Борбе светог Марка Ефеског

Папе су увек лукаве, они су лисци и искоришћавају потребу овог несрећног народа. Када је Византија клонула од најезде Ислама и када јој је била потребна помоћ, папа је рекао аутократору Јовану Палеологу:
- Желиш ли помоћ?
– Желим.
– Доведи у Рим патријарха и око двадесет пет теолога, свештеника, ђакона и монаха. Потпишите споразум са нама и онда ћемо вам дати помоћ.

Несрећни Јован Палеолог је напунио један брод са теолозима, монасима, епископима и патријархом Јосифом и после 4 месеца су стигли на Запад, у Ферару у Флоренцији. А тамо шта је било:
Рачунајући на папино обећање, да ће да помогне Византији која се бори против непријатеља вере, Јован Палеолог је рекао: Слажем се и прихватам уједињење. Учинио је један „наклон“ и целивао је папину папучу. После њега су дошли и остали митрополити, монаси, теолози и они су се подчинили. Сви су се покорили и један за другим су потписали уједињење.
Један није потписао. Бесмртни херој, који је задржао цело Православље на својим раменима, Марко Ефески, чији спомен нека је вечан.
- Не потписујем, каже. Не издајем свето и преподобно Православље. Рођен сам као православац и као православац ћу умрети. Папину папучу нећу целивати. Не поклањам се папином идолу.
Није потписао уједињење. Остао је сам. Атлас Православља.
Када су на Истоку чули да су потписали споразум за уједињење, узбунио се цео Град. Од тада није прошло пуно времена и Град је пао. Овде треба да се зауставим, да идем у моју ћелију и да плачем, као грешан човек какав јесам. Зато што знам веома добро, да ви нисте борци. Не проповедам вам да бих вам угодио, него зато што желим да будете борци Православља. Ако не будете борци, некорисни сте.
Дакле шта сте, борци или само слушаоци и обожаваоци? Сада почиње борба. Не говорим вам из политичких побуда, сведок ми је Бог, који ме чује. Анђели и арханђели, апостоли и оци, преподобни и мученици, велики и славни који ме слушате, протествујем са овога места, да је дело владара наше земље против наше православне вере, и да се на тај начин извршава издаја нашег Православља!

" Када пaпa Евгеније отвори сабор у Ферари, прва реч би поверена светоме Марку. Он тада отвори светоотачка своја уста и кратко и јасно рече папи и осталим западним епископима и богословима: Треба да буде мира и љубави у Цркви, но до раздељења је дошло зато што је латинска Црква отступила од Православне Цркве и Православне вере, измисливши неке своје догмате, туђе Апостолима и св. Оцима. Ето то и јесте нарушење мира и љубави и јединства. "Зашто, говораше папи и Латинима свети Марко, окривљујемо Оце, када противно њиховим заједничким предањима различито мислимо и говоримо? Зашто сте њихову веру прогласили непотпуном, и уводите вашу - тобож савршенију? Зашто, противно Еванђељу које смо примили, проповедате друго Еванђеље? Некада смо ми у потпуности говорили једно исто, и међу нама није било раскола, и тада смо ми, обе стране, били сагласни са Оцима; сада пак, када већ не говоримо и не верујемо једно, како можемо бити заједно? Ми православни и сада говоримо и верујемо оно исто што и раније, и сагласни смо како сами са собом тако и са Оцима и нашим и вашим, ако вам је жеља да признате истину. Ви пак, увевши новине у веру, показујете самим тим да сте несагласни пре свега сами са собом, затим са заједничким светим Оцима и, на крају, ca нама. И зашто да се не вратите на ону добру сагласност која ће вас показати да једно исповедате и у односу према самима себи и према нама и према светим Оцима, и тада ће нестати раскола, и сабраће се раздељени, и учиниће се свако добро?"

