његовом дејству) чини као безумним, као ван себе, опијеним вечитим нагоном словесних и бесловесних бића. И када се дани кушања не би скратили, не би се спасла ни једна душа одевена у ово блато растворено крвљу и прљавом течношћу.

Зашто то? Зато што све створено ненасито тежи ка себи сродноме: крв крви, црв црву, блато блату. Зашто онда не би и тело чезнуло за телом? Ипак, ми који савлађујемо природу и чезнемо са Царством небеским, покушавамо да разним лукавствима преваримо тог варалицу.

(885) Блажени су људи који нису искусили ту борбу. Молимо се Богу да нас занавек избави о таквих искушења. Јер, они који су се оклизнули у споменуту јаму, налазе се далеко од оних који се пењу и силазе по лествици. За такав успон потребно је да у најстрожем посту пролију много зноја.

Погледајмо, да можда и наши духовни непријатељи (као што то иначе бива у земаљском рату), у своме наступању против нас немају сваки свој посебни борбени задатак - једна чудна ствар коју сам приметио код људи када се налазе у искушењу. И видео сам грехе, један од другог теже. Ко има ум да чује, нека чује!

Демон често има обичај (нарочито код подвижника и код оних што воде монашки живот) да употреби сву своју снагу, и бригу, и лукавство, и вештину, и препреденост, како би нас навео на противприродне грехе, а не на грехе који су у складу са људском природом. Стога често, живећи заједно са женама и не будући уопште кушани похотом нити нечистим мислима, извесни људи самима себи одају признање, а не знају, јадни, да нема потребе за мањом погибијом тамо где прети већа.

Мислим да ови најнесрећији крвници упропашћују нас, јадне, противприродним гресима из два разлога: прво, због тога што ми у самима себи свуда носимо могућност таквог пада, и друго, што такви греси навлаче на нас већу казну. Тога је постао свестан онај који је прво водио дивље магарце, а после на најжалоснији начин био и сам вођен и исмејан од стране паклених магараца ^[3]. И онај који се хранио небеским хлебом, потом је био лишен великог дара. Најчудније је то, што је и после његовог покајања наставник наш, Антоније, са великим болом рекао: "Велики стуб је срушен". (Међутим, начин пада мудри Антоније је сакрио. Знао је, наиме, да постоји телесни блуд и без другога тела).

Постоји у нама нека смрт и опасност пада, коју ми увек са собом и у себи носимо, нарочито у младости. Нисам се ни усудио да о томе нешто више ставим на хартију, јер ми је руку зауставио онај који је рекао: Јер је срамотно и говорити о ономе што неки тајно чине (Еф.5,12), а и писати, и слушати! Овога мог (и немог) непријатеља (али и пријатеља!), тело, Павле је назвао смрћу, јер каже: Ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим.7,24)? А други један богослов назива га страсним, ропским и ноћним ^[4].

Због чега, хтео бих да знам, због чега су сви свети људи употребили за тело такве називе? Ако је тело - смрт, онда онај који га победи, свакако, више не умире. И које онда човек који ће живети а неће видети смрти (Пс.88,49) свог прљавог тела.

(888) Од свег срца молим да се испита ко је већи: онај који је умро и васкрснуо, или онај који уопште није умро. Онај који даје предност другоме - вара се: Христос је и умро и васкрснуо. А онај који даје предност првоме, самим тим учи људе који умиру, тј. падају, да се не предају очајању.

Наш нечовечни непријатељ и заступник блуда говори да је Бог човекољубив и да овој страсти, као природној, врло лако опрашта. Но, ако испитамо мамац демона, видећемо да после учињеног греха они Бога називају праведним и неумољивим судијом. Оно прво нам говоре, да нас навуку у грех; а ово друго, да нас баце у очајање. Када се туга и очајање увуку у нас, ми више нисмо ни спремни да се опет подамо истом греху. А када се очајање угаси, поново нам тиранин наш говори о човекољубљу Божијем.

Као пречист и бестелесан, Господ се весели нетакнутости и чистоти нашег тела. Демони се, како неки веле, ничему другом не радују толико као смраду блуда, нити се некој другој страсти толико веселе као прљању тела.

Чистота је богоусвојење и уподобљење Богу колико је то могуће човеку. Мајка природних красота јесте земља, натопљена росом, а мајка чистоте - безмолвије са послушношћу. Бестрашће тела стечено подвигом безмолвија, због честог одлажења у свет не остаје непоколебљиво. Бестрашће, пак, које долази од послушности, свуда је поуздано и непоколебљиво.

Видех како гордост може да буде узрочник смиреноумља, и сетих се онога који говори: Ко познаде ум Господњи(Рим.11,34)! Јама и плод надмености јесте пад. А пад често постаје повод смиреноумља у онима који су смиреноумљу склони.

Ко хоће да прождрљивошћу и преједањем победи демона блуда, личи на човека који пожар гаси уљем. Ко покушава да ову борбу стиша уздржањем, и ничим другим осим уздржањем, личи на човека који мисли да се са отворене пучине спасе пливајући само једном руком. Споји са уздржањем смирење, јер прво без другога не доноси никакве користи.

Ко примети да га нека страст све више осваја, треба да се пре свега на њу, и само на њу обори, нарочито ако је у питању урођени непријатељ. Јер, ако се та страст не савлада, ништа нам неће користити победа над осталим. А ако овог Мисирца лупимо по глави (уп. Изл.2,11), свакако ћемо и ми у дубини смирености видети Бога.

Приликом једног искушења, осетио сам да овај вук хоће да ме превари, изазивајући у мојој души безраложну радост, и сузе, и утеху. У свом неискуству, мишљах да се ради о плоду, а не губитку.

Ако је сваки грех који човек учини осим тела, док онај који (889) блудничи греши своме сопственом телу (свакако услед тога што се истечењем прља сама природа тела, што се не може догодити код било каквог другог греха - уп. 1.Кор.6,18) - питам се зашто имамо обичај да поводом сваког греха који обори човека кажемо само: "Он је згрешио", а када чујемо да је неко извршио блуд, с болом кажемо: "Тај и тај је пао"? ^[5]

Риба бежи од удице што брже може. Тако и сластољубива душа бежи од безмолвија.

