''ОБЛАЧЕЊЕ'' СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

Danas ne moze da se razlikuje covek od zene

Nekada su, da bi iskusali mudrost Solomonovu, doveli grupu decaka i devojcica, slicno odevenih, da ih on razdvoji.[5] On ih odvede do jednog vrela i rece im da plivaju. Po nacinu na koji su plivali, razdelio ih je. Devojcice su skakale pazljivo, stidljivo, dok su decaci skakali na glavu i dlanovima pljuskali.

Danas muskarci tako mnogo oponasaju zene da cesto puta ne mozes da ih razlikujes. U stara vremena si sa pedeset metara mogao da razlikujes da li je neko muskarac ili zena. A danas, mnogo puta, ni izbliza ne mozes da razlikujes ko je sta. Ne shvatas – muskarac je? – zena je? Zbog toga i postoji prorostvo da ce doci vreme kada nece moci da se razlikuje da li je neko muskarac ili zena. Starac Arsenije Spileotis, rece jednom mladicu koji je imao kosu do zemlje: “Dobro, sta si ti? Mladic ili devojka?” Nije mogao da razlikuje. Kasnije su ih na Svetoj Gori sisali. Sada dolaze kao pod konac… Ja sam ih sisao makazama kojima secem konop kada pletem brojanice. Koliko njih sam samo osisao! Sisao sam ih iza crkve. Kad dodju takvi, kazem im: “Treba mi kose za neke celavce da im zalepim… Ucinite mi ljubav da vam malo kose odsecem!” Sta da rade sad?

- I to su prihvatali?

- Vazno je na koji nacin im pridjes. Ne pocnem. “Kako je to grozno. Zar se ne stidite? Ne postujete ovu svetu zemlju!” Nego im kazem: “Bre deco, vi sa tom kosom ismejavate svoju muskost. Da vidite nekoga kako po Omoniji seta sa zenskom tasnom, na sta bi to licilo? Zar to ide? `Ajde da odsecete kosu!” I onda ih sisam. Znate li koliko sam kose skupio? Ponekad, ako se neko malo buni, i pocne da pita “zasto”, itd, kazem mu: “Sta “zasto”? Zar nisam kaludjer? Ja sisam. To je moj posao”! To je nacin da im to kazes. Smeju se i to je to. A posle ih sisam. Ne menjam im imena! Samo sam jednog nazvao Dostojno jest, jer je u tom casu prosla Litija sa ikonom Dostojno jest. Kako su se samo roditelji radovali sto ih sisam! Shvatas li koliko sam obradovao roditelje, majke njihove? Ohoho… Samo zbog toga da me prosti Bog! …

Sada je opet moda da se sisaju i da pozadi ostavljaju nesto kao pramenove. “Cemu ti to sluzi?”, pitam ponekad. “To ostavljamo, kaze mi, da nas se svi paze”. “Dete, i da platite, sa toliko problema koje imaju danas nece na vas obracati paznju”. A vidis kako mnogi mladici danas stavljaju mindjuse! I to koliko mindjusa stave!

- Starce, neki nose samo jednu mindjusu.

- To su anarhisti koji nose jednu mindjusu. Jedna mindjusa je simbol anarhije. Ne stavljaju mindjusu zato sto su homoseksualci – buse usi i stavljaju to, kao znak pobune. Dodje jedan momcic sa ocem, ovde u Koliviju, dvadeset dve godine, sa dugackom kosom, bradom i jednom mindjusom u uvu. “Nije vazno, rekoh. Mnogi vas osudjuju. Ja vas ne osudjujem. Ti koji vas osudjuju ne znaju da ste anarhisti, i zato vas osudjuju”. Posle je to skinuo i dao mi. Bilo je od zlata. “Daj to, rekoh, nekom zlataru, i neka ti od toga napravi krstic”.

- Starce, neki stavljaju mindjuse i u nos.

- To znaci da im je djavo stavio alku u nos, samo se povodac ne vidi… Ima i onih koji oko vrata imaju zlatne lance, odavde do ovde! Jednome sam dao sredstvo za ciscenje. Kasnije ga je stavio na vrat, a ja mu rekoh. “To da das nekom sirocetu, ili da das svojoj majci da da nekom siromahu”. Kad sam mu izneo takvo razmisljanje, rece mi: “Sta da radim”? “Od sad pa nadalje, rekoh, da nosis lancic sa krsticem”. Muskarci, pa da nose nakit! Nose debele zlatne lance, od po dva tri reda, sto ni princevi ne stavljaju na sebe. Stave to oko vrata, a onda ti pricaju o svojim problemima. To /sto rade/ je problem! Pravila! Neka ih preuzmu od drugih, neka ih sami postave. Izgubili su meru. Sasvim sasvim, sasvim! Neki oko vrata stavljaju znakove zodijaka. Pitam jednog: “Sta je to? Prvi put to vidim”. “To je moj horoskopski znak”, kaze. A ja sam mislio da je ikonica Presvete Bogorodice. “Dobro, rekoh, zivotinje ste, pa nosite zodijak”.[6] Ludost! Unutrasnje bezakonje ( = besporedak) je provalilo napolje. Treba mnogo da se molimo Bogu da prosvetli omladinu, kako bi sacuvali barem malo pameti.