Исповедање вере светог Марка

1. По благодати Божијој научени побожним догматима и у свему следујући Светој и Католичанској Цркви, верујем и исповедам да је Бог Отац једини беспочетни и безузрочни, и Извор и Узрочник сина и Светог Духа; јер од Њега се рађа Син и од Њега исходи Свети Дух. Као што Син не учествује у исхођењу (Светог Духа од Оца), тако ни Дух не учествује у рађању (Сина од Оца). Другим речима, Обојица представљају Оне Који произилазе, и то заједно Један са Другим, како поучавају Оци богослови. Управо се због тога и каже да Свети Дух исходи "кроз Сина", тј. "са Сином", и као и Син (произилази од Оца), мада не на начин рађања (γεννητως) као Овај. За Сина се не каже да је рођен "кроз Духа" због тога што већ само име Син указује на сродност одређеног карактера, како не бисмо помислили да је Он Син Духа. За Духа се, пак, каже да је "Дух Сина" због тога што Му је својствен по природи и кроз Њега се јавља и дарује људима. Међутим, Син није нити се назива "Сином Духа", како каже свети Григорије Ниски. Ако исказ "кроз Сина исходи" показује узрок (битовања Светог Духа), као што кажу нови теолози, а не да Он кроз Њега просијава и јавља се и уопште заједно са Њим произилази и прати Га, као што каже Божанствени Дамаскин, не би сви богослови редом тако експлицитно одузимали од Сина својство Узрочника (битовања Светог Духа). Један од њих каже овако: "Једини Извор (тј. једини Узрочник) натприродног Божанства је Отац и тиме се Он разликује од Сина и Светог Духа", а други следеће: "Једини нерођени и једини извор Божанства је Отац", тј. једини Узрочник, као и једини безузрочни. Неки кажу овако: "Све што има Отац има и Син, осим својства да буде Узрочник", а други следеће: "Ни Римљани не називају Сина Узрочником Светог Духа". Један од светих Отаца износи овакво мишљење: "Једини Узрочник је Отац", а на другом месту каже следеће: "Сина не називамо ни Узрочником ни Оцем", а касније и овако: "Оно што одговара Извору, Узрочнику, Родитељу, треба придавати само Оцу". Додајући реч "кроз" у односу на Сина, овај изузетно прецизан теолог, Јован Дамаскин, не би избацио речи "от, из" да за то није било потребе. У осмој глави Богословских разматрања он каже овако: "Ми не кажемо да Дух произилази од Сина, него Га називамо "Духом Сина" и исповедамо да се кроз Сина јавља и даје нама", а у тринаестој глави додаје и следеће: "Исказ "Дух Сина" не користи се у смислу да Свети Дух произилази од Сина, него да Дух кроз Њега исходи од Оца: јер само је Отац Узрочник". На крају посланице Јордану он каже овако: "Ипостасни Дух резултат је Извођења и Исхођења од Оца кроз Сина, али не од Сина, јер Дух Који јавља Логоса је Дух "уста Божијих". У беседи на погребење Божанског Тела Господњег он каже следеће: "Дух Свети Бога и Оца као Онај Који од Њега исходи, Који је, како се каже и од Сина као Онај Који се кроз Њега јавља и даје твари, али Који нема битовање од Њега". Очигледно да предлог "кроз", тамо где означава посредништво у односу на узрок (μεσιτείαν αιτιώδη) и најближи узрок, као што желе Латини, има исто значење као и предлози "од, из" и може да замени овог другог у истом значењу, као на пример, "Добих човека кроз Бога", тј. "од Бога" , "Човек кроз жену" , тј. "од жене". Због тога, када се избацује предлог "из, од", јасно је да се заједно са њим избацује и појам узрочника. Дакле, преостаје да се, сагласно схватању прецизног богословља, каже да "Дух Свети исходи од Оца кроз Сина" у смислу да се, исходећи од Оца кроз Сина, Он пројављује и показује или просијава и показује као Онај Који јавља Христа). "Јер Он поседује овај карактеристичан знак личног ипостасног својства", каже свети Василије Велики, "да се познаје после Сина и заједно са Сином, а од Оца има битовање". Овим он жели да стави до знања да исказ "кроз Сина" означава "са Сином", јер овде се не придодаје некакво друго лично својство Светог Духа у односу на Сина, осим да се Он са Њим познаје, нити некакво другачије у односу на Оца, осим да Он од Њега има битовање. Дакле, ако лично својство треба без сумње да одражава оно чега је лично својство, произилази да Свети Дух нема никакав други однос према Сину, осим што се с Њим познаје, као ни у односу на Оца, осим што има битовање од Њега. Дакле, Свети Дух не исходи од Сина и нема битовање од Њега: јер шта представља препреку да се каже да Дух Свети исходи кроз Сина, као што се каже следеће: "Све" кроз Сина "постаде"? Међутим, ово се заиста каже и овде предлог "кроз" стоји уместо предлога "од, из", али никада се не каже и нико неће наћи да се негде каже да Дух исходи кроз Син, а да се не помиње Отац, него се каже овако: " О д Оца к р о з Сина". Овде ни у ком случају није садржана неопходност да се Сину приписује Узрок (Светог Духа). Управо се због овога исказ "од Сина" апсолутно нигде не среће и јасно је да је он недопустив.