Кад хоће да свеже два лица срамном везом, ђаво испробава и једну и другу страну, па тек онда почиње да распаљује пламен страсти.

Они који су склони сладострашћу, често су саосећајни и милостиви, способни да плачу са тужнима, а и да ласкају. А они који воде рачуна о чистоти, обично немају таквих особина.

Један мудар човек ми је поставио страшно питање, рекавши: "Који је грех, изузев убиства и отпадништва од вере, тежи од свих?" А ја одговорих: "Пасти у јерес". "Па како,- каже,- Саборна Црква прима јеретике кад искрено анатемишу своју јерес, и оглашава их достојне Тајне Причешћа, а онога који је извршио блуд, чак и када се исповеди и окане свог греха, прима с тим што га за извесно време, према одредбама апостолских канона, одлучује од Пречистих Тајни?" ^[6]. Када сам чуо овај одговор, доспех у велику недоумицу, те ово тешко питање остаде за мене неразјашњено и нерешено.

Треба да испитујемо, процењујемо и пазимо, када нам оно уживање које осећамо приликом појања на богослужењу долази од демона блуда, а када од речи Духа и благодати и силе који су садржани у њима.

Не заборављај се, младићу! Знао сам неке младе људе који су се од свег срца молили за оне што су им драги, покренути на то блудом, мислећи да одужују дуг успомене и закона љубави.

Може доћи до телесног оскврњења и услед самог телесног додира. Ништа није опасније од овог чула, [тј. чула пипања]. Сећај се онога који је руку своју завио у терисртиј да би пренео своју престарелу мајку ^[7], па се уздржи и не дотичи се руком ни откривених ни покривених делова свог или туђег тела.

Мислим да се нико не може назвати потпуно светим ако претходно ову земљу не претвори у светињу, уколико је такав преображај у овом животу могућ.

Кад легнемо у постељу, пазимо: тада се сам ум, без тела, сукобљава са демонима. И ако је сластољубив, он радо постаје наш издајник. Нека сећање на смрт увек спава и устаје с тобом, као и непрекидна умна Исусова молитва, јер ти у сну ништа друго не може помоћи као то.

Неки мисле да до ове борбе и до истечења долази једино услед хране. Но, ја сам видео и људе који су били тешко болесни и који су најстроже постили, како су често прљани истечењем. Једном приликом, упитао сам једног од веома искусних (892) и паметних монаха, да ми каже нешто о томе. Тај славни подвижник одговори сасвим јасно: "Истечења у сну,- каже он,- могу настати услед узимања великих количина хране и услед претераног одмарања; могу настати и услед гордости, када се уобразимо због тога што извесно време нисмо имали истечења; најзад, она могу бити последица осуђивања ближњих. Из ова два последња разлога, - вели, - истечења могу имати и болесни, а претпостављам - и из сва три разлога. А ко дође до закључка да код њега није посреди ниједан од споменутих узрока - блажен је, трудбеник бестрашћа, јер он само због пакости демона трпи тако нешто, с времена на времена, кад Бог попусти, како би помоћу једне безгрешне незгоде стекао највећу смиреност".

Нико не би требало да у току дана машта о ономе што је сањао. И то је план демона - да нас оним што смо сањали прљају у будном стању.

Да чујемо нешто и о једном другом лукавству наших непријатеља. Храна, шкодљива за наше тело, изазива у нама болест тек после извесног времена или дан касније. Тако врло често бива и са узроцима који прљају душу. Видео сам људе који се наслађују, али не бивају сместа нападнути. А видео сам и људе који су заједно са женама јели и са женама стајали, без икакве прљаве мисли у односу на њих. Но, када су се мало ослободили и постали самоуверени, помишљајући да већ имају мир и сигурност, изненада их је задесила несрећа у њиховој сопственој келији.

А каква је то несрећа која се човеку може догодити, телесно или душевно, када је потпуно сам, зна онај који је то искусио. Ко није искусио - не треба ни да зна. У то време нам могу добро послужити: кострет, пепео, свеноћно стајање, глад и жеђ која пали језик, гашена само по неком капи воде, посећивање гробова, а пре свега смирење срца, и - ако је могућно - отац или добар и разборит брат, који би били у стању да нам помогну. Сматрао бих за чудо да неко потпуно сам спасе свој брод на тој бурној пучини.

Један те исти грех заслужује стоструко тежу осуду када га учини једна особа него када га изврши друга, што зависи од околности, места, духовног ступња на коме се човек налази, као и многих других чинилаца.

Неко ми је причао о необичној и најузвишенијој чистоти: "Један човек,- вели,- угледа неку веома лепу жену и од све душе прослави Творца због ње. Био је довољан један поглед на њу, да тај човек, обузет љубављу Божијом, пролије бујицу суза. И било је чудно видети, како том човеку доноси венац небеске славе управо оно што би другога сурвало у пропаст!" ^[8]. Ако такав човек доживљава исто осећање и исто се (893) тако понаша у свим таквим случајевима, онда је васкрснуо из мртвих као нераспадљив још пре свеопштег васкрсења.

Истога мерила треба да се придржавамо и у погледу музике и певања. Без обзира да ли слушају светске или духовне песме, богољубиви људи се испуњавају ведрином и љубављу, и гуше у сузама. Код сластољубивих је обратно.

Као што смо већ рекли, неке људе ђаволи много више нападају на пустим местима. Није ни чудо: демони најрадије бораве тамо. Јер, Господ их је, на спасење наше, протерао у пустиње и у бездан. Демони блуда страшно нападају безмолвника, како би га из пустиње прогнали у свет, убедивши га да му боравак у пустињи ништа није користио. А кад се налазимо у свету, демони нас напуштају, како бисмо стекли уверење да нас [ван пустиње] неће нападати и, са тим уверењем, остали са световњацима.

Где нас непријатељ напада, тамо се без сумње и ми жестоко боримо. Онај међу нама који није нападан, јавља се и сам као пријатељ непријатеља.

