Свети Јустин Поповић о блуду

Свети Јустин Поповић о блуду. Беседа у текстуелном виду:

У суштини полова је нешто божанско, нешто свето, и стога нешто безгрешно. Јер је и полове створио безгрешни Бог као нешто "веома добро"...Улазак греха и људску природу, огреховио је полове.

Грех је раставио оно што је Бог саставио: унео у полне односе зло, греховност, сладострашће, страсност, хаотичност.

Сладострашће изазива блуд, прељубу као свесно обесвећење светог психофизичког јединства двојице супружника.

Сваки човек носи не једну него онолико смрти колико грехова гаји у себи, онолико смрти колико сласти гаји у себи, онолико ђавола колико грехова и страсти гаји у себи.

Корен и узрок блуда је у духу; телесни блуд је само овештаствљење духовног блуда.

Блуд је "стари квасац" од кога све тесто бића људског ускисне злом, прљавштином, смртношћу, смрадом.

Попуштајући сладострашћу, људско срце отврдне и осладострасти се, те нормалну распаљеност полну сматра нормалном и природном, мада је све то ненормално и неприродно, противнормално и противприродно.

Тело блудника, то је већ мали, али прави пакао на земљи.Блуд толико одемони, ођаволи тело, да оно постаје вечни плен ђавола: мали пакао у вечни увире.

Јер ништа тако не претвара тело човечје у радионицу вечнога зла као демон блуда.

Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света.

О, далеко страшније је када човек у безумљу свом прогласи сласти и страсти овога света за циљ овога живота, уживање у овоме свету прогласи за смисао свога живота.

Када полако пригрљује грех за грехом, зло за злом, страст за страшћу, из једног греха у други, из другог у трећи, и не сећа се душе своје, не сећа се Бога, него сав се размилео душом по гресима својим, по сластима греховним.

Блудник то не осећа; не осећа вечну погибао своју; не зна куда срља; не види да му и душа и тело хрле ка паклу.