2. Што се тиче речи Западних Отаца и Учитеља који Сину приписују улогу Узрочника Светог Духа, ја их нити знам (јер њихова дела никада нису била преведена на грчки језик и нису била одобрена од стране Васељенских Сабора) нити прихватам, примећујући да су искварене и да имају много уметака, како у многим другим књигама, тако и оној коју су Латини понудили јуче и трећег дана - у књизи Докумената Седмог васељенског сабора у којој је Символ вере, који се налази у Саборској одлуци, има додатак (Filioque). Они који су тада били присутни знају какав је стид обузео све када је он прочитан. Међутим, ови (Западни Оци) нису писали ништа што је у супротности са Васељенским Саборима и њиховим општим догматима, нити било шта што се не слаже са Источним Учитељима, нити било шта неодговарајуће, о чему сведоче многе њихове речи. Због тога одбацујем сличне опасне исказе о исхођењу Светог Духа и, сагласно са светим Јованом Дамаскином, не кажем да Дух Свети исходи од Сина, па макар неко други и говорио овако, нити кажем да је Син Узрочник и Изводитељ Светог Духа, да овим не бих у Тројицу увео Другог Узрочника и да би се тиме испоставило постојање два Узрочника и два Начела. Јер бити Узрочник овде не представља својство суштине, тако да је оно заједнично и једно за Три Личности. Због тога Латини никада и ни на који начин неће избећи два почетка док год буду тврдили да је Син Начело Светог Духа. Начело је лично својство и њиме се разликују Личности (међу Собом).
3. Дакле, следујући у свему Светим и Васељенским Саборима и богомудрим Оцима који су на њима заблистали:
"Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова. Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу кроз Кога је све постало. Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао, и био погребен. И Који је васкрсао у трећи дан по Писму. И који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца. И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја. И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и слави, Који је говорио кроз Пророке. И једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Исповедам једно крштење за опроштење грехова. Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин".
4. Ово свештено учење и Символ вере који је донет на Првом и Другом васељенском сабору и који је санкционисан и потврђен од стране осталих сабора, свом душом прихватајући и чувајући, прихватам и целивам са поменутих седам Сабора и онај Сабор који је после њих био сазван у време владавине Благочестивог цара Василија Ромејског и Свјатјејшег патријарха Фотија, који је био назван "Осмим васељенским сабором", а који је у присуству легата блаженог папе Старог Рима Јована - епископа Павла и Евгенија и Петра презвитера и кардинала, санкционисао и потврдио Седми васељенски сабор и одредио да се приброји Саборима који су одржани пре њега, поново потврдио Свјатјејшег патријарха Фотија на катедри, а такође осудио и анатемисао, као што су то чинили и остали Васељенски Сабори, оне који се дрзну да уносе било какав нов додатак или да било шта избаце или да уопште уносе било какве промене у горе наведеном Символу вере. "Ако се неко" каже овај Сабор, "поред овог свештеног Символа вере усуди да пише други Символ или да додаје или да одузима и дрско да говори о овој одлуци, нека буде осуђен и избачен из читаве хришћанске заједнице".Исто то у вези овог додатка у Символу вере још опширније и очигледније говори и папа Јован у посланици Свјатјејшем Фотију. Овај Сабор такође је донео каноне који се налазе у свим зборницима канона.