Рука Господња нас чува када се налазимо у свету по некој потреби, можда често и по молитви духовног оца, да се због нас не би хулило на Господа. Понекад је то због наше неосетљивости, или због тога што смо претходно већ много искусили и заситили се онога што видимо и чујемо, или због тога што демони намерно одлазе од нас, остављајући нам демона гордости, који сам собом замењује све остале демоне.

Сви који хоћете да се научите чистоти, чујте за још једно лукавство и препреденост овог обмањивача, и чувајте се!

Причао ми је један који је био у томе искушењу, да демон тела често прикрива своје присуство у човеку, побуђујући у монаху крајњу побожност, правећи у њему, можда, чак и бујицу суза док седи или разговара са женама, наговарајући га да их учи сећању на смрт и Суд, и да им говори о целомудрености, како би оне, јаднице, заведене његовим речима и привидном побожношћу, притекле вуку као пастиру. А он, још јаднији, ослободивши се дружењем са женама, на крају и пада с њима.

Бежимо, бежимо, како не бисмо гледали, ни слушали о плоду о коме обећасмо: "Нећемо га окусити"!

Јер, чудим се како бисмо ми могли сматрати себе јачим од пророка Давида ^[9]. То је немогуће!

Слава чистоте је толико узвишена и велика, да су се неки оци усудили да је назову бестрашћем. Неки кажу да је немогуће назвати се чистим пошто се већ једном окуси телесни грех. А ја, побијајући то мишљење, рекох да је ономе који само хоће могуће и згодно од једне дивље маслине начинити питому. И да су нешто кључеви Царства небеског поверени девственику по телу, можда би оно мишљење и било исправно. (896) Али, нека његове поборнике посрами онај који је имао ташту а постао чист и понео кључеве Царства ^[10].

Змија сладострашћа се јавља у много видова: неискусне наговара да само једанпут пробају, па да прекину; а оне који су то већ искусили, тај бедник наводи да се сећају свог греха, како би кроз успомену поново пали у грех. Многи међу првима остају мирни захваљујући свом незнању. Међу другима многи трпе узнемирење и борбу, због тога што су окусили од ове гадости. Уосталом, дешава се и супротно.

Уколико се пробудимо чисти и мирни, знајмо да се ради о тајноме дејству светих анђела, нарочито ако смо заспали са великом молитом и трезвоумљем. А понекад устајемо немирни, после нечистих снова. Видех безбожника како се прави важан и велик, који подрхтава и бесни против мене као кедар ливански, и прођох мимо њега уздржањем. И гле, не беше јарост његова као пре. И потражих га смиривши своје мисли, и не нађе му се у мени места, нитрага (уп. Пс.36,35-36).

Ко је победио тело, победио је природу. А ко је природу победио, постао је, без сумње, натприродан. Такав човек је само нешто мало - да не кажем ни мало - мањи од анђела (Пс.8,6). Није чудно ако се бестелесни бори са бестелесним. Чудо је, међутим, право чудо, што једно телесно биће, у борби са телом као са својим подмуклим непријатељем, побеђује у ствари бестелесне непријатеље ^[11].

Благи Господ и у томе показује своју велику бригу за нас што бесрамност женског пола обуздава стидом, као неком уздом. Јер, када би жене саме ишле мушкарцима, ниједан се човек не би спасао.

Према објашњењу мудрих отаца, треба разликовати: приступање [тј. прилог], спајање, пристанак [тј. слагање], поробљење, борбу и тзв. страст у души. Блажени оци одређују приступање као просту реч, или слику било чега, која се поново појављује и уноси у срце. Спајање значи, разговарање са оним што се појавило, без обзира да ли са страшћу или бестрасно. Пристанак је сагласност душе са оним што се јавило, сједињена са уживањем. Поробљење је насилно и невољно завођење срца или трајно општење са предметом, које разара наше добро душевно здравље. Борбу они одређују као равнотежу снага између онога који (897) напада и оног који се брани, где последњи побеђује, или бива побеђен искључиво по својој вољи. Страшћу називају порок који се током дужег времена страсно угнездио у души, и који је кроз навику постао као њено природно својство, тако да душа већ сама, хотимично, хрли к њему.

Од свега тога, прво је безгрешно. Друго - не сасвим. Треће - већ према стању у коме се подвижник налази. Борба је узрок победничких венаца или осуде, а поробљење се друкчије цени ако је време молитве, а друкчије у неко друго време, друкчије према езначајним стварима, а друкчије у односу на рђаве мисли.

Страст подлеже код свих људи или будућем покајању или будућој муци. Према томе, ко се према приступању односи без страсти, једним ударцем одсеца и све потоње.

Најоштроумнији учени оци приметили су још једну мисао, тананију од ових о којима смо сада говорили. Неки је називају препадом ума, пошто без трајања и без речи и слике, тренутно изазива страст у подвижнику. Међу духовима који кушају тело, нема ниједног тако брзог, тако хитрог и подмуклог као што је он. Наиме, он се у једној ситној представи, без задржавања, без трајања и без речи, а код неких и мимо њихове свести, појављује у души.

Ко је, дакле, успео да плачем постигне такву истанчаност разума, може да нас научи, како то душа страсно блудничи само оком, и простим погледом, и додиром руке, и слушањем мелодије, без икакве мисли и помисли.

Неки веле да страст обузима тело захваљујући помислима срца. А неки, напротив, тврде да телесни осећаји рађају нечисте мисли. Први још кажу: када ум не би водио, не би ни тело ишло за њим. А други наводе у своју одбрану зло дејство телесних страсти, говорећи: "Често прљаве мисли улазе у срце кроз нежан поглед, или додиром руке, или преко пријатног мириса, или слушањем пријатног гласа".

Ко је способан у Господу, нека нас научи да решимо ово питање. Јер, све је то потребно и корисно онима који свесно воде подвижнички живот. Такво објашњење уопште није потребно оним трудбеницима који проводе живот у простоти срца. Нити је за свакога знање, нити је за свакога блажена једноставност, тај оклоп који човека штити од свих искушења злих духова.

