ђ) О УНИНИЈУ
1. Униније је изнемоглост душе. Изнемогла душа, пак, немајући оно што јој је својствено по природи, губи храбру истрајност пред искушењима.
2. Оно што је храна за здраво тело, то је искушење за храбру душу.
3. Северни ветар храни растиње, а искушења крепе трпељивост душе.
4. Безводни облак носи ветар, а ум који нема трпљење - дух унинија.
5. Пролећна роса потпомаже раст растињу у пољу, а духовна реч узвишује устројство душе.
6. Дух унинија монаха изгони из његовог станишта, а ко има трпљење - свагда пребива у безмолвију.
7. [Монах] кога је ухватило униније као разлог за напуштање [келије] наводи посећивање болесних, премда, у ствари, има свој циљ.
8. Монах је у унинију брз за служење, сматрајући га заповешћу којом задовољава своју жељу.
9. Лагани ветар савија слабо растиње, а мисао о туђиновању лако обузима [монаха] са унинијем.
10. Дрво које се добро укоренило не померају ветрови, као што ни униније не савлађује крепке душе.
11. Монах који лута је као осушена пустињска грана. Он ће за кратко поседети у келији, да би се опет упутио било где.
12. Дрво које се пресађује са места на место неће донети плода, и монах који лута неће донети плод врлине.
13. Болесник се не задовољава једино са храном, и монах у унинију - једино са послом.
14. Сластољубивоме није довољна једна жена, и монаху у унинију није довољна једна келија.
15. Поглед онога који је у унинију непрестано се окреће према вратима и његова мисао машта о посетиоцима. Чим шкрипну врата он скаче, чим се чује глас он погледа на прозор и не одлази од њега док му не досади.
16. Онај кога је [напало] униније често зева док чита књигу. Док га обузима сан, он отире лице, протеже се, подиже руке и одваја очи од књиге, упорно гледајући у зид. Окренувши се опет књизи, он чита кратко време, обрће листове, занима се за крај текста, броји странице, пребраја целе листове, оштећује рукопис и украсе. Најзад, склопивши књигу и ставивши је под главу, он пада у лаган сан, будући да и глад већ почиње да узнемирава његову душу, приморавајући га да се побрине о њој.
17. Монах у унинијује лењив за молитву и никада не изговара молитвене речи.
18. Као што болесник не подноси тешко бреме, тако ни онај ко је [обузет] унинијем није у стању да марљиво испуни дела Божија. Јер, код првог су телесне снаге растројене, а другом недостају душевне силе.
19. Од унинија лечи трпељивост и истрајност на свом делу, са сваким самопринуђивањем из страха Божијег.
20. На сваком делу определи себи меру и не остављај га све док је не испуниш. Такође, моли се разумно и упорно, па ће дух унинија побећи од тебе.
21. Свим твојим напорима нека претходи храбро трпљење. Јер, против тебе ће се са свом злобом подићи униније. Оно прати твоје напоре и испитује их све. И уколико нађе да неки од њих није укрепљен трпљењем, оно га чини неподношљиво тешким.
22. Дух унинија који напада за време службе Божије нашаптава души да је псалмопојање врло заморно, истичући лењост као противницу усрдности. Он наговара да се убрза псалмопојање како би се телу дао одмор, будући да је, наводно, из неког разлога врло уморно.
23. На ноћном бдењу, за време службе, немојмо седети са унинијем, будући да ће одмах прићи демони, сабрати плеву помисли, и посејати је у наше срце.
24. Пробудивши се пре службе, испунимо срце светлим помислима како бисмо, припремивши се њима, са бодром мишљу могли да затим стојимо на псалмопојању.
25. Као што наш спољашњи човек ради својим рукама како не би друге обременио, тако нека и наш унутрашњи човек ради (на свом послу) како не би допустио да му се ум обремени помислима. Јер, помисли задају свој посао души уколико је нађу слободном од помисли по Богу.
26. Труди се око рукодеља из човекољубља и око мислене силе из мудрољубља: првим да би послужио исхрањивању странаца и ради уништења или савршеног прогнања лењости, а другим да би имао путеводитеља ка сагледавању и савршеном очишћењу ума од помисли.
27. Немојмо се селити са места на место, већ боље потрпимо у безмолвију и труду. Јер, због лењости помисли нас надјачавају.
28. Помисли нас најпре орасположавају да заволимо одређено место и да пређемо на њега, да би нас, затим, подстицале да се раскајемо због тога како би нас у свему учиниле непостојаним и бесплодним.
29. Промена места нека буде условљена духовнијим, а не спокојнијим животом.
30. Трпљење, благодушност и љубав су благодарни и у невољама, а униније, лагодност и самољубље се радују спокојном животу.
Нема коментара:
Постави коментар