5. Дакле, у складу са одлукама како овог, тако и Сабора који су одржани пре њега, сматрајући неопходним да чувам свештени Символ вере ненарушеним, онаквим какав је био и донет, и прихватајући оно што су они прихватили и одбацујући оно што су они одбацили, никада нећу примити у општење оне који су се усудили да у Символ вере додају новину која се односи на исхођење Светог Духа док год буду наставили да поштују ту новину. "Јер онај који је у заједници са одбаченим из заједнице" како се каже, "нека и сам буде изопштен". И Божанствени Златоуст, тумачећи следеће апостолове речи: "Ако вам неко проповеда Јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде", каже овако: "Он није рекао ако би вам објавили нешто супротно или га потпуно изврнули, него ако би и нешто мало проповедали поред онога што сте примили, или ако су можда нешто променили, нека буде анатема". Тамо он каже још и ово: "Неопходна је умереност да се не би показало да је погажен закон". И Василије Велики у "Подвижничким поукама" каже следеће: "Одбацити било шта од онога што је написано или уводити било шта што није написано представља јавно отпадање од вере и знак дрскости. Јер Господ наш Исус Христос каже овако: "Овце Моје слушају глас Мој", а пре тога и следеће: "А код туђег не иду јер беже од туђег гласа". И у посланици монасима он каже овако: "Ако неки претендују да исповедају праву веру, а ипак имају заједницу са онима који другачије мисле, ако и после савета не престану да овако поступају, треба и њих саме сматрати не само одлученима, него их не треба ни браћом називати". А пре њега и Игнатије Богоносац у посланици Божанственом Поликарпу Смирнском каже следеће: "Свако ко говори другачије од онога што је установљено, макар и био достојан по вери, макар и постио и поштовао девственост и чинио чуда и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи који ради на пропаст оваца". И каква је потреба да много говоримо? Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и цело Свето Писмо саветују нас да се клонимо оних који другачије мисле и да иступимо из заједнице са њима. Дакле зар ћу, презревши све њих, кренути за онима који под маском лажног помирења позивају да се склопи унија са онима који су нарушили свештени и Божански Символ вере и који уводе Сина као другог Узрочника Светог Духа? Јер остале бесмислице, од којих би и једна била довољна да се са њима разиђемо, сада остављам непоменуте. Нека ми се никада не догоди ово, о Утешитељу Благи, нека никада не одступим у толикој мери од себе и од здравог расуђивања, него имајући од Твог Учења и од Тобом одухотворених људи нека се прикључим Оцима мојим, односећи одавде, ако не нешто друго, онда Православље.

- Начини ђаволске борбе по опису светог Исака Сирина и св. Антонијa Великог -

Борбу са нама зли духови воде непрестано на различиtе начине. Главно што се приликом те борбе запажа јесте постепеност, да би наступ зла на нас остао нама неприметан; почевши од малога, зли духови прелазе све јачем деловању на нас. Различите начине борбе, какве ђаво води са онима који иду уским путем, добро је описао свети Исак Сирин.
Он вели: "Наш противник ђаво има обичај да према онима који хоће да воде подвижнички живот (није реч о онима који не теже спасењу, који се сами предају у руке и власт ђавола), брзо умножава разне начине борбе; на оне који су лење воље и слаба ума ђаво обраћа особиту пажњу и од самог почетка снажно их напада, подижући противу њих велика и снажна искушења, да би они на почетку свога пута искусили све начине његовог лукавства, да би се од првог подвига уплашили, да би им се пут показао суров и непроходан. И од тога тренутка они више не могу да устану и крену напред, нити што друго да виде...