Неке страсти из душе прелазе у тело, а друге иду обратним путем. Друго се дешава са људима који живе у свету, а прво се збива са онима који се налазе у монаштву, пошто немају прилике за друго. Што се мене тиче, ја бих о томе рекао ово: Тражићеш код злих памети, и нећеш наћи (Прич.14,6)!

(900) После дуге борбе најзад истеран из нашег срца, претучен камењем поста и мачем смирења, бедни демон, друг нашега глиненог тела, попут неког црва који се увукао у њега, настоји да нас испрља, дражећи нас извесним неочекиваним и незгодним кретњама. Томе су највише подложни људи који се покоравају демону славољубља. Јер, они се испуњавају таштином чим примете да у њиховом срцу више нема блудних мисли.

А да то што кажемо није неистина, они се могу и сами уверити ако пажљиво испитају себе, пошто већ достигну известан ступањ безмолвија. Неизоставно ће пронаћи у дубини свог срца једну помисао, која се у њему крије као змија у ђубрету, а која им нашаптава да чистоту срца, постигнуту у извесној мери, припишу своме труду и ревности, и да и не помисле, јадници, на оне речи: Шта ли имаш што ниси примио (1.Кор.4,7) било од Бога, било уз помоћ других људи и њихове молитве.

Стога, нека обрате пажњу на себе и нека се свим силама постарају да великим смиреноумљем умртве и избаце из свог срца споменуту змију, како би, ослобођени од ње, и они могли једном свући кожне хаљине (уп. Пост.3,21) и запевати Господу победну химну чистоте, као што то једном приликом учинише невина [тј. јерусалимска] деца. Тек када свуку са себе хаљине зла, показаће се сва безазленост и сва смиреност њихове природе.

Овај демон, много више од других, пази на тренутке у којима нисмо у стању покренути своје тело да се моли против њега. Тада тај зликовац највише и покушава да нам наметне борбу. Онима који још нису стекли праву молитву срца, одговара подвиг телесне молитве, тј. ширење руку, ударање у прса, упућивање умилних погледа ка небу, дубоко уздисање, често падање на колена. Све то, међутим, они често не могу чинити у присуству других људи. Стога демони покушавају да их нападну управо тада. А они, будући неспособни да им се супротставе снагом ума и невидљивом силом молитве, подлежу, можда и против своје воље, својим нападачима.

У тим случајевима, ако можеш, сместа се удаљи на неко скровито место и, ако ти је могуће, погледај горе душевним оком. Ако не, онда погледај према небу макар и телесним оком, држећи непомично руке у виду крста, како би и тим знаком посрамио и победио Амалика (уп. Изл.17,11). Завапи ка Силноме да те спасе, и то не одабраним речима, већ смиреним шапутањем, почињући најпре са: Помилуј ме, немоћан сам (Пс.6,3)! Тада ћеш на сопственом искуству осетити силу Вишњега, и својим вапајем ка Невидљивоме на невидљив начин отерати невидљиве непријатеље. Човек који је навикао да се тако бори, брзо ће почети и самом мишљу да од себе гони своје непријатеље. Јер, овим другим даром Бог награђује подвижнике за њихов први подвиг. И право је!

(901) Нашавши се на једном молитвеном скупу, приметио сам да су једнога часног брата спопале нечисте мисли. Не нашавши згодног места за скривену молитву, он оде у нужник као ради природне потребе, и тамо се усрдно помоли Богу против нападача. И кад сам му ја замерио због непристојнога места на коме се молио, он ми одговори: "За прогнање нечистих помисли ја се и помолих на нечистоме месту, да се очистим од нечисти".

Сви демони се труде да помраче ум, како би затим у нашу душу могли да убаце што им је драго. Јер, ако ум не заклопи очи, ризница не може бити похарана. А демон блуда чини то много више од свих осталих. Запленивши ум као водећу способност човекову, он нас често наводи и подговара да и у присуству других чинимо оно што чине само људи који нису при чистој свести. И када се после извесног времена ум отрезни, ми се због својих бешчасних дела и речи, или поступака, стидимо не само од оних који су нас гледали него и од нас самих, ужасавајући се над својим пређашњим слепилом. Услед тога су неки, размишљајући о томе, често и престајали да чине такве ствари.

Бежи од овог нападача када те после извршења таквог рђавог дела спречава да се молиш, да испољаваш побожност, да бдиш. Сети се онога који је казао: "Због тога што ми душа пати, мучена грехом као неким тиранином, осветићу се непријатељима њеним" (уп. Лк.18,5).

Ко је победио тело? Онај који је скрушио срце. А ко је скрушио срце? Онај који се одрекао себе. Јер, како да не буде скрушен човек у коме је умрла сопствена воља?!

Међу страсним људима, једаи је страснији од другог. Има и таквих који и саме своје прљавштине исповедају са сладострашћем и уживањем.

Нечисте и срамне мисли у срцу рађају се обично од обмањивача срца, од демона блуда. Њих лечи уздржање и савршено ниподаштавање.

На који начин и помоћу којег средства да вежем овога свог пријатеља [тј. тело], и како да му судим по угледу на остале страсти, ја не знам. Пре него што га вежем, оно се одвезује. И пре но што почнем да му судим, мирим се с њим. И пре но што почнем да га мучим, сажалим се на њега. Како да мрзим оно што по природи волим? Како да се избавим од онога с чиме сам везан за навек? Како да убијем оно што са мном треба да васкрсне? Како да начиним непропадљивим оно што је добило пропадљиву природу? Какав разлог да наведем ономе кој" ми може узвратити толиким природним разлозима?

Ако га свежем постом - кад осудим ближњег ја му се поново предајем. Ако га победим на тај начин што сам престао да осуђујем, када се погордим у срцу - оно ме поново обара. Оно ми је и сарадник и противник, и помоћник и супарник, и стражар и ухода. Када га мазим, оно ме напада. Ако га исцрпљујем - оно клоне. Ако га одмарам - оно се разузда. Ако га оптеретим - не подноси. Ако га злостављам - и сам се излажем опасности. Ако га упропастим - немам (904) с киме да стичем врлине. Гадим га се - и грлим га. Каква је то тајна са мном? Какав је смисао оваквог мог устројства? Како сам ја самоме себи постао и непријатељ и пријатељ?!