Ljudi su zedni jednostavnosti

Dobro je ako su ljudi zedni jednostavnosti, pa su dosli dotle da prave jednostavnu modu, ako se i ne cini jednostavnom. Dolaze neki na Svetu Goru sa ispranom odecom. Kazem: “Ovi ne rade na polju, zasto su takvi”‘? Neko govori seljacki po prirodi, i njemu to stoji. A drugi se trudi da tako govori i to je da ti pripadne muka. Ima i onih koji dolaze sa svojim kravatama… Iz jedne krajnosti u drugu. Jedan je imao sest-sedam kravata sa sobom. Jedno jutro kad su se spremali, ponese sa sobom kravatu, sako, itd. “Sta radis tamo”?, pita ga neko. “Ici cu kod oca Pajsija”, kaze. “A, sta ti je to sto nosis?” “To sam obukao da mu tako ukazem postovanje”. E, gde smo stigli!

Uopste nemaju jednostavnosti, i zbog toga postoji ovaj huliganizam ( = divljastvo). Kada duhovni ljudi ne zive jednostavnim zivotom, nego su stegnuti, onda ne pomazu omladini. Tako mladi danas, nemajuci nikakvog uzora, zive razvratno ( = kao divljaci). Jer, kada gledaju ustogljene hriscane, ljude pridavljene kravatama, stegnute – ne vide tu nikakvu suprotnost niti protivljenje svetu. Ako ne vide jednostavnost kod duhovnih ljudi, ni sami nece dostici to stanje. Mladi danas prihvataju duha ovoga sveta, poredak ovoga sveta. “Tako treba da cinimo mi hriscani, tako treba ovo, tako treba ono…”. I ne cine to iz sebe, zbog blagocestivosti, nego zato sto “tako treba”. Nekada mladi govore: “Sta je ovo? Da idu u crkvu sa stisnutim vratom ( – zbog kravate – prim. prev.)! Odoh odande!” I odlaze i vracaju se nagi. Idu u drugu krajnost. Shvatas: Sve to cine jer se suprotstavljaju. I kada imaju ideale, nemaju valjane uzore. Zbog toga je potrebno da ih neko usmeri ka revnosti, da ih pokrene jednostavnim zivotom. Oni se ljute kada duhovni ljudi i svestenici pokusavaju da ih zadrze metodima ovoga sveta. Kada, medjutim, nadju ono sto je casno, ali i jednostavno i iskreno, tada imaju problema. Jer kada je neko iskren i ne potcini samoga sebe, onda je jednostavan i ima smirenje. Onoga ko je to postigao ovo smiruje, ali to osecaju i drugi. Svako razume da li sa njim zaista saosecas ili licemerstvujes. Jedan huligan je bolji od jednog licemernog hriscanina. Zato, ne treba imati licemerni osmeh ljubavi, nego se treba prirodno ponasati – niti zloba niti licimerstvo, nego ljubav i iskrenost. Jos je bolje ako su tu i emocije, kada je ostalo dobro postavljeno. Treba imati postovanja ( prema ljudima – prim. prev) i svakako ljubavi. Treba delati jednostavno a ne po sablonu, jer tako covek ostaje samo na onome sto je spoljasnje i postaje spoljasnji covek, karnevalski klovan.

Unutrasnja cistota divne duse istinitog coveka, ulepsava i njegovu spoljasnjost, i sladost bozanske ljubavi osladjuje i njegov pogled. Unutrasnja lepota duse, osim sto ulepsava i osvecuje coveka duhovno, cini to i sa njegovom spoljasnjoscu, predaje ga bozanskoj blagodati, ulepsava i osvecuje i ruznu odecu koju nosi blagoslovni covek Bozji. Otac Tihon je sasio samo jednu skufiju i jedan ogrtac od dela rase – to je nosio, ali je zadobio veliku radost. Jer ako je od spolja i nosio nesto sto je stvarno bilo ruzno, to nije izgledalo ruzno, jer ga je ulepsavala unutrasnja lepota njegove duse. Jednom ga je neki posetilac fotografisao u toj njegovoj odeci i u nekakvoj pidzami, kojom ga je ogrnuo jer je video da se starac smrzava. I sada, oni koji gledaju na fotografiji oca Tihona, misle da je nosio vladicansku mandiju, dok je to u stvari bila stara pidzama. Ljudi su i njegove dronjke posmatrali sa poboznoscu i uzimali su ih kao blagoslov. Jedan takav blagosloveni covek, koji se iznutra izmenio i koji se i spolja osvetio, ima vece dostojanstvo, od svih onih ljudi koji se samo spolja menjaju (presvlaceci svoju odecu), a u sebi zadrzavaju starog coveka sa drevnim gresima.