Своју жестоку борбу ђаво не води дуго са њима, да би их тиме нагнао у бекство са пута у царство небеско. То је први начин ђаволских борби. Другачије он делује у односу према онима који су храбри и снажни, који презиру смрт и излазе на подвиг са великом ревношћу. Таквима ђаво не излази одмах на сусрет, уздржава се... чак се не усуђује да их дотакне, док се не охладе у својој ревности. То је други начин борбе ђавола...
А кад ђаво увиди да се спољашња осећања човекова не побеђују спољашњим стварима, да помисли не слабе од његових ласкања и превара, тада овај обмањивач настоји да ослепи ум човеков и пробуди у њему мисао гордости, да он помисли како сва његова снага зависи од његаве сопствене моћи, да је све што има сам стекао, да се сам сачувао од непријатеља и убице. А понекад враг, под видом откривења од Бога, у сновима показује човеку, или се на јави претвара у светлост анђела, и чини све да би мало по мало убедио човека и привео га себи бар колико било...
Четврта борба је најупорнија. У њој ум подвижника често се заслепљује виђењима и приближавањем чулних, материјалних предмета... Ђаво се упиње да уму подвижника предложи разна привиђења, на пример: женску лепоту у непристојним сликама, које привлаче пажњу час китњастим хаљинама, час слободом опхођења, час телесном наготом.
Овим и сличним виђењима враг је једне победио тиме што их навео да учине грех; а друге, због њихове безбрижности неконтролисања помисли, обмануо привиђењима и гурнуо у дубину очајања и вратио у свет; и душе њихове изгубиле су небеску наду.
Неке је саблажњавао виђењем злата и драгоцених ствари и предмета, да би их тиме зауставио на подвижничком путу и задржао у некој од многобројних мрежа својих" (Подвижничке поуке 60). Свети Антоније Велики овако учи о борби хришћанина са злим духовима: "Ми имамо страшне и лукаве непријатеље, зле духове. Они се труде да сваком хришћанину, чим увиде да се он стара и напредује у врлинама, препрече пут разним саблазнима и злим помислима. И кад срце не могу да преваре јавним и нечистим сластољубљем, тада поново нападају, старајући се да уплаше разним привиђењима, узимајући на себе лик жене, звери, гмизаваца, горостаса, мноштва војника итд. Али и у таквим случајевима не треба се плашити, јер су сва привиђења сама по себи ништавна и брзо ошчезавају, особито кад се човек са вером у помоћ Божју осени крсним знаком. Али, и после овог пораза, демони не престају са непријатељским акцијама, већ продужују да нападају на друге начине: узимају на себе лик пророка и предсказују будуће догађаје.
Понекад се представљају као џинови, да би оне које нису могли преварити помислима и навести да им поверују, уплашили таквим привиђењима. Ако и тада нађу да је душа ограђена искреном вером и надом на Бога, онда доводе кнеза свога, који се јавља у страшним привиђењима, да би код подвижника поколебао веру у Промисао Божји и истерао га из његовог спасоносног места служења Богу.
Али ми не треба да се плашимо вражјих привиђења нити да обраћамо пажњу на лажљиве речи његове, зато што ђаво увек лаже и никад не говори истину.
Светлост са којом се приказују није права светлост. Они се изненада јављају, али исто тако и брзо ишчезавају, не причињавајући штете никоме од верујућих. Али нису то сви облици лукавстава и превара ђаволских; зли духови узимају на себе и друге ликове. Често, мада невидљиви, представљају се као побожни сабеседници, да би ликом обманули и преварене увукли у оно што желе. Али демоне не треба слушати ни кад истину говоре, јер је и Господ демонима који су истину говорили да је Он Син Божји (Лука 4, 41) заповедао да ћуте, да не би заједно са истином посејали и лаж" .
- Живот преподобног Антонија и његове поуке -