Реци ми, реци ми, о, моја супруго, природо моја! Никога другог нећу да питам о ономе што је у вези с тобом. Како да останем неповређен од тебе? Како да избегнем природну опасност, када сам обећао Христу да ћу водити рат с тобом? Како да победим твоју тиранију, када сам добровољно решио да те силом савладам?

А тело, одговарајући својој души, рече: "Нећу ти рећи ништа што и ти сама не знаш, већ само оно што знамо обоје. Мој драги отац јесте самољубље. Узрок спољашњег распаљивања лежи у неговању тела, и уопште у одмарању, а узрок унутрашњих страсних осећаја налази се у претходном одмарању и успомени на почињена сладострасна дела. Зачета, рађам грехове. Рођени, они са своје стране рађају смрт кроз очајање. Ако упознаш моју и твоју очевидну и дубоку немоћ, ти си ми везао руке. Ако грло своје мучиш постом, везао си ми и ноге, да не могу корачати. Ако свему томе додаш и послушност, ослободио си се од мене. Ако стекнеш смирење, одсекао си ми главу".

Петнаеста победа: онај који је у телу, па ју је задобио - умро је и васкрснуо, и већ овде наслутио будућу бесмртност.

---

Напомене:

1.  На крају Схолија уз Поуку XIV (соl. 880 С), код Миња се налази и један краћи текст под насловом "Предговор поуке о телима и људима који у телу живе као ван тела", чији аутор, међутим није означен. У салезијанском издању тај текст је потпуно испуштен као неаутентичан. Ипак га преводимо:
   "Тек што смо чули од помамног ждерања да су његов пород телесна [тј. блудна] искушења. Није ни чудо: то учи и онај наш древни праотац, Адам. Да га стомак није био победио, он у својој супрузи не би ни познао жену. Стога, они који држе прву заповест, не падају у други преступ, већ остају синови Адамови не знајући шта је био Адам (после греха), само нешто мало мањи од анђела (Пс.8,5); па и то, да зло не би постало бесмртно, као што вели онај који је добио надимак Богослов".
2.  С неба је био збачен: мисли се на Луцифера, који, као духовно биће, није никада окусио нити имао потребе да окуси од телесне хране, па је ипак пао - захваљјући гордости.
3.  Паклених магараца: свакако, демона. О коме је то подвижнику реч, не зна се. Може се закључити само то, да је био савременик светог Антонија Великог (250-350), да је разносио храну пустињацима и отшелницима (отуда "водио дивље магарце"), и да је у своме подвигу био достигао изванредно висок ступањ савршенства.
4.  Други један богослов: није јасно да ли свети Григорије Назијанзин (328-390) или свети папа Григорије I Велики (540-604).
5. Тај и тај је пао: Ко скрене с правог пута, враћа се истим путем којим је и застранио. Ко се одрекне језиком, језиком поново и исповеда веру; ко је рукама крао, рукама може и да врати. Тако је и са другим гресима. Али, човек који згреши блудом, не враћа се путем којим је пао, већ другим: он плаче, пости, уздише. Због тога се блуд и назива падом у правом смислу речи. Монашком животу је нарочито својствено девичанство, као што изражава и сам назив и завет монаха (тј. оног који живи сам, без супруге). Монах, дакле, који наруши девичанство, заиста пада, погазивши оношто је обећао Богу (Схол. 24, соl. 912 СD).
6. Одлучује од Пречистих Тајни: Јерес је застрањење ума изражено језиком, а стога и грех. А блуд упропашћује сва чула и силе тела и душе, и квари, унакажује боголикост и богоподобиост у човеку, бацајући га у небиће, због чега се и назива падом (Схол. 26, соl. 912-913 А).
7. Руски превод од 1891. упућује поводом овог случаја на Патерик, Слово 13, али ми до тога Патерика нисмо могли доћи.
8. Према схолији Илије Критског, Лествичник овде спомиње у ствари светог Нона, епископа који је крстио свету Пелагију, чувену грешницу која се после свог покајања и крштења прославила светошћу. Свети Нон је био велики подвижник у Тавенском манастиру (Египат), и због тога био изабран 448. год. прво за епископа едеског, а затим илиопољског. Умро је у Едеси 471. год. (уп. Житије 10. новембра). Преподобна Пелагија је била прво позната грешница антиохијска, чувена по својој лепоти и богатству. Приликом доласка у Антиохију, на сабор, епископ илиопољски Нон угледа Пелагију, и задивљен њеном лепотом заплака. Лепота ове многобожачке блуднице и њена брига о своме телу побудили су га на размишљање о томе, како се мало ми бринемо о лепоти и украсу своје душе, невесте Христове. Уз то се он помоли за грешницу: "Господе, не погуби дело руку својих! Не дозволи да таква лепота остане у разврату, у власти демона, већ је обрати себи, да се њоме прославља име Твоје свето!" И заиста, чудесним путевима Божијег промисла, грешница чу реч Божију, покаје се и крсти, те остатак живота проведе у суровом подвигу као монахиња - отшелница на Маслиновој Гори код Јерусалима, али под мушким именом - Пелагије (уп. Житије 8. октобра; света Пелагија је умрла око 457. године).
9.  Јачим од пророка Давида: Лествичник мисли на грех Давидов са Витсавејом, женом Урије Хетејина (2.Сам.11,1 итд.).
10.  Који је имао ташту: ово се, односи на светог апостола Петра, који је имао ташту (Мт.8,14), тј. био ожењен, па је ипак примио кључеве Царства небеског (Мт. 16,19).
11. Бестелесне непријатеље: демоне (уп. Схол. 41, соl. 920 А).

О ОГОВАРАЊУ

Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА

Поука X

О ОГОВАРАЊУ

(845) Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах из његових родитеља.

Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.

Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.

Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!...

Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.

Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. (848) И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.

Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: "Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?" Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.

Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити(Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.

Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.

Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.

Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.

Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.

Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.

Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.

Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).

Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и(849) само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7).

Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

Степеница десета. Ко ју је савладао, постао је делатељ љубави или плача.

СМРТ

Свети Јован Лествичник

ЛЕСТВИЦА

Поука VI

О СЕЋАЊУ НА СМРТ

                                                     

(793) Свакој речи претходи мисао. А сећање на смрт и на грехе претходи плачу и ридању. Стога сећање на смрт према логичком реду и стављамо на ово место.

Сећање на смрт јесте свакодневна смрт; сећање на крај живота - непрестано уздисање.

Страх од смрти јесте својство природе, које произлази од непослушности, а дрхтање пред смрћу јесте знак неокајаних грехова. Христос се плаши смрти, али не дрхти, да јасно испољи својства две природе ^[1].

Као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и сећање на смрт потребније од свакога другог подвига. Сећање на смрт подстиче монахе који живе у заједници на труд и дубоко размишљање, па штавише и на радосно подношење увреда. А код оних који живе у безмолвију, оно доводи до престанка бриге о било чему земаљском, до непрекидне молитве и чувања ума. Те врлине су и мати и кћи сећања на смрт.

Као што се калај разликује од сребра, иако на изглед личи на њега ^[2], тако је и разлика између природног и противприродног страха од смрти јасна и очевидна за оне који умеју да расуђују.

Први знак да се човек у дубини душе сећа смрти, јесте хотимично непристрашће према свему што је створено, и свецело одрицање од своје воље. Искусан је онај који сваки дан са сигурношћу очекује смрт, а свет је онај који је у сваком тренутку жели.

Није свака жеља смрти добра. Има људи које моћ навике стално наводи на грех, па се моле за смрт по смирењу. А има их, даље, који више и не желе да се покају (јер мисле да им је то немогуће), те дозивају смрт из очајања. Неки се смрти не боје зато што у својој надмености мисле да су постали бестрасни. А има и таквих људи (уколико се данас уопште могу наћи), који по дејству Духа Светог чезну за својом смрћу.

Неки истражују и постављају питање, зашто је Бог сакрио од нас тренутак смрти - када је помисао на смрт толико благотворна за нас? Они, међутим, не знају да Бог управо кроз то на чудесан начин изводи наше спасење. Јер, (796) ниједан човек коме би час смрти за дуго унапред био познат, не би журио да прими крштење или да се посвети монашком животу; читав свој живот проводио би у безакоњима, а крштењу и покајању би приступио тек на самрти.

Кад плачеш, немој никада веровати оном псу који ти шапуће да је Бог човекољубив (јер је његов циљ да ишчупа из тебе плач и страх неплашљиви), осим кад видиш да се рушиш у дубину очајања.

Онај који хоће стално да у себи држи помисао на смрт и на Суд Божији, а предаје се бригама и пословима земаљским, личи на човека који би хтео да плива а да и не покреће руке.

Делатно сећање на смрт пресеца неуздржање у храни. Уколико је оно пресечно са смирењем, заједно с њим се одсецају и друге страсти. Неосетљивост срца ослепљује ум, а велика количина хране пресушује изворе суза. Жеђ и бдење притискају срце. Када је срце потиштено, читаве реке суза навиру из нас. То што кажем, непријатно је за прождрљивце, а невероватно за лењивце. Но, човек од дела усрдно ће то испитати. Онај који је то открио на своме личном искуству, имаће радост. А онај који још тражи, биће још несрећнији.

Као што оци тврде да савршена љубав не може пасти, тако и ја мислим да је савршено осећање смрти слободно од страха.

Многе су дејства делатног ума: мисао љубави према Богу, сећање на смрт, сећање на Бога, сећање на Царство небеско, на ревност светих мученика, сећање на свудаприсутност самога Бога (према ономе: Видех Господа пред собом -Пс.15,8), сећање на одлазак из тела, на суђење, на муке, на пресуду. (Почесмо од великих ствари, а завршисмо са онима које нас спречавају да паднемо у грех).

Неки египатски монах ми је једном приликом причао следеће: "Кад се сећање на смрт учврстило у осећању мога срца, хтео сам једном, осетивши потребу, да дам извесну утеху овоме блату. Међутим, сећање на смрт ми је, као неки судија, забранило да то учиним. И, што је још чудније, иако сам хтео - нисам га могао отерати од себе!"

Неки други монах, који је становао близу нас на месту званом Толо, често је од те помисли доспевао у стање екстазе, те су га браћа која би се ту задесила односила скоро потпуно обамрлог, као да је сасвим одузет или оборен падавицом.

Нећу пропустити да ти саопштим и повест о једном безмолвнику са горе Хорив^[3]. Он је раније стално живео у потпуном нехату, не бринући се нимало за душу своју. Најзад се разболе, и беше као мртав у току једнога сата. Дошавши к себи, замоли све нас да се одмах удаљимо од њега. И зазидавши врата на својој келији, проведе унутра дванаест година, не проговоривши уопште ни са ким ни малу ни велику (797) реч, и не окусивши ништа друго до хлеба и воде. Само је седео и са ужасом размишљао о ономе што виде у својој екстази, не мењајући уопште свој начин живота пред Господом. Стално је био као ван себе, не престајући да тихо пролива вреле сузе. А када је требало да сконча, ми развалисмо врата и уђосмо у његову келију. На многе наше молбе, чули смо од њега само то, и ништа више: "Опростите! Ниједан човек који је стекао сећање на смрт, никада неће бити у стању да згреши". А ми се задивисмо, знајући како је раније био немаран према своме спасењу, и видећи какав је неочекивани и блажени преображај доживео. Пошто смо га са свима почастима сахранили у гробљу које се налази близу Кастра, потражисмо после извесног времена његове свете мошти, и не нађосмо, јер Господ и тиме хтеде да посведочи његово усрдно и похвално покајање, и да нас поучи да Он прима и све оне који и после дуготрајног немара хоће да се поправе.

Као што неки замишљају бездан бесконачним (већ на основу самог назива), тако и помисао на смрт чини да наша чистота и подвиг постану бесмртни. То потврђује и преподобни о коме смо сад говорили. Такви људи непрестано додају страх на страх, и не престају с тим све док и самим костима не понестане снаге.

