д) О ТУЗИ
1. Ожалошћени монах не зна за духовну сладост. Туга је увенулост душе и јавља се као последица гневних помисли. Јер, гнев иште освету, а неуспех у освети рађа тугу.
2. Туга је лавља страст која лако гута ожалошћенога.
3. Туга је црв у срцу који изједа мајку која га је родила.
4. Мајка се мучи када рађа дете, али се ослобађа муке када га роди. Туга, међутим, и за време рађања изазива велики бол, и по рођењу мучи не мањим болом.
5. Ожалошћени монах не зна за духовну радост, као што онај ко пати од велике грознице не осећа укус меда.
6. Ожалошћени монах свој ум неће подићи ка сагледавању и никада неће уздићи чисту молитву, будући да туга омета свако добро.
7. Узе на ногама ометају брзи ход, а туга је сметња сагледавању.
8. Онај кога заробе варвари бива закован у гвожђе, а заробљен страстима се везује тугом.
9. Туга нема силу ако нема других страсти, као што ни узе не вежу уколико нема свезаних.
10. Свезани тугом је побеђен страстима и као изобличење свог пораза носи узе. Јер, туга је последица незадовољене самољубиве жеље, а жеља је повезана са свим страстима.
11. Ко је савладао жеље, савладао је страсти, а ко је победио страсти, избегао је тугу.
12. Уздржљиви се не жалости због тога што није дошао до хране, целомудрени се не жалости због тога што није упао у срамну неприличност, негневљиви - што му није успело да се освети, смиреноумни - што је лишен људске почасти, неграмжљиви - што је претрпео неуспех. Они су потпуно у себи погасили све такве жеље и стога не осећају такву тугу. Јер, бестрасног не рањава туга, као што одевеног у оклоп не пробија стрела.
13. Штит војнику пружа заштиту, а граду - зидине. Међутим, монаху највећу заштиту пружа бестрашће. Јер, штит често пробија стрела која лети, и зид руши мноштво војника. Бестрашће, међутим, туга не може савладати.
14. Ко је савладао страсти, надвладао је тугу. Онај, пак, ко је савладан страсном слашћу, неће избећи њене узе.
15. Ко се често растужује, а себи приписује бестрашће, личи на болесника који се претвара да је здрав. Јер, као што болесника открива боја лица, тако страснога изобличава туга.
16. Ко воли свет имаће велику тугу, а ко презире све што је у свету - увек је весео.
17. Када грамжљиви претрпи губитак, горко тугује, а онај који презире имање - нема брига.
18. Славољубиви се жалости када трпи бешчашће, а смиреноумни га прима као пријатеља.
19. Топионица чисти нечисто сребро, а туга по Богу - срце у гресима.
20. Често претапање умањује олово, и светске жалости слабе ум.
21. Мрак умањује енергију очију, а туга притупљује сагледавање ума.
22. Сунчева светлост не допире у дубину водену, и срце у тузи не озарује светло сагледавање ума.
23. Сунчев излазак је мио сваком човеку. Међутим, жалосна душа се не наслађује њиме.
24. Болест желуца пресеца дејство укуса, и туга одузима осећање душе.
25. Онај ко презире светска задовољства неће бити смућен помислима туге.
26. Када у себи савезом мира будеш сјединио тројицу (тј. дух, душу и тело) ти ћеш, као онај ко се објединио по заповести Божанствене Тројице, чути: Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт.5,9).
27. Велики је тај савез мира зато што се са њим сједињује и радост која просвећује мислено око за сагледавање виших добара.
28. Уколико стекнемо миротворну радост у тешким околностима, лако ћемо са благодарношћу одбијати жалост и демона туге који риче и иште да прогута душу, највише је нападајући у скорби, и који припрема место и духу унинија како би заједно силније помрачили душу и упропастили њен труд.
29. Нека радост мира за нас буде закон који је написан у срцу. Нека она прогони тугу, гаси гнев, одбија мржњу, уништава осветољубивост, расејава униније и скорб претвара у весеље.
30. Скривајући се у мирној благодушности, та радостје море врлина које крстом потапа ђаволску војску.
31. Међутим, треба да разумеш да постоји и супротна радост - смућујућа. Пази да се не превариш сенком и да уместо једне не примиш другу. Јер, демони се сакривају и испод [наводних] духовних дарова како би призраком увели ум у заблуду и довели га до беснила. Духовна радост прилази без икаквог спољашњег разлога, налазећи премудрог водича у тузи по Богу.
32. Туга по Богу сузама обнавља душу, весели брижљиво старање о смрти и суду који се приближавају, и мало по мало учи да се они очекују са жељом.
33. Неиспуњене жеље рађају тугу, а молитве и благодарење их исушују.
34. Међу гневљивцима се креће туга која посредује. Уколико се неко од њих отрезни и другом пружи руку са извињењем, прогнаће горку тугу.
35. Туга постаје болест душе и тела. Душу она поробљава, а тело исушује.
36. Туга се рађа од онога што је противно (од беде, скорби, огорчења). Од туге произилази мрачно расположење духа (као што се каже: "Он није у духу"). Од њих заједно се рађа бесмислена свадљивост (гунђање на све).
37. Ако хоћеш да савладаш тугу са мрачним расположењем духа, загрли благодушну љубав и обуци се у незлобиву радост.
38. У скорби изнад свега буди благодаран. Кроз њих се, наиме, јасније осећа благодат заступништва. Благодарењем прогањајући тугу од скорби које су те постигле ти нећеш помрачити блиставу красоту храбре благодушности.
Нема коментара:
Постави коментар