Треба да знамо да је и сећање на смрт, као и свако друго добро, дар Божији. Ми често остајемо без суза, опори, чак и када се налазимо крај самих гробова, а веома често се разнежимо и онда кад немамо пред собом такав пример.

Смрти се сећа само онај који је умро за све што је земаљско. А онај коме је до нечега још стало, не може ни да се навикне на мисао да му предстоји смрт, јер својим жељама самога себе спутава.

Немој хтети да сваког човека речима увериш у своју љубав према њему, већ боље тражи од Бога да му Он открије твоју љубав без речи. Иначе, нећеш имати довољно времена и за изјављивање љубави и за покајање.

Не варај се, неразумни подвижниче, мислећи да ћеш лако надокнадити изгубљено време: ни читав један дан није ти довољан да отплатиш Господу оно што си му само тог дана згрешио.

Човеку је немогуће, рекао је неко, да побожно проведе данашњи дан, ако не буде мислио да је то последњи дан његова живота. Заиста је чудно, да су и Јелини изрекли нешто слично, будући да су философију одредили као размишљање о смрти ^[4].

(800) Шести ступањ: онај који се попео, никада више неће згрешити. Сећај се последњих тренутака својих, и нећеш никада сагрешити (Сир.7,36).

Владика Артемије беседи на Литургији у Кули 23/10.6.2013

ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА ФИЛИПЉАНИМА

Искупљујте време

Поука 34. св. Симеона Новог Богослова

"Искупљујте време"

Душа која жели поучити се из закона Божијег дан и ноћ, ничим се не може тако користити као читањем Св. Писма. Овде су скривене намере благодати Св. Духа које, кад се постигну, производе у души велику насладу. То уздиже душу изнад свега земаљског и узноси на небо, помажући јој да мисли само на божанско, само то да жели, а на земљи да живи ангелским животом. Разгледајмо шта нам каже апостол Павле у посланицама. Испитајмо боље неке његове богонадахнуте речи, да се обогатимо благом које је у њима, и обрадујемо благодати Св. Духа. Које су то речи што хоћемо да испитујемо у овој поуци? Ове, где нас св. Павле учи говорећи: "Гледајте дакле да уредно живите. Искупљујте вријеме јер су дани зли" (Еф. 5, 15, 16).

Ако желимо да разумемо како треба ове речи, морамо узети у обзир дела која видимо у овоме свету: Трговац, земљорадник, уметник имају великууредност и приљежност ка своме послу. Јер ако неко од њих занемари своју дужност, ма и за кратко време, претрпеће велику штету. Тако исто бива и на пољу духовних подвига. А да би то боље разумели, погледајмо мало дубље предњи пример. Претпоставимо да сви трговци једног места журе негде на пијац да једно продаду, а друго да купе и тако штогод зараде, а само један успорио, ногу пред ногу, па гледа како једни журе и измичу, а други журе и престижу га. Или ради још горе: предао се пићу и забавама, и одлаже своју дужност од дана до дана. Сад вас молим да ми кажете: Они који су благовремено стигли на тржиште, свршили посао и вратили се са нешто добити, да ли су они искупили своје време! А онај који проводи време у доколици, или га троши. на некорисне ствари, зар он не одбацује своје време као ствар без вредности!

Али претпоставимо да је и он пошао са осталима на тржиште. Тако док су они, имајући код себе новца, одмах почели ступати у погодбу и куповатипогребну им робу, у пуној нади да ће при продаји имати добитка, - дотле је он, изузетни, не имајући ни новца са собом, почео молити сад овога сад онога да би му ко дао у зајам да купи робу. Још није ни престао са трчкарањем по новац, а пијац се већ завршио. Тако је остао празних шака. Зар није он и сада изгубио своје време у бесциљности?

Узмимо сад да је и понео новац са собом. Али дошав на тржиште, место одмах да почне свој посао, он стане обилазити кафане и музике ради јела, пића и весеља, и упропасти свој новац у лумповању и сраму. Зар није он и ту упропастио своје време, и безумно проћердао свој новац? - Сад узмимо да није учинио ни једну од горњих погрешака. Но ако он, станувши на пијац са осталим трговцима, стане се пробијати кроз свет из краја украј, не отпочињући никакву куповину, већ зевајући и брбљајући са знанима и незнанима, док су други усрдно вршили свој посао, не зазирући ни лево ни десно. По свршетку сви су отишли својим кућама. Они који су били марљиви на свом послу - при продаји добили су извесну зараду, и још већој се надају кад купљену робу стану продавати, - зар нису они искупили своје време? А онај, изузетни, који није бринуо о трговини, већ је се забавио у неозбиљним пословима, зар није упропастио своје време, ма да је био где и остали трговци?

И још ако остали трговци, имајући у виду добит од трговине, не гледају ни што је тржиште удаљено ни што је тешко отићи, ни што је опасно због разбојника, нити што је у вези са многим незгодама, већ у нади на зараду стрпљиво тамо журе. А онај, изузетни, застрашен од свега тога, не може да се реши на пут. Његови другови желе да га убеде да пође са њима, обећавају чувати га од свих опасности, али он не пристаје. Опет, они који су ишли на трг, продали и купили и доста зарадили, нису ли они искупили своје време док је лењивац, бојећи се опасности где није било опасности, губио и изгубио време?

Слично горе изложеном примеру, догађа се и у духовном животу: Дешава се стварно, док друга наша браћа усрдно испуњавају заповести Божије и са великом преданошћу успевају у добродетељи, ми проводимо живот без труда и рада, не бринући ни о заповестима, ни о врлинама. Па зар није свима очевидно, што они на тај начин искупљују своје време и стичу велику добит и заслугу за своје душе, а ми губимо и своје време и своју душу?

Уосталом, ако вам изгледа умесно, испитајмо још дубље смисао апостолових речи. Да видимо како се искупљује време, какво је то време, и који су то"зли дани" у које морамо искупљивати време. Време куповине за свакога човека јесте време садашњег живота. А дани садашњег живота заиста су зли за оне који се њима не користе како треба. Сваки који живи целомудрено, праведно, благочестиво, озбиљно, подносећи добродушно све напоре, жалости и искушења од видљивих и невидљивих непријатеља, - сваки такав мудро искупљује време и са успехом врши куповину, упркос "злих дана" садашњегживота. Да би нам то било још јасније, узмимо један доказ из свакодневног живота:

Ко тргује мудро садашњим животом, кад наиђе на исмевање, презирање, непоштовање, жалост, - и знајући како се искоришћавају те незгоде и какву корист могу донета,- одмах их прихвата и ставља на своја рамена, продужује пут радосно. На тај начин, место да тражи сребро којим се време спасења искупљује, он га тренутно купује трпљењем. Док многи не могу да остваре тако драгоцену куповину, иако посте, мало спавају, леже на голој земљи, и држе разне подвиге дуго година. Јер ко не уме куповати помоћу трпљења, губи време својега спасења.

Да објаснимо и другим примером: Један тиранин нагони на силу два човека да преступе заповест Божију. Један се поплаши претњи и мука, побегне и сакрије се. Други се храбро одупре искушењима, претрпевши све муке, растрзавање па и смрт за заповест Божију. Ко је од њих двојице искупио време? Онај што је побегао од страдања и сакрио се, или онај што је кротко примио страдање и храбро их поднео, па и умро за заповест Божију? Очевидно, страдалник је имао и чиме искупити време; а плашљивац је изгубио и време и оно што је имало вредности у времену - ради спасења душе.

Они који претрпе у овом животу муке и искушења у богоугодном циљу, купују себи вечна блага и бескрајну радост. Кад им дође смрт телесна, они је не сматрају као првог и последњег душмана. У њој виде прилику за велико трпљење - којим откупљују живот вечни. Слично трговцу који наиђе на мноштво драгоцених ствари које се продају по ниској цени, и купује их да би што пре присвојио такве драгоцености. Тако и онај који се труди ради заповести Божије, радо се решава и умрети, верујући да тиме купује вечна блага. Али љубитељи живота, славе и богатства не раде тако. Већ кад их неки тиран приморава да преступе заповест Божију, не могући поднети гњев, мржњу и претњу, несвесно продају драгоцено и вечно, а купују пролазно и пропадљиво, - губећи своје спасење и живот вечни. Такви не врше добру куповину у садашњем животу.

Приморани да жртвују или садашње за вечно, или да се одрекну вечнога да им остане садашње, они лудом преваром купују бесконачне муке.

Да и ми не пострадамо тако, молим вас, искупљујмо време док још није затворен трг садашњег живота. Сваког дана подижу се многобројни таласисилног, греховног мора, и ударају на нас. Помоћу телесног сладострастија пуне нашу душу срамним пожудама. А помоћу непријатеља видљивих и невидљивих доводе нас до бриге и гњева. И многим другим покушавају одвојити нас од царства небеског. — Због тога, искупљујући време свога живота, ревносно и добро, предајмо се потпуно извршавању заповести Божијих и придобијању свих врлина. Припремити нам се треба да примимо благодат Светога Духа, да уђемо у тихо пристаниште Божије и у царство Његово. На тај начин склонићемо се од ових злих дана. А кад они прођу, нећемо чути онај страшни глас, који шаље грешнике у огањ вечни, спремљен за ђавола и његове слуге.

Разборитост за своју душу искупићемо тако, ако се научимо разликовати и презрети привремена блага, и удубити се у размишљање о вечном духовном благу. Избегавајмо телесну мудрост јер је она неугодна Богу. Због ње не можемо да се отмемо од привремених наслада нити се преносити умом на небесно и вечно. Ко је потчињен телесној мудрости, не може да живи по Богу, јер му је душа примамљена страсним жељама, које човека доводе у ред неразумних животиња.

Искупљујмо правду да би били блиски Богу. Благотворно и разборито разликујмо праведно од неправедног. Ставимо добродетељ изнад порока;онемогућимо приступ ђаволу који спрема погибељ души нашој. Дајимо чему шта припада: телу толико хране да може живети и пристојну одећу; души посветимо сву моћ и усрдност, хранећи је и чистећи размишљањем о божанским стварима, молитвом, сузама и читањем Св. Писма. Тако ћемо је удостојити да прими божанствену светлост Сунца правде, Бога, који нас оправдава благодаћу Св. Духа, прима к Себи узвисујући нас до праведника, достојних да се насладе неизреченим благом у Његовом царству.

Искупљујмо храброст својим душама са добродушним трпљењем свих искушења, по речима Господњим: Трпљењем својијем спасавајте душе своје"(Лука 21, 19). Јаком мишљу противимо се греху бијући непријатеља оружјем Светога Духа. Као добри војници Христови, помучимо се мало у посту,бдењу, плачу и покајању, непрестано се молећи Богу, те да добијемо венац победе и да царујемо са Христом за све векове.

Искупљујмо целомудрије своме телу са сваким уздржањем и смирењем. Јер прави борац, који се подвизава на пољу благочестија, уздржава се од свега, као што каже Апостол (II Тим. 2, 5; I Кор. 9. 26): Ако смо постигли целомудрије, чувајмо се злог дана похоте, која је прави душманин благодати Светога Духа. Не оскврнимо душу страсним побудама. Пазимо да нас савест не осуди, срце не упрља, људи не презру, а Бог у гњеву не одбаци.

Таквом духовном куповином стећи ћемо велику добит, ако паметно будемо трговали. Прелазећи стазу живота са правдом и целомудријем, храбро подносећи свакодневни терет и зној. Ако овакву трговину водимо овде на земљи, остављајући привремено онима који га желе, а за себе желећи вечно инепропадљиво, без сумње ући ћемо у тихо пристаниште царства Божијег. Носећи са собом сачуване вредности дарова Св. Духа, не бојимо се ни страшнога гласа који упућује грешнике у огањ вечни. Носећи са собом многоцени бисер Духа, који смо зарадили у трговини, продавши све своје жеље и мудровања да шега купимо.

Благодаћу Господа нашег Исуса Христа, спремајмо се и ми за такву трговину! Амин.